Драгољуб Петровић: УЏБЕНИЧКА ПОРНОГРАФИЈА

ИСКРА на Фејсбуку

фото: sr.wikipedia.org

Говорио сам досад често о разарању српског школства и сад ћу покушати да покажем како се то, и уз помоћ којих сила, чини преко уџбеника као основног – разарачког средства. И пратићу две врсте таквих уџбеника: оне који описују људску биологију и оне који отварају видике према људској души. (А после им додати само покоју појединост о томе како се уопште разара[ло] српско памћење.)
Оно прво почињем наводом да се у речницима српског језика пол дефинише као ‘анатомско-физиолошка обележја по којима се разликују мушке и женске јединке и имају улогу у оплођењу; род’; с друге стране, реч род има више значења и једно је од њих ‘пол’ (с ближим одређењем: мушки род, женски род). У српском језику те су две речи, дакле, синонимне и нико ни Српкињу ни Србина није могао поучавати којега је пола или рода: они су се увек рађали и развијали са јасно одређеним полним, тј. родним идентитетом.
Прилике су се у том правцу почеле мењати кад је Ален Далс, половином прошлог века, најавио да ће они „уништити омладину“, после се на трагу те идеје Кинси размахао са својим педофилским пројектима и вриштање силованог двомесечног детета „дефинисао“ као његову оргазмичку манифестацију, његов „научни образац“ у наше дане Бајден унапредио у налог да се некрофилија и зоофилија натуре свету „као сама срж демократије“, педофили из Светске здравствене организације „прописали“ да дете од рођења треба учити да мастурбира, а њихова сабраћа затражила да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година. Ослањајући се на такву „науку“, и наши педофили из министарства за осмуђену памет (или из ЗУОВ – не знам како су „распоредили надлежности“) утврдили су да се „пол и род не поклапају“, да се пол одређује рођењем, а род се формира током живота, да се пол „носи међу ногама“, а род „у глави“ и да деца могу да „бирају“ шта ће им од тога бити лепше без обзира на то шта „носе међу ногама“.
Наука о томе да полни и родни идентитет нису синоними, како видимо, заснива се на ставу да је оно прво „биолошко својство“, а ово друго „друштвена улога“ (коју преузимамо током живота и своди се на „наш осећај“ мушкости или женскости – наши аутори говоре о женствености јер српски језик још нису научили). Тиме се једној биолошкој чињеници „признаје“ социолошки статус у складу с педофилском памећу која такву науку заснива: девојчица може бити дечак ако јој се то више допада, а може бити и једно и друго и тада је обележена међуполношћу, тј. показује се као родно неутрална, одн. као интерсекс, али се не зна је ли то међупол или међурод и да ли то може бити трансродна особа. А онда се на то надовезују и неке друге недоумице па међу њима и она о сексуалној оријентацији (која може бити хомосексуална, бисексуална, хетеросексуална и не знам да ли тамо спадају и Бајденове некросексуалне и зоосексуалне оријентације). И ту се срећемо с крупном недоумицом о заснованости нове кинсијевске педофилске памети: с обзиром на њихов „инвентар“, која се од тих „оријентација“ може сматрати „природном“ и, у случају да се сагласимо да „таква постоји“, ваљало би поставити питање у чему су оне остале „неприродне“ и какви се односи према њима могу успостављати.
Не знам колико у овој причи „има реда“, али је много извесније да у свему о чему говоримо има много више педофилске комбинаторике и „бајденовске демократије“ него – биологије. Показаће нам то и следеће појединости (према „Клетовој“ интерпретацији): „Поред родног идентитета, постоји и родно изражавање које се односи на то како особа показује свој родни идентитет“ (како се облачи, шминка, какву има фризуру); „није увек лако разумети разлике између родног идентитета, родног изражавања и полног идентитета, а треба имати на уму и да је родни идентитет различит од сексуалне оријентације“; „то што је хетеросексуална оријентација већинска не значи“ да оне друге „треба да буду предмет дискриминације“ будући да „управо биолошка варијабилност омогућава процес еволуције“ (па хомосексуалци и они који не разликују „мушко“ и „женско“ могу знатније да „подупру“ еволуционе процесе); „различитост никако не треба да буде основ за предрасуде, осуду и дискриминацију, а право на родни идентитет и сексуалну оријентацију је законом загарантовано право свакога од нас“. Слично о томе „учи“ и „Вулкан“: они који осећају да нису полно потпуно утемељени „могу доживети неки вид дискриминације“ па се то догађа и када је реч о „родном и полном идентитету“ будући да „у многим случајевима друштво намеће да они морају да се подударају“.
За шири увид у ту проблематику узећемо „Вулканово“ разјашњење о међуполним (интерсексуалним) особама, за које се вели да се то њихово својство може утврдити већ на рођењу, али понекад тек касније (кад се, рецимо, покаже да особа са спољним женским органима не добије месечни циклус јер нема јајнике и материцу); такве се особе „могу идентификовати као особе мушког или женског рода, али има и оних који себе сматрају родно неутралним, тј. да не припадају искључиво једном или другом роду“. Посебно се, при том, истиче да је „као и код осталих различитости (курзив – Д. П.) међуполним особама веома важна подршка и разумевање околине)“ и да „ми као друштво треба да развијамо осећај и разумевање за све различитости, да прихватимо да је у реду бити друкчији, све док нечије понашање не угрожава друге“. И овде се, дакле, срећемо „с позивом на толеранцију и демократију“, али томе ваља додати још две занимљиве појединости: прва је од њих да је „међуполност релативно честа у људској популацији“ (таквих „има више него риђокосих“), а друга да „међуполност није медицински проблем“.
И управо нас те две појединости доводе до суштине проблема о којима говоримо, односно до питања: колико су такве појаве честе и како их треба објашњавати ако нису медицински проблем.
У књигама које се пред нама налазе та се два питања не постављају и ја ћу сада покушати да то учиним – са становишта сопственог незнања.
Ја сам, негде, чуо (прочитао?) податак да таквих (бајденовски демократских, међуполних, родно неутралних, хомосексуалних, бисексуалних, интерсексних, трансродних, педофилских, некрофилских, зоофилских, различитих, дискриминисаних, друкчијих итд.) има – 1–3 процента људске популације, не знам је ли то „више него риђокосих“ (Клет нас о томе не информише јер се он више бави идеологијом него биологијом) и ја ћу покушати да „вратим на тему“ и Клет и онога ко га је на такву памет „обавезао“.
И чиним то једноставним питањем: ако све то о чему говоримо није медицински проблем, зашто се о томе говори са становишта медицине (тј. биологије, анатомије, физиологије, психологије) и зашто се сви њихови налази преводе на ниво идеологије, тј. бајденовски дефинисане „демократије“ („различитост никако не треба да буде основ за предрасуде, осуду и дискриминацију“; „право на родни идентитет и сексуалну оријентацију је законом загарантовано право свакога од нас“; треба развијати „осећај и разумевање за све различитости“, при чему таква памет заповеда да је „у реду бити друкчији све док нечије понашање не угрожава друге“). И на тој се тачки сустичу и немедицински поглед на различитости, али и на границу од које нечије „понашање почиње угрожавати друге“.
За оба та проблемска комплекса Клет нам доноси уверљиву илустрацију: једна „атлетичарка“ освојила је много медаља на разним такмичењима (а међу њима и златну на 800 метара на Олимпијским играма у Рију 2016. године), али јој је Међународна атлетска федерација забранила да се такмичи у женској конкуренцији због „концентрације тестостерона у њеној крви изнад прописане границе за жене“ па се претпоставља да има „интерсексуално стање“ обележено „присуством Y хромозома, што узрокује развој тестиса“, они остају „унутар абдомена и производе тестостерон… па се особа развија као жена са вагином, али без јајника и материце“. О таквом стању наши уџбеници говоре једино са становишта идеологије: такве су „женске“ особе „малкице оштећене“ са становишта анатомије, физиологије, биологије, психологије, тј. медицине, и за њих Клет вели да „треба имати разумевања“ без обзира на то што су тиме директно „угрожене њихове нормалне конкуренткиње“ будући да су медаље (за које се све оне боре) резервисане за неке актере за које се не зна јесу ли мушкарци или жене. Или, прецизније: не зна се јесу ли у њима „оштећени“ мушкарци или жене. И да ли се ту уопште ради о „оштећењима“ и „оштећенима“?
Помињем у вези с тим проблемским комплексом још једну појединост коју наши уџбеници заскачу, тј. занемарују, и опет је идеологизују: „Хомосексуалци на одређеним местима имају измењен волумен коре великог мозга, исто тако и можданог предворја, данас увелико познатог емоционалног генератора, таламуса… Интересантно је да мозгови хомосексуалаца реагују сличније мозговима педофила на стимулусе… Педофилија и хомосексуализам базирани су на сличним променама на мозгу, дакле ради се о психичким последицама можданих промена“.
Наши уџбеници за појаве о којима говоримо веле да имају битну социолошку, тј. демократску димензију, из других извора сазнајемо да је Америчка психијатријска асоцијација (АПА) наредила (1973) да хомосексуализам нема медицинске основе, а двадесетак година касније томе додала и педофилију и садизам и тиме омогућила да се ти „немедицински феномени“ медицински легитимизују као највиша мера и образац државне памети, да се заштите као и свака ретка биолошка врста и да се законски уреди да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година (и да таква памет уђе у програме Лабриса, Инцест траума центра и ЗУОВ-а – рецимо). То тако изгледа данас, али је занимљиво да се пре поменутих наредби на хомосексуализам и педофилију гледало као на „поремећај“, тј. „девијацију“, тј. некакво „генетско оштећење“, тј. „генетски ексцес“. И ваља очекивати да ће, у следећем „вучењу“, из девијантних регистара оне напред поменуте асоцијације бити искључено, рецимо, и чедоморство.
Како постаје извесно, Кинсијеви педофилски налази, уз огромну финансијску подршку Рокфелерове фондације, пренесени су у закон, ушли у школске програме и, захваљујући умножавању настраних „сексуалних едукатора“, тј. педофила, довели до тога да се у много последњих деценија „деца уче у школама да буду објекти за педофилију“. На Западу тај „тренд“ утемељен је пре много деценија, а ми смо ту „мало заостали“ и неке „НВО“ (као што су, рецимо, Лабрис, Гејтен, Ламбда, Queeria, Аркадија, Инцест траума центар и друге такве) сад хоће да нам „спасавају образ“ и да покажу да и ми знамо „како се то ради по њиховим правилима“. А у вези с тим посебно је занимљива чињеница да се, рецимо, Инцест траума центар наљутио на министра Шарчевића и саопштио да ће „привремено обуставити улагање новчаних средстава у сферу образовања до повратка министарства“ на оно што заповеда »ЛГБТНЗ«-идеологија, тј. на „доследну примену УН конвенције о правима детета, Ланзароте конвенције, Закона о забрани дискриминације и Закона о родној равноправности“, тј. на оно што је срж кинсијевско-рокфелеровске педофилске научне комбинаторике. Нормалан зналац лако ће разазнати да се иза свега тога налази настојање да се успоставе они механизми којима ће бити уништена омладина као претходница уништењу цивилизације. Такву „идеологију“ намећу педофилски монструми тиме што (под изговором да брину „о дечјим правима“) ограничавају права родитеља да контролишу понашање своје деце: родитељи не смеју детету забранити касни „одлазак у живот“ нити показати заинтересованост за то како тај „живот“ тамо изгледа, тј. да ли се њихова ћеркица тамо дрогира (и тада да ли „пуши“ или се „боцка“) или се само секса (и тада да ли то чини само са својим „дечком“ или с оним који се тамо затекне); родитељ нема право да зна да његово дете има криминални досије у полицији или наркомански на некој клиници; родитељи немају право да знају ни да је „њихова синчина“, на неком трећем месту, до краја довео „процедуру промене пола“. А ако било коју од тих забрана прекрши, родитељу је остављено право да затвор упозна изнутра зато што је – „угрозио интегритет детета“.
То је један аспект приче који нам је раније „образложио“ Инцест траума центар, а онај други остаје сасвим нејасан: која то „новчана средства“ Центар улаже „у сферу образовања“, из којих извора она долазе и с којим се циљевима улажу у образовање: да ли с циљем да се деца одбране од сексуалних первертита и садиста или, што је много вероватније, да им се подведу у складу с налозима »ЛГБТНЗ«-идеологије? (Да је у питању овај други мотив, показују све појединости које се горе наводе: конвенције које су изведене из Кинсијевих педофилских налаза и домаћи закони који су на тим налазима такође засновани: закон о заштити сексуалних первертита и садиста и закон о заштити недовршених жена.)
И тако нас сва ова прича изводи на чистину: уџбеници о којима говоримо не баве се биологијом него идеологијом, тј. бајденовски схваћеном „некрофилно-зоофилном демократијом“. И њихов је циљ да нам „поуче децу“ да је нормално бити ненормалан, девијантан, поремећен, биолошки оштећен, обележен генетском грешком, да се не зна је ли човек мушкарац или жена; и да може бити да није ни једно ни друго него нешто треће; и да том девијацијом, поремећајем, биолошким оштећењем, генетском грешком може бити обележено 1-3 процента људске популације, да то може бити разлог за понос и основа да се таквој (девијантној, поремећеној, генетски оштећеној) мањини призна право да ону огромну већину од 97-99 процената својих нормалних поредника терорише сопственом девијантношћу и присиљава је да и она буде девијантна, тј. поремећена, тј. ненормална. И да је предводи у девијантну, тј. поремећену, тј. ненормалну будућност, ону коју људској цивилизацији приређују они примерци људске врсте за које је давно речено да их је – Бог обележио.
*
Сва наша досадашња разматрања односила су се на то како девијантне особе „заслужују разумевање“ („толеранцију“, „подршку“, „законску заштиту сексуалне оријентације“), али поглед и на неке друге уџбенике који се деци стављају у руке у њиховом раном узрасту показује да се иза свега о чему говоримо налази – девијантна српска национална памет. Она је, рецимо, уредила да педофили из ЗУОВ-а, у договору с Лабрисом и/ли Инцест траума центром, одреде да неко има право да ујутру буде „мушко“, у подне „женско“, а увече „(н)и једно (н)и друго“, да то „министарска сабраћа“ овере, а Клет запише, објасни и запечати за вечност. Та се „сарадња“ огледа, рецимо, и у томе што је Лабрису пошло за руком да из српских школа избаци шест уџбеника зато што у њима, на прави начин „и афирмативно“, није објашњено оно што нам је остало нејасно и кад смо саслушали све оно што нам је о томе разјаснио Клет: да „генетски ексцес“ није медицински проблем јер ону атлетичарку „не боли ништа“ (а Светска атлетска федерација цепидлачи због такве безначајне „ситнице“ каква је она да се не зна је ли она женско или мушко па због тога није јасно да ли се она можда [не] такмичи у „погрешној конкуренцији“).
Таква се девијантна памет, у лепој мери, испољава и у српској књижевности и о томе доносимо само покоју назнаку коју ишчитавамо из новинарског записа Љиљане Бегенишић. Па је на линији такве памети, рецимо, из Његошевог дела „очишћено све што смета евроинтеграцијама“, испуштена је његова реч да Енглези још држе „мртву турску руку под српском гушом“, Горски вијенац „сведен је на предложак за проучавање народног обичаја обавезним одломком »Бадње вече«“; „косовски мит“ уписује се као забрањен појам у свим читанкама које се могу наћи у рукама српских ђака; из Романа о Лондону испуштени су фрагменти о напаћеним Србима, „а одабрана је емиграција из царске Русије“; с друге стране, из Сеоба је, место многих сцена српског страдања, „описана прељуба и братоиздајство Вуковог брата Аранђела Исаковића и његове снахе Дафине, Вукове жене. Одломци у појединим читанкама обједињеног издавача садрже експлицитне сцене љубавне страсти и распамећености главних јунака“ и зато као наслов овога прегледа и бележим нешто што сам раније налазио код оних „издавача“ који су се љутили на Шарчевића: у српској књижевности нема значајнијих страница од оних порнографских. Као што се, пред налетом педофила и недовршених жена, ни српски језик није могао одржати па се у њему, уз мушки и женски род / пол, појавио и педофилски пол, и недовршени род. И појављују се неки чудни језикотвори жена којима није довољно да буду боља половина људске врсте па су намериле да се изједначе с оном гором половином и сад се муче да начине „женске“ речи према „мушкима“ (према инжењер може инжењерка, према њој и режисерка, а може и инжењеруља према режисеруља), али им озбиљне проблеме доносе трудница, породиља јер још не знају како да према њима начине „мушке именице“. А без њих се, веле, „неће моћи“ кад Чомићкини и Зоранини једнополни супружњаци почну да рађају и да нам поправљају наталитет. И да надокнађују оно што су оне (и њихове „жене у црном“) пропустиле да учине док су се бавиле демократијом, Трилатералном комисијом и ружењем Срба и српског имена и језика па нису стигле да, помало макар, буду и – жене.
До које је мере доведено сатирање српске школе, показују и нека разматрања Александра Липковског о „страдању“ математике. Као наставник „Линеарне алгебре“ („једног од фундаменталних предмета на студијама математике, без кога не може да се иде напред“), он је утврдио да је „знање које показују студенти… на самом почетку својих математичких студија, из године у годину, све ниже и ниже“ и, трагајући за коренима таквога стања, стигао до нижих разреда основне школе. И утврдио да је већ тамо „функција образовања једноставно деградирана“ јер деца у прва четири разреда основне школе не само да „не знају таблицу множења, него не умеју ни да пишу“, при чему „све остало није толико важно колико те две основне компетенције“. Свему томе Липковски додаје и своје дубље увиде у механизме разарања српске школе и у вези с њима две су појединости посебно погубне.
Прва је она да да се „образовање мора финансирати из буџета, не из кредита, не из средстава страних фондова и помоћи, а то се управо дешава. Страна средства, страни дародавци, страни кредитори финансирају… своју агенду“: издвајају и одводе најспособније, а нама остављају „оне друге“, при чему таквим својим понашањем неука српска власт или несвесно пристаје на свој колонијални статус или међу педофилима-реформаторима школства „негује“ и стране разараче српске националне памети.
Друга је појединост много малигнија и, већ по себи, трагичнија: судбину српског школства уређују „две мафије. Једна је информатичка мафија, која за свој интерес има имплементирање што више рачунара, интернета и свих информатичких ствари. Друга је грађевинска мафија, која са друге стране, има интерес да се школама одузме што више простора, да се што више школског простора пренамени, да се не отварају нове школе, да се пребаци у приватну сферу свака државна иницијатива за отварање нових вртића, школа и факултета. Те две компоненте имају изузетно погубан ефекат на образовање. Имате у школама, чак и у овој ситуацији КОВИД-19, проблем простора, а притом много школског простора у Београду је неискоришћено и пренамењено. Имате ситуацију са плацом на Новом Београду поред Факултета драмских уметности, који је годинама био предвиђен за високо образовање, а сада је одједном пренамењен. Влада га је пренаменила, то ће сада бити простор за Министарство унутрашњих послова“.
Наводећи такве чињенице, Липковски „амнестира“ Министарство од одговорности „да се није снашло да сачува квалитет образовања“, али превиђа чињеницу да су неки министри били врло агилни у отварању приватних школа и у Србији и „у региону“ (понекад с високим „процентом власништва“), али су често знали „акредитовати“ и неке „факултете“ или „универзитете“ (испод Три букве“, или на аутобуској станици „иза бифеа“, или у „киоску на раскрсници лево“). А како се тамо „студира“, сведочила ми је колегиница сопственим искуством: на испит из „страног језика“ дошао јој кандидат који није знао ни азбуку, она га вратила једном, па још једном, али трећи пут то већ није могла јер ју је „декан“ обавестио: „Колегинице, он је платио све рате!“ Таквих „студија“ има и на „државним универзитетима“ и о једном од њих и сад се пише („Тата, купи ми докторат“), а на њему се могу студирати и неке „науке“ којих нигде на дуњалуку нема, али их је онај министар који све зна и никога не пита „успоставио“ одмах пошто је – укинуо Национални просветни савет. (А није га баш ни укинуо, али га јесте обесмислио: правна служба обавестила га је да на то „има право“ ако мисли да зна више, и „види даље“, од НПС.)
Завршавам овај оглед о пропадању српског школства једном мало необичном „статистиком“: у трима књигама о ишчашеној биолошкој памети коју смо напред покушали представити, по свему судећи, мушкарци су скоро изумрла врста: остало их је само двојица – насупрот 24 жене које ове књиге потписују као аутори, рецензенти и „евалуатори“. Не знам да ли ће то бити потврда да жене много боље разумеју налоге кинсијевске педофилске памети, али је извесно да су се Српкиње жестоко проредиле: овима које су остале много је важније да кастрирају језик него да буду жене, много им је лепше да буду инжењеруље и режисеруље него мајке; и много им је лакше, и профитабилније, да буду „кандићке“, „бисерке“, „милићке“ и да се мотају око „трилатералних“, „билдербершких“, „сорошевских“, „бајденовских“ и/ли сличних адреса и тамошњих доларских благодати. Спремне да распродају све оно што су њихове (пра)мајке уграђивале у српску повесницу и српску традицију. И у српску душу.
И зато Србе више нема ко да скрене с пута – према тминама историје.
Од оваквих данашњих Српкиња то се не може очекивати. Оне су, у међувремену, безнадежно појевтиниле и више се не могу довести ни у какву везу са женама о каквима је, рецимо, беседио Владика Николај и каквима су припадале њихове (пра)мајке „које су волеле своју децу више но себе и своју отаџбину више но своју децу, мајке које су знале једну од највећих вештина овога света – да од детета створе херојски јака и карактерна човека. На место ових мајки садашњост показује жене које мисле да се могу звати мајке само ако роде дете и науче га себичности, жене које су увек пре жене но мајке и увек све друго пре него жене“.
То су такође знали и бугарски кољачи у Топличком устанку кад су записали да су „најопасније српске жене“ и да су, „као одушевљене патриоткиње и изванредне организаторке, …носиоци српских идеала“. И зато их са једнаким жаром клали као и њихову браћу и мужеве.
Њихове кћери данас се не могу срести на путевима којима су ходиле њихове (пра)мајке. Оне данас могу бити и председнице, и министарке, и трилатералке, и трофртаљке, и режисерке, и билдербергуше, и инжењераче, и микробиологуље, али су заборавиле да буду – жене. И претвориле се у најјевтинију војску, башибозук – такорећи, коју светски олош предводи у свом походу најпре на словенско православље, а потом [ће] и на Словенство уопште.
А на челу тога олоша нашли се Енглези. С Американцима – као својом ударном песницом. И свима њима наше су уџбеникуше склониле све помене и поравнале све злочиначке трагове по којима су у српском памћењу остајали уписани.
И оставиле једино порнографију као највиши облик српске духовности и културе. И своје мисије. И заједно са још неким силама, прогнале Национални просветни савет из одлучивања о томе како да се честитије уреди српско школство и да се Србима врати право на наду да о њиховој судбини неће бити пресудна реч оних који ни својим поступцима не знају управљати.

Драгољуб Петровић, проф. (у пензији)

ljudigovore.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.