ДР РАЈКО ПЕТРОВИЋ: Српско село ће, као и увек кроз историју, спасити Србију од надолазеће кризе

др Рајко Петровић

„Без улагања у пољопривредну производњу, без изградње сеоске путне, комуналне и друге инфраструктуре, без задругарства, без насељавања празних сеоских кућа широм Србије неће бити ни села, ни пољопривреде, ни елементарних услова за опстанак“

Пише: др Рајко Петровић, Институт за европске студије у Београду

Хрватски председник Зоран Милановић је пре неколико недеља изјавио да, ако ико неће бити гладан у предстојећој кризи, онда су то Срби, који то нису били ни у време Другог светског рата, чему су остали задивљени ни мање ни више довитљиви Енглези. Украјинска криза већ сада је на нашим просторима довела о инфлације, али несташице хране још увек нема. Прогнозе говоре да је неће бити, али данас нико са сигурношћу не може да тврди до када ће актуелна криза трајати, ког ће интензитета бити и како ће се свеукупни политички и економски глобални односи рефлектовати на Србију. Оно што је, без икакве сумње, сигурно јесте да ће довољне количине хране, пре свега основних животних намирница зависити од виталности српског села. Деценијама запостављено и заборављено, од епицентра српске државе који је исту бранио и хранио када год је требало, српско село се претворило тек у успутну носталгију, чак толико да га ни Устав Србије из 2006. године не препознаје! Није то специфично само за села у Србији, напротив, ништа боља ситуација није била ни у Републици Српској, а посебно не у Црној Гори чија села у већини случајева немају ни близу природно-географских капацитета за развој пољопривредне производње као што је то случај са преостале две српске земље.

Логика постојеће украјинске кризе је сасвим јасна и једноставна – Украјина је један од нјавећих светских произвођача хране (посебно пшенице); ратом захваћен простор Украјине није у могућности да задовољи потребе светског тржишта као што је то био случај у добу мира; део тржишта (временом све већи) је принуђен и тек ће бити принуђен да потражи алтернативне снабдеваче храном; пад понуде и раст тражње прехрамбених производа довешће до наставка раста њихових цена; Русија ће, пре свих, бити способна да недостатак хране на светском тржишту и да на тај начин лакше диктира темпо у геополитичкој трци са другим земљама.

Србија, пре свега, мора да се ослони на сопствене снаге, а то значи на домаћу производњу, пољопривредну пре свих, односно на сељака и село. Све оно што је у последњих неколико година учињено на том плану у месецима, можда чак и годинама које следе ће показати свој пуни значај и снагу. Ако је ико имао сумње да је Србији требало министарство попут Министарства за бригу о селу или формирање Националног тима за препород села Србије, мислим да сада истој нема места. Без улагања у пољопривредну производњу, без изградње сеоске путне, комуналне и друге инфраструктуре, без задругарства, без насељавања празних сеоских кућа широм Србије неће бити ни села, ни пољопривреде, ни елементарних услова за опстанак.

Ако живе села, живеће и Србија, речи су министра Милана Кркобабића задуженог за бригу о селу које нико више нема права да посматра као само једну од низа политичких фраза, већ као императив који стоји пред целим српским друштвом и државом у надолазећој глобалној кризи. Наша народна изрека ,,село хвали, а у граду живи“ мора добити сасвим другу димензију – живи ти и у граду, али у село улажи и доприноси на сваки могући начин његовом опстанку и развоју, јер, како је рекао песник Љубивоје Ршумовић, док је села и сељака Србија ће бити јака! Са јаком Србијом, као и увек, неће бити, народски речено, зиме ни за Црну Гору, Републику Српску и С. Македонију. Показало се тако кроз историју, показаће се и сада.

 

in4s.net