ДР БОРИВОЈЕ МИЛОШЕВИЋ: Сјећање на 15. септембар 1918. 

ИСКРА на Фејсбуку

На недавно одржаном састанку званичника Републике Српске и Републике Србије одлучено је да ће се убудуће прослављати заједнички празник – 15. септембар, као Дан српског јединства, слободе и националне заставе. 

Српска војска пребачена је на Солунски фронт у прољеће 1916. године, након повлачења из Србије и опоравка на Крфу. Уз њих су се налазиле савезничке јединице састављене од француских, британских, касније грчких и италијанских војника. Насупрот њима, налазиле су се добро укопане бугарске, њемачке и мањим дијелом аустроугарске трупе. До септембра 1918. године, Солунски фронт представљао је споредно ратиште, за чији опстанак је била највише заинтересована српска страна. На савјетовању савезничких команданата у љето 1918. године донијета је коначна одлука о пробоју фронта. У ноћи 14/15. септембар 1918. године отпочела је вишечасовна топовска припрема, артиљеријски ураган који је имао за циљ да разори непријатељске ровове и омогући продор пјешадије који је услиједио 15. септембра. Упркос жестоком њемачко-бугарском отпору и тешко проходном терену, непријатељске снаге биле су убрзо потиснуте, остављајући за собом велики број заробљеника и ратног материјала. Француски маршал Франше д’Епере дивио се силини српског продора називајући српске трупе олујом која иде напријед. Аустроугарски посланик у Софији капитулацију Бугарске назвао је једном ријечју – катастрофа! На вијест о пробоју Солунског фронта у Бечу је завладала паника због неизвјесне и мрачне будућности. Извјештаји са италијанског фронта указивали су на умор и песимизам који су захватили аустроугарске редове. Сјена војног пораза и дубоких друштвено-политичких промјена надвила се над Бечом и Берлином. Београд је ослобођен већ 1. новембра 1918. године, да би неколико дана касније ослободиоци крочили на тло Босне и Херцеговине, свечано дочекани од локалног становништва, без обзира на њихову националну или вјерску припадност. Радост због доласка српске војске, према историјским изворима, у неким срединама граничила се са еуфоријом. Упркос многобројним свједочaнствима о одушевљењу са којим је српска војска дочекивана по преласку Дрине, Саве и Дунава, некадашњи ослободиоци, који су прије једног вијека у Сарајеву и Загребу називани „браћом“ и „доносиоцима правде и слободе“, готово преко ноћи, постали су „окупатори“.

У пробоју Солунског фронта учестововале су и јединице састављене од бивших аустроугарских ратних заробљеника са Источног фронта и добровољаца Срба који су живјели широм Европе или у Америци. Како наводи Милан Мицић, пријављивање некадашњих ратних заробљеника у српске добровољце представљало је бијег од лоших услова живота у логорима, али и потребу да се Срби из Аустроугарсе, у туђини и непознатој земљи, окупе око идеје српског ослобођења и уједињења чији је носилац била Краљевина Србија, у очима Срба из Аустроугарске, симбол слободе и правде. 

Међу Србима, аустроугарским ратним заробљеницима у Русији, већ током јесени 1914. године почело је пријављивање у српску војску. Прва српска добровољачка дивизија формирана је 1916. године у Одеси. Командант дивизије био је пуковник Стеван Хаџић. Дивизија је потом ангажована на добруџанском фронту у борбама против бугарско-турско-њемачких трупа у љето и јесен 1916. године, приликом којих је претрпјела тешке губитке. После њеног одласка из Добруџе, у руским и румунским трупама дуго времена се сачувала успомена на храброст и жртву српских добровољаца. Према неким процјенама, у пробоју Солунског фронта и завршним операцијама за ослобођење, најприје Србије и Црне Горе, а потом прекодринских, прекодунавских и прекосавских простора, учествовало је више од 80.000 добровољаца, од којих је већина била поријеклом изван Краљевине Србије. Српска војска, осакаћена током борби 1914. и 1915. године, потом и албанске голготе, у добровољачким јединицима имала је знатно освјежење и допуну истрошених снага.

Пробој Солунског фронта свечано је обиљежаван у Краљевини Југославији, а нарочито јубиларних година 1928. и 1938. Сjећање на Солунски фронт дјелимично је потиснуто послије 1945. године када су нове комунистичке власти у први план ставиле догађаје из Другог свјетског рата, уз неизоставно истицање идеје братства и јединства. За разлику од десетина играних филмова кроз које се његовала успомена на НОБ, филм Марш на Дрину из 1964. године, један је од ријетких који је чувао сјећање на Велики рат. Поједина књижевна остварења, попут Времена смрти Добрице Ћосића или Српске трилогије Стевана Јаковљевића доприносила су опстојању сјећања на поменуте догађаје. У европској историографији дуго је прећуткиван и занемариван значај Солунског фронта и улога српске војске у коначном слому Централних сила. Ипак, савременици ових догађаја исправно су уочили историјски значај пробоја Солунског фронта и српске жртве. Француски маршал Франше дʻЕпере српске војнике сматрао је најбољима и најистрајнијима од свих којима је командовао, док је Пол де Шанел, предсједник француског парламента, са поносом истицао хероизам српских војника и чињеницу да су се Французи борили раме уз раме са Србима. „Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити“, забиљежио је Роберт Лесинг, министар иностраних послова САД-а. 

Очекивано, иницијатива је наишла на негодовање и отпор у појединим политичким центрима, у којима свако помињање српског јединства изазива хистеричне реакције. И даље опстаје идеја да се на Дрини направи својеврсни „кинески зид“ који би у политичком, духовном и културном смислу раздвојио исти народ, који је захваљујући историјским околностима вијековима живио у оквирима различитих држава и државно-правних оквира. Тако се сваки заједнички пројекат из области науке, просвјете и културе злонамјерно именује као „великосрпски и националистички пројекат“ или „мијешање у живот сусједних суверених држава“. Савремене геополитичке околности у којима живимо приморавају српски народ да са много више елана и енергије брани властити национални идентитет, па тако и успомену на Први свјетски рат, који чини темељ савременог идентитета многих европских нација. Уосталом, у српском колективном памћењу вријеме од 1912. до 1918. године често се посматра као јединствена цјелина, Велики рат за ослобођење и уједињење.    

Стогодишњица почетка и завршетка Првог свјетског рата, па тако и пробоја Солунског фронта и настанка прве југословенске државе, обогатили су српску историографију и публицистику неколицином вриједних наслова и освјежило интересовања истраживача и јавности за ове догађаје. Дан пробоја Солунског фронта означио је почетак слома Централних сила, наговијестио је скори крај рата и коначно ослобођење, како Србије, тако и осталих југословенских крајева. У том смислу треба посматрати и иницијативу званичника Републике Српске и Републике Србије као вид континуиране бриге о колективном сјећању као важном елементу српског заједништва и националног идентитета чији је Први свјетски рат неизоставни дио. На нама је да се убудуће са пажњом и поштовањем односимо према овом датуму.

 

др Боривоје Милошевић

Бања Лука

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.