ДАНКО СТРАХИНИЋ: Пораст говора мржње и претњи Јерменима у Турској

ИСКРА на Фејсбуку

„Јермени из Турске већ деценијама живе са интернализованим страхом, а овај страх се умножава у оваквим затегнутим временима“, Робер Копташ.

Политичка атмосфера у Турској је по питању Јермена у последњих неколико недеља постала врло наелектрисана. Проблеми су нарочито кулминирали након поновног оживљавања сукоба 27. септембра између Јермена и Азербејџана око Артсакха (Нагорно -Карабаха) при чему је Турска имала пресудну улогу. Томе свакако доприноси вишедеценијско непријатељство са Јерменијом, али и реторика савремених политичких актера. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је назвао Јерменију „највећом претњом по регионални мир“. Проблем представља и оштра ратна реторика са обе стране, како азербејџанска и турска, тако и јерменска, јер служи као оправдање за додатно ширење негативних ставова и мржње према Јерменима.

Дан након избијања сукоба, 28. септембра, присталице владајуће Партије правде и развоја (AKP) и Партије националистичког покрета (MHP) су са азербејџанским и турским заставама на колима кружиле у близини јерменске патријаршије у Кумкапи четврти где иначе живи велики број Јермена. Посланик јерменског порекла Гаро Пајлан (Garo Paylan), из опозиционе прокурдске Народне демократске партије (HDP), је те демонстрације назвао провокацијом и позвао власти да предузму неопходне мере како би се спречило могуће насиље и заштитила јерменска патријаршија и друге установе. Како је јавила France 24, након низа протеста ултранационалиста, Јермени се све више плаше за своју безбедност. Наиме, једино је ХДП од свих парламентарних партија позвала на смиривање сукобa и немешање Турске. Чак је и највећа опозициона Републиканска партија (CHP) подржала Ердоганове ставове око рата.

Наиме, Пајлан је оптужио турску Владу да „долива гориво на ватру“ и рекао да, као потомак оних који су преживели геноцид, „врло добро зна значење такве поруке“. Због овакве оцене догађаја и позива на мирно решење, Центар за евроазијске стратегијске студије (ASAM), организација блиска опозиционој пронационалној Доброј партији (İYİP), закупио је у неколико новина целу страну и објавио текст у коме Пајлана оптужује за издају, а његову партију за тероризам. Они су позвали „независно судство и Велику народну скупштину Турске да учине шта је неопходно по питању ове особе“.  Пајлан је најавио тужбу против ове организације.

У свом тексту за Њу Јорк Тајмс (New York Times) Гаро Пајлан је навео „да постоји директна веза између жеље турске владе да се упушта у сукобе у иностранству и ограничавања демократског простора код куће“. „Укљученост Турске у регионалне сукобе потакла је националистичку ватреност, избрисала простор за заговорнике мира и демократије, и продубила осећај страха и несигурности међу мањинским становништвом“, додао је Пајлан.

Робер Копташ (Rober Koptaş), јерменски новинар из Турске, упозорио је у свом твиту да то личи на претњу патријаршији и бројним јерменским имигрантима који ту живе, и позвао власти да спрече могуће инциденте. Посланик ХДП, Омер Фарук Гергерлиоглу (Ömer Faruk Gergerlioğlu), у свом твиту је упитао „Да ли су планирани нови инциденти од 6-7 септембра?“, алудирајући на погром из 1955. године (види: Православље, број 1283, https://iskra.co/reagovanja/istanbulski-pogrom-6-7-septembar-1955-godine-65-godina-od-nasilja-nad-manjinama-u-istanbulu/).

Врло брзо се 28. септембра огласио и портпарол Партије правде и развоја Омер Челик (Ömer Çelik) са изјавом да Влада неће дозволити да јерменским грађанима Турске буде прећено и у неколико твитова написао да држава неће дозволити дискриминацију грађана. Председник Ердоган се по овом питању није изјашњавао, што је изазвало критике.

Међутим, ово није био једини инцидент. Неколико дана касније, 5. октобра, нови конвој који су организовали ултранационалисти прошао је и Халаскаргази авенијом на чијем једном делу се налазе и четврти насељене Јерменима. Међу учесницима били су и припадници „Сивих вукова“, парамилитарне екстремно десне групе, блиске МХП која са АКП чини власт. Додатну забринутост међу малобројним Јерменима унела је чињеница да је, како је провладин лист Јени Шафак (Yeni Şafak) јавио, протест организовала турска хуманитарна агенција Фондација за хуманитарну помоћ (IHH), која има блиске везе са властима и безбедносним службама. Тог дана се Гаро Пајлан огласио са информацијом да му је прећено смрћу и изјавио да ће, уколико му се нешто деси, сматрати власти, поменуту ASAМ и сличне организације, одговорним за то.

Осим поменутих проазербејџанских демонстрација, организовани су и друге, у Игдиру, Шанлиурфи, Амасју, Елазигу, Дијарбакиру, Токату, и поново у Истанбулу 8. октобра, око некадашњих канцеларија јерменско-турског двојезичног недељника „Агос“ и Спомен обележја Хранту Динку, 2007. године убијеном уреднику овог недељника.

Јерменска заједница је током године већ била мета неколико напада (види: Православље, број 1279, https://iskra.co/svet/danko-strahinic-ostaci-maca-hriscani-u-savremenoj-turskoj/). Тако је у мају један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој, док је на капији цркве Сурп Крикор Лусарович поломљен крст. Писмо са претњама је крајем истог месеца упућено фондацији „Хрант Динк“ основаној њему у спомен. Потом је почетком августа јерменско гробље Сурп Пиргич (Surp Pırgiç) у Синчан четврти у Анкари оскрнављено.

Ситуација је додатно отежана општом друштевно климом у којој се прогањају политички противници и оптужују за подршку тероризму (класификација којом се најлакше дискредитују противници и лишавају слободе). Најчешћа мета су посланици из прокурдске левичарске ХДП, чијих је преко три четвртине градоначелника, легално изабраних на изборима, смењено. На мети су и адвокатска удружења чији се чланови, такође под оптужбама за подршку тероризму, хапсе, и новинари који под истим оптужбама бивају прогањани и онемогућавани да објективно извештавају или су под притиском принуђени на аутоцензуру.

Стање је утолико теже јер је опозиција ућуткана. Тако су под притиском власти многи либерали напустили земљу у страху од прогона или због оптужница. Чак је и левица заузела контроверзну позицију подржавајући рат. Узрок треба тражити у томе, како каже уредник јерменског дела „Агоса“ Пакрат Естукјан, што је значајан део њених припадника поведен кемалистичким национализмом. Он је у интервјуу од 9. октобра изјавио да се „турско-јерменска заједница у земљи где живи осећа несигурно не само данас, већ одувек“, и да није само антијерменско расположење распрострањено у друштву, већ ксенофобија уопште.

Упркос декларативној подршци власти према мањинама и медијским спиновима, њихов положај се не поправља. Напротив, уочен је стални пораст медијских напада и негативних ставова према припадницима јерменске заједнице. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк за 2019. годину, Јермени су најчешћa мета медијског говора мржње, а за њима следе сиријске избегилице и Грци. Мета напада су и Јевреји, Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти, римокатолици и малобројни Јазиди. У овом извештају наводи се да су чак 803 пута Јермени помињани у негативном смислу. У контексту сукоба, Јермени су приказани као непријатељи који се повезују са насиљем, тероризмом и масакрима.

У распиривању антијерменског раположења предњачи Ибрахим Карагул (İbrahim Karagül), главни уредник у Јени Шафаку, проердогановском дневном листу, познат по својим проазербејџанским слоганима. Он у својим колумнама и твитовима (има близу 400 000 пратилаца на Твитеру) позива на брисање Јерменије са мапе, те на бомбардовање Јеревана и слично.

Новинар Арис Налџи (Aris Nalcı) је 11. октобра у изјави за Ахвал (Ahval) подкаст рекао да „јерменска заједница поново осећа претње“, као и да „многи Јермени желе да оду у иностранство“ и уз то напоменуо да су неке породице већ отишле у САД и Канаду. Сам Налџи је примио велики број претећих порука након што је интервјуисао једног Јерменина.

Председник Турске Ердоган се коначно 14. октобра огласио изјавом да се сви његови ставови односе на државу Јерменију али не и на Јермене у Турској који „имају користи од наше земље“, и према којима „ми никада нисмо заузели негативан став“. Главни уредник Агоса Јетварт Данзикјан (Yetvart Danzikyan), у изјави од 23. октобра за France 24, ипак напомиње да телевизијски канали свако вече „континуирано нападају Јерменију, а Јерменија касније постаје Јермени“. „Ово природно оптерећује Јермене у Турској“, додаје он, који се, иако грађани Турске, осећају као таоци.

Тугба Танјери-Ердемир (Tuğba Tanyeri-Erdemir), истраживач на Одељењу за антропологију Универзитета у Питсбургу и стручњак за Турску, изјавила је да је „умешаност Турске у сукоб између Јерменије и Азербејџана и накнадно циљање турских Јермена извршило додатни притисак на јерменску мањину у земљи“. Према њеним речима, „освајачки менталитет који је обликовао политику турске Владе према Аја Софији не само да доводи у опасност светиње турских верских мањина, већ и угрожава њихове животе, чинећи их потенцијалним метама“.

Повремено се у медијима потеже и питање неколико десетина хиљада нелегалних радника из Јерменије који углавном бораве без одговарајућих дозвола. Ердоган је раније претио да ће их „депортовати“. Сам израз подсећа на депортације током геноцида у сиријску пустињу.

У оваквој ситуацији припадници мањина стављени су у позицију неке врсте унутрашњег непријатеља.  Један од саговорника портала Аsia Times, турски Јерменин, сматра да власти неће организовати нити дозволити погром, али да је на улици ситуација другачија јер се фашисти годинама подстичу агресивним говорима политичара. Оваква атмосфера за оне Јермене који остају у Турској постаје неподношљива. Гаро Пајлан процењује да је због промене политичке климе након неуспелог државног удара неколико стотина Јермена напустило Турску, што је додатни удар на иначе све малобројније мањинске заједнице.

Појачавање негативне атмосфере свакако не иде на руку тзв. скривеним Јерменима (као и скривеним Грцима и скривеним Асирцима), онима који су током геноцида преживели у турским, курдским или арапским породицама и који нису знали за своје право порекло или су морали да га крију, у њиховим настојањима да се врате својим коренима и поново прикључе матичној заједници. Ово свакако оставља и отворено питање да ли је један од циљева тих кампања и то да се они у томе обесхрабре.

Обзиром да се сукоби око Нагорно-Карабаха не смирују, не може се поуздано проценити како ће се то у даљој будућности одразити на положај јерменске заједнице у Турској.

Данко Страхинић

Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1287. од 1. новембра 2020.

 

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.