ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Када нас касапин из Глођана подучава демократији и људским правима

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: in4s.net

Ако је Србија заинтересовна за стабилност, националним мањинама треба да да права, а пре свега Албанцима из Прешевске долине. Угледајте се на нас. Ми смо дали сва могућа права српској мањини на Косову. Зато, Србија треба да учи од Косова како се поштују мањине — никада нисмо вршили насиље, заустављали уџбенике за српску мањину, нисмо претили и плашили авионима и хеликоптерима Србе на северу Косова.“

Ово је у изјави за приштинске „Зери“ рекао још увек неосуђени ратни злочинац, великоалбански „сејач смрти„, терориста који је униформу ОВК заменио фирмираним оделом, па сада уместо ножем и бомбама терор над Србима спроводи свакодневним говором мржње, отвореним претњама и насилном интеграцијом српског народа  у тзв. косовску нацију.

Већ на самом почетку желим да истакнем чињеницу да је српски систем заштите националних мањина од стране многих регионалних и светских тела оцењен као један од најпримеренијих у Европи. Мањинама на територији Србије је не само на папиру већ и у пракси гарантован висок степен права која прописује низ међународних и европских докумената. По степену заштите мањинских права наша држава може слободно да се сврста у групу најразвијенијих европских демократија, а обим њихове заштите већи је чак и од оног који се примењује у појединим чланицама Европске уније.

Нажалост нешто слично ни приближно не може да се каже за положај и права српског народа у јужној покрајини. Срби на КиМ данас су грађани трећег реда и они су без сваке сумње најугроженија етничка заједница у Европи. У околностима ускраћивања његових основних људских права, у околностима негације његових елементарних политичких и националних слобода, у околностима његове планске и систематске „косовизације“ тврдње да су српском народу у оквирима „Републике Косово“ обезбеђена сва могућа права равна је безочној лажи и представља брутално извртање чињеница и искривљање стварне слике на терену. Једино „право“ које Срби данас имају у тзв. држави Косово је право на нестанак.

Да је ситуација на пољу заштите људских права на КиМ далеко од идеалне упозоравају чак и највећи спонзори Приштине и пријатељи „независног Косова„. Тако се у извештају америчког Стејт департмента из 2017. године примећује да на КиМ влада „све веће друштвено насиље и дискриминација према припадницима етничких мањина„. Овоме треба додати и редовне опомене које на приштинску адресу стижу из Савета Европе због „све очигледније дискриминације неалбанског становништва у свим сферама косовског друштва„.

Према томе о каквој нам то слободи, демократији и људским правима говоре они који (малтене на дневној бази) мимо свих правила и закона мучки хапсе и малтретирају српске цивиле, убијају и тероришу српске политичаре, ускраћују Србима право на живот, слободу кретања, здравствену и социјалну заштиту, право на сопствени језик и писмо, право на сопствену веру и обичаје, право на опстанак? О каквој нам то слободи, демократији и људским правима причају они који су клали и сакатили, мучили, палили и рушили, скрнавили и обешћашћивали српске жене и српске мајке, српске старце и српску децу, српске цркве и српске манастире, српска гробља и српску имовину?

Треба бити искрен и рећи да овакве прилике нису ништа неуобичајено за један западни протекторат какво је тзв. Косово. У највећој исламистичкој бази у овом делу Европе на чијем челу се налазе особе које су обучене искључиво за терористичко деловање илузорно је уопште и говорити о демократији, правној држави и људским правима.

Само у протекторату најгоре врсте руководилац звери које су најпре силовале, па потом живу спалиле малу Јовану из Липљана, човек који је сопственим рукама заклао и задавио на десетине српске деце може да нам говори како Албанци „никада нису претили и вршили насиље над Србима на КиМ„. Нема сумње да је и Рамуша захватила амнезија од које тако често „пате“ многи политичари антисрпског опредељења па је заборавио да помене све оне бруталне злочине који су почињени над Србима уздуж и попреко територије Косова и Метохије – свирепа убиства у Старом Грацку, масакрирања у Ораховцу, Пећи и Призрену, српска стратишта у Клечкој и Гњилану, погибију српске деце у Гораждевцу, крваве „жуте куће“ широм Косова и Албаније…

Најжалосније је што они који су у тренутним околностима једини у могућности да осигурају безбедност српског народа на терену данас не само да окрећу главу од својих обавеза већ се отворено стављају у службу оних који и даље ударају у ратне бубњеве и призивају нове прогоне  српског живља. Мисија КФОР-а, иако са јасно одређеним и обавезујућим мандатом да на КиМ делујe у складу са Резолуцијом 1244 и српском народу обезбеди адекватан оквир за заштиту његових права потпуно је пала на испиту, а многи њени челници својим изјавама и поступцима индиректно пружају легитимитет сепаратистичкој „држави„. Тако је ових дана командант КФОР-а, Салваторе Куочи, поручио да је „КФОР исто што и НАТО и да ће се свака агресија према Косову третирати као агресија против НАТО-а„.

Док Приштина своју на етничком чишћењу и сепаратизму стварану државолику творевину приказује оазом демократије, челници КФОР-а не предузимају ништа како би спречили креирање лажне слике о Косову као успешном примеру суживота Срба и Албанаца. Они »не налазе за сходно« да снажно осуде албанске покушаје ревидирања историјских чињеница о конфликту на КиМ и позову на одговорност све оне који данас седе у самопроглашеним институцијама, а који су директно или индиректно учествовали у масакрирању читавих српских села. Уместо тога они увелико излазе изван оквира статусне неутралности своје мисије, газе Повељу УН и Резолуцију 1244 и, што је посебно забрињавајуће, учествују у потпиривању грозничаве антисрпске (и антируске) кампање, стварајући тако утисак да је Србија (а преко ње и Русија) главни фактор дестабилизације Балкана и она „деструктивна сила“ која хоће да изврши агресију на Косово ( на саставни део своје државне територије ма колико бесмислено и нереално то звучало).

НАТО је искористио КФОР само као параван за окупацију Косова и Метохије који је постао десна рука Приштине у процесима стварања тзв. војске Косова и рехабилитације вођа терористичке ОВК. Управо они, данас ухлебљени у фотељама тзв. косовских институција користе пристраност и потчињеност КФОР-а НАТО-у за лакше спровођење своје мрачне антисрпске агенде чији саставни део су и критике, упућене на рачун Београда. Њихов циљ – да се лажима и заменом теза Србија окриви за “ подгревање националистичке атмосфере“ и стави под лупу шире европске и светске јавности због наводне угрожености албанских права. Приштина би тиме убила две муве једним ударцем – као прво, пребацивањем одговорности на Србију актуелизовала би албанско питање у Врањској котлини чиме би нашу државу изложила додатном притиску и као друго, скренула би пажњу међународне заједнице са својих великоалбанских планова што би јој омогућило да још брже, још несметаније и у још већој тишини заврши свој посао потпуног расрбљивања Косова и Метохије.

Најпозванија да подигне глас о овим темама и стане у заштиту Срба са КиМ је нико други до управо њихова матична држава – Србија. Ако Србија остане нема на константне провокације из Приштине, на њену политику лажи и обмана, на њено континуирано унижавање и кршење права српског народа онда ће судбина Срба на КиМ бити запечаћена и они ће брзо нестати под точковима великоалбанског милитаризма.

Ако смо као народ и држава до сада ишта требали да научимо онда је то чињеница да је свако попуштање и узмицање пред албанским захтевима само још додатно подстицало и охрабривало њихове аспирације. Имајмо на уму да су дрзовитост и осионост Приштине у доброј мери годинама храњене и нашом млаком, дефетистичком и дефанзивном политиком. Политиком која је увек била правдана страхом да Србија не буде проглашена кривом за наводну ескалацију сукоба и угрожавање безбедности. Али када се држава нађе у ситуацији да јој непризнате, побуњеничке структуре подривају саме темеље државности, да угрожавају сигурност њеног народа и да отворено поступају у супротности са договорима о статусној неутралности онда се безбедност не чува нечињењем и толерисањем већ активним деловањем.

За Београд данас не (сме да) постоји важније питање од питања заштите положаја и безбедности Срба на читавој територији Аутономне покрајине КиМ. Оно мора да буде у самом врху приоритета државне и националне политике и да постане главни задатак српске дипломатије. Управо српска дипломатија има дужност да покрене процес интернационализације положаја српског народа на КиМ и међународну заједницу упозна са бруталним кршењем људских права са којим се суочавају Срби под (привременом) влашћу  сецесионистичких  институција у Приштини. Уколико је Приштини у интересу да се то питање уклони са дневног реда међународне политике онда је нама у још већем интересу да се оно као кључна тема поново актуелизује и остане у фокусу пажње свих најважнијих међународних тела, нарочито органа УН.

Само покретање једне свеобухватне дипломатске и пропагандно-логистичке офанзиве која ће за циљ имати реафирмацију одговорности мисије УН, директно упознавање европске и светске јавности са дешавањима на Косову и Метохији и расветљавање истине о терористичком (великоалбанском) деловању на подручју јужне српске покрајине може да допринесе делегитимизацији албанских сепаратистичких тенденција на глобалном нивоу То ће се без сваке сумње одразити у порасту броја оних земаља које ће бити спремне да уваже српске ставове и прихвате српску позицију у вези КиМ. Тек када шири међународни аудиторијум буде упознат са стварном историјом стварања „Републике Косово„, а пре свега са чињеницом да су њени темељи грађени на албанским злочинима и костима хиљада побијених Срба Београд ће стећи шири маневарски простор за деловање против носилаца крвавог великоалбанског барјака.

Тек тада Приштина ће бити онемогућена да негира злочине над српским народом. Тек тада Албанци ће бити онемогућени да себи приписују улогу жртве, а правој жртви етикету геноцидности и улогу агресора. Тек тада данас „недодирљиви“ челници некадашње ОВК постаће доступни руци правде и своје раскошне кабинете и скупоцена одела заменити пругастим кошуљама у неким од српских затвора.

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.