Д. Илић, М. Лазовић: Анализа новог пакета антидискриминационих закона

ИСКРА на Фејсбуку

Насловна фотографија: Танјуг/Андрија Вукелић

Предавачи су посебну пажњу скренули на два члана Закона о истополним заједницама која су измакла критици јавности, а која дубоко задиру у питање демографске политике Србије

У четвртак, 18. марта 2021. године, у организацији Института за европске студије, одржан је вебинар под називом: Спречавање или афирмација дискриминације – анализа новог пакета антидискриминационих закона. Предавачи су били Душан Илић, правник, истраживач-сарадник Института за европске студије и докторанд на Правном факултету Универзитета у Београду и Миљан Лазовић, теолог и правник, истраживач-приправник Института за европске студије, докторанд на Православном богословском факултету у Београду и докторанд на Правном факултету Универзитета у Београду. Повод за одржавање вебинара била је најава усвајања новог пакета антидискриминационих закона, чији је предлагач, Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог, позвало заинтересоване учеснике на јавни дијалог. Стога, ово предавање представља научни допринос Института за европске студије јавној дискусији по питању доношења три нацрта закона – Закона о истополним заједницама, Закона о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације и Закона о родној равноправности.

Предавачи су се, пре свега, фокусирали на правну анализу споменута три нацрта, затим на компаративно правна решења појединих европских земаља у овој материји, те на теоријско-терминолошку елаборацију најспорнијих појмова који би овим законима били уведени у наш правни систем. На почетку, пажња је поклоњена Нацрту Закона о истополним заједницама, који је понајвише узбуркао српску јавност. Иако је од стране предлагача оцењен као људскоправашки закон, што је у правној теорији неуобичајен термин, предавачи су анализом конкретних чланова овог нацрта указали да исти користи породичноправну терминологију, односно уводи институте који производе исте правне последице као и класични институти породичног права. Поред легализације истополних заједница, Нацрт предлаже и легализацију нерегистрованих истополних заједница, што, на самом почетку, имплицира аналогију која постоји између брачне и ванбрачне заједнице. У чл. 5. наводи се да партнер има право на заштиту од насиља у породици. Стога су предавачи нагласили да се истополна заједница оваквом формулацијом има сматрати породицом.

Члан 7 истиче да: На питања у вези са склапањем, регистрацијом и престанком истополне заједнице, дејствима и правним последицама склапања истополне заједнице, издржавањем и имовинским односима и заштитом од насиља, а која нису посебно уређена овим законом, сходно се примењују одредбе закона којим се уређују породични односи, чиме се јасно и недвосмислено ставља до знања да предложени Нацрт спада у круг закона породичноправног и наследноправног карактера. Ову констатацију додатно потврђује и чл. 14 који дефинише поступак регистрације истополне заједнице. Истополна заједница се склапа пред матичарем, на свечан начин, у службеној просторији пригодно уређеној за ту намену.

Наглашено је да би увођењем нових института, регистроване и нерегистроване истополне заједнице, које су конципиране као пандан брачној и ванбрачној заједници, корисницима тих института била дата већа права, односно, омогућен бољи правни статус у односу на брачне и ванбрачне партнере. Наиме, лица која би склапала регистровану истополну заједницу имала би могућност да исту раскину споразумно пред матичарем, што брачни партнери тренутно немају као опцију, док би лица која би живела у нерегистрованим истополним заједницама имала право међусобног наслеђивања, што је ванбрачним партнерима тренутно ускраћено. Стога би, лица која живе у брачним и ванбрачним заједницама била дискриминисана у односу на истополне партнере.

Понајвише буре у јавности изазвали су чл. 36 и 37, који регулишу живот деце у истополним заједницама. Наиме, предлагачи су предвидели да деца која дођу под старатељство једног од родитеља који накнадно ступи у истополну заједницу, буду подизана и васпитавана не само од стране родитеља, него и од стране његовог партнера. Како наши судови старатељство над децом углавном додељују мајкама, деца би у овом случају углавном одрастала у лезбејском окружењу, што је фактичка фаворизација лезбејки у односу на гејеве, бисексуалце и остале. То би, такође представљало дискриминацију, овога пута унутар ЛГБТ популације. Са друге стране, имајући у виду важеће породичноправне прописе који регулишу положај деце, јасно је да се ради о решењима која дубоко задиру у темеље уставног поретка и на нелегалан начин редефинишу породичне односе.

Но, предавачи су посебну пажњу скренули на два члана која су измакла критици јавности, а која дубоко задиру у питање демографске политике Србије. Наиме, у чл. 11, ст. 4 предвиђено је да се жалба против решења о одбијању склапања истополне заједнице подноси ни мање ни више, него Министарству за бригу о породици. То би значило, по мишљењу предавача, да истополни партнери долазе под ингеренцију Министарства за бригу о породици, које самим тим не би смело да их дискриминише ни у ком погледу. Са друге стране, чл. 49 забрањује дискриминацију истополних парова по основу пореских и фискалних олакшица, што значи да држава неће никада више у будућности моћи да води било какву пронаталитетску политику према традиционалним породицама, јер би то аутоматски дискриминисало новопризнате истополне заједнице. Претходна два члана везала би руке државним органима Републике Србије да се икада у будућности ухвате укоштац са решавањем озбиљне демографске кризе којом је наша држава одавно погођена.

Нацрт Закона о истополним заједницама уводи још новина, попут нове врсте уговора, који је именован као уговор о имовини партнера. Предавачи подсећају да сва пословно способно лица, укључујући и особе које живе у неформалним истополним партнерствима, имају могућност да међусобне имовинско-правне односе регулишу путем уговора о доживотном издржавању, уговора о уступању и расподели имовине за живота, уговора о поклону, купопродаји итд, те се поставља питање оправданости увођења нове врсте уговора, без консултовања јавних бележника, који би били задужени за солемнизацију истих.

У другом делу, предавачи Илић и Лазовић изнели су решења која познаје упоредноправна пракса појединих европских земаља чланица Савета Европе. У првом реду, наглашено је да легализација истополних заједница не представља обавезу ни по регулативи Савета Европе, ни по регулативи ЕУ. Наиме, шест држава чланица ЕУ, попут Србије, не признаје никакве истополне форме живота. То су Пољска, Словачка, Румунија, Бугарска, Литванија и Летонија. Подвучено је да се поједина права припадника ЛГБТ популације у овим земљама регулишу флексибилнијим дефинисањем одређених појмова у појединим законима, без редефинисања породичних односа, тј. без подривања темеља уставног поретка.

Примера ради, Пољска у Закону о социјалној помоћи из 2004. члановима породице који могу бити корисници права из овог закона, сматра лица која живе у стварној вези и заједно управљају домаћинством. Такође, Законом о правима пацијената из 2008, у пољски правни систем уведен је и институт блиске особе, којом се сматра лице које је назначио пацијент. Словачка такође познаје институт блиске особе који је уведен у правни систем изменама Грађанског законика 2018. године. Слично томе, и друге европске земље које не признају истополне форме живота, омогућавају лицима која живе у овим заједницама да буду корисници права из области социјалне и здравствене заштите, али и кривичнопроцесне материје.

Такође, оне земље које су усвојиле модел који би и овде могао бити усвојен, много су обазривије регулисале предметну материју, те су у појединим случајевима задржавале повлашћенији статус традиционалне породице. Примера ради, Чешка Република која признаје истополна партнерства, задржала је право да води пронаталитетску политику у области пореске и фискалне политике. Стога је необично да се Србија унапред одриче права да води проактивну демографску политику. Поједине државе су након признавања истополних партнерстава, на референдуму гласале против истополних бракова (попут Словеније), док су неке уводиле и уставне забране легализације истих, попут Мађарске.

У трећем делу било је речи о анализи друга два предложена нацрта закона. Истакнуто је да је категорија рода, предложеног Нацртом Закона о родној равноправности, неуставна, те да важећи Устав Републике Србије познаје категорију пола, при чему чланом 15 гарантује равноправност полова. У том контексту је споменуто да је још 2015. године Секретаријат за законодавство Владе Србије упозорио да је категорија рода неуставна, те је тадашњи предлог Закона о родној равноправности преименован у Закон о правима жена и мушкараца.

Дефиниција рода у чл. 6 означена је као проблематична, јер се каже да род означава друштвено одређене улоге, понашања, активности и атрибуте, које одређено друштво сматра прикладним за жене и мушкарце, што аутоматски дискриминише ЛГБТ популацију, имајући у виду већински став о томе које друштвене улоге српско друштво сматра прикладним. У том контексту, Закон о родној равноправности, који би наводно требало да штити права ЛГБТ особа, исте би дискриминисао.

Са друге стране, предлог нацрта Закона о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације оцењен је као противуставан. Њиме се, како су истакли предавачи, у српски правни систем, без ваљаног правног објашњења, уводи појам сексуалне оријентације уместо термина сексуално опредељење. Такође, предвиђа се драконско повећавање казни за кршење Закона, у распону од два до пет пута, што умногоме обесмишљава сврху кажњавања. Као посебно проблематичан, наведен је предлог измена чл. 18 постојећег Закона о забрани дискриминације из 2009, који се налази у Полазним основама за израду нацрта овог Закона, а који предвиђа забрану изношења оних делова верских учења које поједини грађани сматрају дискриминаторским ван богослужбеног простора. То би, по мишљењу Илића и Лазовића, ограничило право на слободу мисли, савести и вероисповести искључиво на простор богомоља, а свете списе традиционалних верских заједница означио као дискриминаторске према ЛГБТ популацији. Ово би, у наредном кораку, представљало правни основ за забрану СПЦ, али и свих других верских заједница, тј. водило стварању тоталитарне антирелигиозне државе, каква је била Енвер Хоџина Албанија.

Напослетку, предавачи су истакли опасност од исхитреног усвајања споменутих нацрта, које су оценили као проблематичне и антиуставне, те позвали научну јавност да узме учешћа у дијалогу, како би се спречило кршење устава и основних принципа правне државе.

 

Предавачи Душан Илић и Миљан Лазовић су сарадници Института за европске студије

 

Насловна фотографија: Танјуг/Андрија Вукелић

 

Извор Стање ствари, 22. март 2021.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.