Чедомир Антић: Достојан.

ИСКРА на Фејсбуку

Митрополит Црногорско- Приморски и Егзарх светога трона Пећкога г. Амфилохије (фото: З. Шапоњић)

Била је мрачна, јесења ноћ. Чекали смо га на Платоу испред Филозофског факултета у Београду – поред здања мајора Мише Анастасијевића – месту где су почињале буне српских студената од када постоји најстарији јужнословенски универзитет. Имали смо двадесет година, започели смо најдуготрајнији студентски протест у историји Балкана, били смо нервозни јер веровали смо да је то историјски тренутак. Један архијереј Српске православне цркве долазио је у госте Филозофског факултета у Београду, први пут званично, рекли су нам, од 1941. године.

Неколико дана раније један од наших вођа, студент историје Владимир Добросављевић, за рукав је извео Жака Ланга, француског социјалисту и бившег министра из хола и избацио га са факултета. Они који су од 1992. тражили да српски народ буде бомбардован нису били добродошли у средиште наше универзитетске слободе. Сада смо чекали наследника Св. Петра Цетињског, намесника трона Цркве у Пећи и једину живу везу српског народа са славом Немањића. Као таквог смо га и дочекали: уз искључено улично осветљење, десетак студената и студенткиња прво су десном руком дотакли земљу а онда му пришли руци. У то време Милошевић је био „фактор мира и стабилности“, Србија је била награђена што је емитован кинески циркус док су разарали Книн, касапили децу на Ланишту и стрељали у Топуском. Било је епископа који нису подржавали студенте. Када се пред препуним амфитеатром владика Амфилохије коначно обратио дочекале су га овације. Двоје студената анархиста покушали су да изведу некакав перформанс, али их је десетине руку дограбило и изнело из сале – демократски је било одлучено да митрополит буде наш гост, а гостопримоство је светиња. Сећам се те владикине беседе, живо, као да сам је слушао пре неколико дана, двоструко старији него што сам онда био. Закључио је повешћу из живота Св. Петра Цетињског. Пред битку на Крусима Срби су се смејали младом Богдану Вуковом Николићу који је у војску стигао са некаквим неприличним оружјем – сатаром уместо сабље. Какво је одушевљење завладло, када је уздигнутом руком владика потврдио да је управо тај исмејани, шесанестогодишњи дечак, убио оног страшнога султановог одметника, црногорског душманина и српског отпадника, Махмуд-пашу Скадарског. Сви су причу разумели као да студенти данас бране и народ и државу и демократију.

Два месеца касније хиљаде тешко наоружаних полицајаца спречавало је студенте да изађу са факултета и пођу на марш улицама Београда. Када смо се једне ноћи пробили до Коларчеве улице, која спаја Трг Републике и Теразије, дочекало нас је мноштво полицајаца у маскирним униформама, без штитова, само са пендрецима у рукама. Стајали смо једни према другима сатима знајући да ће напасти када падне напетост. Негде око један ујутро њих је било двеста, а нас је остало стотинак. Ротације са десетина џипова и марица допирале су до нас са оба трга, малобројне новинске екипе су отишле, осветљење је искључено, поред кордона појавила се фигура пуковника Тутинца. Издате су команде и ми смо у очају сели на залеђену улицу и запевали „Марширала краља Петра гарда“ (исту ону песму коју су заточених осамнаест српских посланика Скупштине Црне Горе запевали оне децембарске ноћи када су их ухапсили. Њоме је започео народни бунт и потом литије које је узвисиле српску цркву, а Црној Гори вратиле понос и донеле демократију). Био је то гест очајника. Ипак, у једном часу улицом је залепршала риза Митрополита црногорско-приморског. Стао је пред полицију, нешто рекао окупљеним официрима, а они су одрично вртели главама. Повукао се затим који корак, дошао међу нас и сео. Неко је од негде донео некакву столицу, али је он само одмахнуо руком. Неко време смо седели и певали. Једна шпанска телевизија је то и снимила. Пуковник је пришао и почео да грди владику, опсовао га је, а он је само осмехнут, немо, десном руком, благим гестом давао знак свима да се умире.

Пуковник је коначно отишао, гледао сам после снимак како бесно улази у џип и лупа вратима. Полицајци су се онда склонили. Настало је опште одушевљење. Митрополит је са нама мало постајао па отишао, а ми смо пошли у марш по рути коју смо требало да пређемо осам сати раније. Усред ноћи окупило се тада десетак хиљада грађана. Седам дана касније на истом месту чекало нас је две стотине оклопника са штитовима. Седам дана и осам ноћи смо стајали према њима. Коначно, одлуком патријарха Павла, уз препоруку и подршку митрополитову, најављена је литија за Светог Саву која је требала да прође Коларчевом улицом. Полиција се склонила четири сата пре проласка стотину хиљада грађана.

Хвала Свети Оче. Бог да Вам душу прости.

napredniklub.org

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.