Часлав Копривица: Случај Милоша Ковића – „аутономија“ Универзитета против честитости

ИСКРА на Фејсбуку

Часлав Копривица (фото: Искра)

Како је случај Милоша Ковића показао да дјеловање академских олигархија и академски клијентелизам постају „заштитни знак“ Филозофског факултета?

Милоша Ковића, угледног професора Одјељења за историју Филозофског факултета Београдског универзитета, у јавности препознатљивог и као изузетно честитог човјека, четворо његових колега (Љушић, Самарџић, Стојановићева и Станковић) у кривичном поступку тужило је за тобожњу увреду, покренувши упоредо и парнични поступак. Он их никада није омаловажавао као особе, већ је само јавно проговарао о недостојностима које се дуже времена дешавају на његовом одјељењу, што је морални дуг сваког човјека, а посебно професора.

Омча за непослушне

Тамо су, наиме, толико поремећени међуколегијални односи да оно више не функционише као аргументативна заједница у којој ваљани разлози одлучују у разликовању исправног и неисправног, због чега је постала увријежена пракса доношења сумњивих и неправедних одлука, усмјерених против колега који из неког разлога нијесу по вољи неформалне интересне коалиције која га контролише. При томе српска јавност треба бити упозната са правим стањем на најстаријем српском одјељењу за историју, јер од историјске науке зависи саморазумијевање нације и њено опхођење са својим идентитетом.

Постојање те коалиције видљиво је прије свега по кадровској политици чије су главне „ставке“ (не)послушност према утицајнијим колегама и/или идеолошка одступања од а(нти)националног „мејнстрима“ које се испотиха на Одјељењу успоставља. На тај начин угрожена је могућност поштене, непристрасне оцјене научних, академских и педагошких резултата чланова Одјељења, будући да је интересно спрегнута, а акционо добро уиграна скупина развила механизам држања колега под контролом, по потреби и активирањем „гласачке машине“ приликом избора у научна звања, што је директно повезано са задржавањем радног мјеста.

(Милош Ковић) фото: С. Гарић

Неки од „непослушних“ већ су изгубили посао, а неке су, као Ковића 2017, упркос научним резултатима, покушавали да отјерају. Они други, застрашени, који не спадају у „тврдо језгро“ неформалне академске олигархије Одјељења, гласају према диктату – да се и њима не би исто десило.

Наличје универзитетске аутономије

Дјеловање академских олигархија и академски клијентелизам постају, нажалост, „заштитни знак“ Филозофског факултета, што је тамно наличје универзитетске аутономије, која се злоупотребљава за академско-научни, морални и радноправно-економски прогон колега који само раде свој посао или који поврх тога, као Ковић, стоје и на бранику части – личне, професионално-академске и националне. Када институције не функционишу, а институт аутономије Универзитета, видимо, овим се неприхватљиво злоупотребљава, треба их макар модификовати. Стога ваља озбиљно испитати могућност увођења независне академске контролне инстанције за провјеру стручне непристрасности избора у звања на факултетима – макар тамо гдје се појави озбиљна сумња у злоупотребу аутономије.

Тужбом за увреду, лишеном било каквог правног основа, ЉССС-четворка настоји и да у широј јавности угуши критички, разобличујући говор о себи, као што га је на Одјељењу учинила безначајним. Тражењем осуђујуће пресуде настоје да прошире домен застрашивачко-дисциплинујуће, на Одјељењу већ добро уходане праксе. На тај начин свима би се послала убједљива порука да се залагање за истину, правду и честитост „не исплати“. Најпослије, осим слободе критичког говора, кршења академских слобода, те удовољавања личним идиосинкразијама и ресентиментима, ЉССС-четворка злоупотребљава правосуђе и ради кажњавања Ковића због његовог титанског националног ангажовања – за неотуђиво српско Косово и Метохију, суштинска права црногорских Срба и за све друго по чему је он одавно познат. И умјесто да настави с напорима на националном и академском пољу, он мора да се бави овим(а) – да би они који „разграничавају“ Србију од КиМ, који се не „мијешају у унутрашње ствари“ Црне Горе, БиХ, који нас вуку у ЕУ/НАТО… – лакше све то завршавали.

Аутор је професор филозофије на Факултету политичких наука

Допуна наслова и опрема: Стање ствари 

(Печат, 7. 2. 2020)

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.