БОРИС НАД: Контуре новог светског поретка

ИСКРА на Фејсбуку

Пенсилванија, 05. новембар 2020. (Фото: Reuters/Mark Kauzlarich)

Гвоздена завеса између Запада и Евроазије је већ ту, а она неће тек тако нестати. Евроазијски век је почео и ту чињеницу неће променити амерички избори, ко год да победи

Председник Русије Владимир Путин је, у обраћању у дискусионом клубу Валдај, подсетио да се 2014. године на овом форуму разговарало на тему „Светски поредак: нова правила или игра без правила“. Шест година касније могао је само да дода: „Сада видимо да игра без правила изгледа застрашујуће.“

„Савремено друштво“, приметио је Путин, „суочено је са ерозијом моралних вредности, губитком смера и смисла постојања. Оваква криза се не решава дипломатским преговорима или сазивањем велике међународне конференције. Потребна је поновна процена приоритета или преиспитивање циљева. То треба да почне већ сада.“

Полазна тачка требало би да буде пандемија вируса корона. Зашто баш од овог тренутка, од почетка пандемије? „Вероватно таква узнемирујућа ситуација за многе само појачава осећај да почиње потпуно нова ера, да нисмо само на ивици драматичних промена, већ да живимо у епохи тектонских померања, и то у свим областима живота.“

А онда „свако мора почети од себе и видети шта са собом, својом заједницом и државом. Тек потом се можемо борити за светски поредак“. То би била здрава основа за нови почетак.

Неразумевање дијалога

Да ли је у Русији наступило време унутрашњег сабирања, пажљивог унутрашњег преиспитивања? Изгледа да је тако. За то време, Атлантски савет (према саопштењу од 14. октобра) позвао је НАТО на „тврђи приступ према Русији“, упућујући јој веома оштре критике због „агресивних дезинформационих и пропагандних кампања Москве против Запада, као и неконтролисаног авантуризма по Блиском истоку, Африци и Авганистану“. Неко би могао да се запита: у каквом свету они заиста живе? Да ли у свету који се образовао, а потом ставио у стање хибернације, дубоког зимског сна, негде почетком 80-их година прошлог века? И да ли је то постало помало досадно – оптуживати Русију без иједног јединог аргумента?

„С мајмунима се не преговара“, сматра руски војни аналитичар Андреј Мартјанов. Исто као што се не преговара с децом. Гледамо да ли су злостављана, третирамо их лепо, али с њима се не преговара: „Било каква професионална дискусија између Лаврова и бившег гинеколога, попут Фон дер Лајенове, или немачког министра спољних послова Маса, који је по професији адвокат и партијски црв немачке политике, јесте губљење времена.“ До овог закључка утицајни аналитичар дошао је после наставка „малтретирања и дебалансирања Русије“, у Белорусији, на Јужном Кавказу и у Киргистану, све „у складу са рецептом РАНД корпорације“.

Путин је изјавио да Вашингтон „није у стању да направи договор“, а Лавров је исто то поновио за ЕУ: „Требало би да престанемо да се оријентишемо ка европским партнерима и да се бринемо за њихове процене.“ Да ли су догађаји у Белорусији или Нагорно-Карабаху убрзали ову одлуку? Не треба сумњати у то. Времена и пропуштених прилика за конструктивни дијалог било је довољно. „Највероватније ћемо једноставно морати да привремено прекинемо да разговарамо с оним људима на Западу који су одговорни за спољну политику и који не разумеју потребу за дијалогом уз узајамно поштовање“, додао је Лавров.

Русија би, другим речима, могла да се у потпуности посвети сарадњи с оним земљама с којим то има смисла – тамо где још постоји обострано „узајамно поштовање“ – прекидајући, барем оне суштинске, контакте са Западом.

Занимљиво је да је сличну реакцију недавно имао и кинески председник Си Ђинпинг, који је 14. октобра, приликом посете фабрици микрочипова, изјавио да ће Кина победити у технолошком рату и да ће повести свет у мултилатерализам. На 40. годишњици економске зоне Шенжен председник Си је био још јаснији: „Статус кво је неодржив. Понекад је неопходно говорити језиком силе да би вас Запад чуо.“

Нова гвоздена завеса

Све док ЕУ настоји да од Русије купује фосилна горива и високе технологије, то је у реду. Али „у неопходност Гвоздене завесе више не треба сумњати“. Ако они желе Наваљног као своју играчку, нека им буде. „Мимо тога, било коју другу активност треба драстично смањити“, истиче Мартјанов. „Позивам Русију да обустави економске активности с ЕУ на дуже стазе“.

И то је, без сумње, примећује Пепе Ескобар, „одлука која је дуго сазревала“. Као што је и „кинеско-руско свеобухватно партнерство“ припремано кроз дуги период: „То се није догодило зато што је отуђеност између Русије и ЕУ/НАТО-а натерала Москву да се окрене Истоку, него пре свега зато што је савез између суседа, који чине највећа светска економија и највећа војна сила, потпуно евроазијски смислен – геополитички и геоекономски.“ Постоји ли, уосталом, природнија одлука од те? Дужина руско-кинеске границе испреплиће се и укршта са најочигледнијим заједничким интересима: економским, политичким, војним, па и цивилизацијским.

Руско-кинеско свеобухватно партнерство плод је дугих и опрезних промишљања. Није настало преко ноћи, напротив. И трајаће веома дуго, као што је и настајало: „Сви се сећамо како је Путин 2010. године предложио исти концепт – заједничку кућу, од Лисабона до Владивостока, и како га је ЕУ хладнокрвно одбила. Веома је важно подсетити да се то догодило четири године пре него што су Кинези финализовали сопствени концепт Новог пута свиле.“

Нова гвоздена завеса је већ ту, а она неће тек тако нестати: „Последњи самит Русије и ЕУ догодио се у Бриселу јануара 2014. године – што је читава вечност у политици“, подсећа Ескобар. Уосталом, већ дуго, појединим европским земљама прешло је у навику да с Русијом разговарају с висине, без икакве стварне основе.

Русија се прикључила Новом путу свиле, а последице тога тек ће се осећати. Ако Запад нема потребе за дијалогом, неће га убудуће имати ни Русија. Није важно шта о томе мисле убеђени атлантисти, као и сви они који се не могу ослободити превазиђених концепата у спољној политици, попут Ангеле Меркел. Неки подаци о светској економији говоре довољно, сами за себе.

Евроазијски век је почео

Евроазијски век је већ почео. Под овим насловом Скот Фостер објављује чланак за руски евроазијски портал Геополитика.ру. Чланак почиње освртом на став Бжежинског, изнесен у књизи Велика шаховска табла: „Евроазија је суперконтинент који представља осовину… Нужно је да се не појави ниједан евроазијски изазивач, способан да доминира Евроазијом, а тиме и Америком“. Европа, један „мали додатак Америке“, принуђена је да у томе послушно следи хегемона.

„Амерички геостратези и даље су опседнути овом идејом, као и противници и заговорници успона Кине“, наставља Фостер. Уз једно питање: „Шта, међутим, ако се не појави ниједан усамљени евроазијски изазивач?“ Односно: „Шта уколико трговина и инвестиције између неколико центара моћи, који се налазе између атлантске обале Европе и Западног Пацифика, једноставно наставе да расту, све док не постану знатно веће од укупне економске активности Сједињених Држава?“ И није ли то најнеповољнији сценарио за Америку? Како, осим тога, зауставити изазивача који није ни један ни усамљен већ их је неколико?

То је, у ствари, нешто што се већ догодило. Уза све варијације, које произлазе из података које су за прошлу годину доставили ММФ и Светска банка, могуће је закључити да су САД чиниле само око 25 одсто глобалног БДП-а на номиналној основи (амерички долар), али само 15 одсто на основу паритета куповне моћи (ППП). Прецизније, по основи паритета куповне моћи, одговарајући подаци били би: ЕУ 13 одсто, Кина 20 одсто, Јапан четири одсто, АСЕАН шест одсто и Индија осам одсто. Комбиноване економије источне и југоисточне Азије чиниле су 13 одсто.

То сугерише закључак да Индија, Кина и АСЕАН данас нуде највеће тржишне могућности, са највећим потенцијалом за номинални раст. Такође, „Кина, Индија и АСЕАН такође чине око 45 одсто глобалне популације, насупрот мање од пет одсто САД. Читава Евроазија чини више од 60 одсто“.

Корона криза долази у нарочито „незгодном“ тренутку: „Упркос томе што чини близу 60 одсто светске популације, Азија има мање од 15 одсто жртава ковида ове године“, подвлачи Том Стивенсон, директор инвестиционог одељења у компанији Фиделити интернешенел. „Европа, са мање од 10 одсто светске популације, чини готово трећину свих смртних исхода. Исто је и са Северном Америком… Кина је прва ушла у епидемију, прва изашла из ње, и има много оштрију кривуљу опоравка на графиконима. Банка Креди свис сматра да ће до краја следеће године БДП Кине бити 11 одсто већи од оног пре пандемије, док ће САД, Европа и Јапан и даље покушавати да достигну предепидемијске нивое.“

Прошле године руска економија износила је око две петине величине немачке номинално, али је била исте величине на основу паритета куповне моћи. Не говори ли и то довољно о преовлађујућим трендовима у светској економији?

САД – претња расту

Закључак је очигледан: „Без обзира ко победи на изборима у новембру, САД се не враћају као мотор глобалног економског раста. Уместо тога, Америка усваја меркантилистичку политику замене увоза која је изградила ’чудотворне’ економије источне Азије.“ Али и до сада, током трајања западне хегемоније, термин „економски раст“ односио се претежно на Сједињене Државе и њеног европског потрчка.

И ово није краткорочна аберација, привремено одступање: „Сједињеним Америчким Државама могла би бити потребна генерација да исправи своје економске и социјалне неравнотеже, обнови своју индустријску базу и реформише свој образовни систем.“ Да ли ће имати довољно времена за то? Сада ће, осим тога, бити све више усредсређене на своје унутрашње кризе: „Сједињене Државе су данас сенка самих себе“, примећује Крис Хеџис, бивши новинар Њујорк тајмса и извештач са низа ратишта, укључујући и оно на Блиском истоку и Балкану. „Оне расипају своје ресурсе у узалудном војном авантуризму, симптомом свих царстава у опадању док покушавају силом да поврате изгубљену хегемонију.“

Свему томе треба додати још неколико тенденција, снажно присутних у савременом свету. На првом месту, дедоларизацију. Истини за вољу, ово би ишло знатно теже да није било самих САД: „Из једног или другог разлога, САД су увеле економске санкције за више од 15 евроазијских држава и територија, укључујући појединачне грађане и корпоративне ентитете. Циљеви су Кина, Северна Кореја, Мјанмар, Иран, Пакистан, Сирија, Туркменистан, Киргистан, Русија, Украјина, Белорусија, Турска и Немачка.“ Одговор је био постепен, али предвидљив: „Раније ове године, чланице Шангајске организације за сарадњу – Кина, Русија, Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Узбекистан, Индија и Пакистан – одлучиле су да међусобну трговину и инвестиције преусмере са америчког долара на своје националне валуте.“

Кина и Русија су најдаље одмакле у овом процесу. У последњих пет година, удео њихове међусобне трговине деноминоване у доларима опао је са око 90 одсто на мање од 50 одсто. Индија и Русија све више тргују у својим валутама, исто као и Индија и Иран, или Турска и Иран. Од септембра 2019. Росњефт, највећи руски извозник нафте, нове уговоре одређује у еврима. А то је тек део напора Евроазије да се отргне из америчких канџи.

„Америка је донедавно била могућност за раст остатка света. Сада, претварајући се у протекционисту и активно се мешајући у економије савезника, непријатељских и неутралних земаља, почела је да представља претњу расту других нација.“

Евроазија, истакнимо и то, нипошто није монолитна и не представља антиамерички блок. Али је економски много већа, има више и боље образованих људи, и сустиже све мањи број технологија у којима Америка и даље предњачи. То значи да је „америчко столеће“ на измаку, или да је већ на самом крају.

Растакање светског поретка

Ми данас не живимо у униполарном, ни у биполарном, већ у истински мултиполарном свету. Свету у коме је на дневном реду поново политика великих сила: САД, Кине и Русије. Тачније, ми живимо у свету у коме је обновљена логика Хладног рата. САД не чине ништа да зауставе Кину зато што она, наводно, гуши људска права – у Хонгконгу, међу Ујгурима, против разних етничких, националних или верских заједница, укључујући и саме Кинезе. Америка се, напротив, бори да задржи свет сопствених привилегија – свет у којем ће наставити да доминира, да троши без ограничења и да подвргава својој вољи слабије, да експлоатише путем (нео)колонијалног подјармљивања, путем свих оних механизама које смо видели на делу у Боливији, Венецуели, на Куби, у Ирану, Сирији, Ирану, Белорусији, Русији, Кини…

Када је реч о ЕУ, вратимо се већ поменутом новинару Мартјанову: „Између савремене Русије и Запада нема културног заједништва, а јаз расте. Европа је спремна за културно и демографско самоубиство, да не говоримо о институционализацији дегенерације, како у уметности, тако и у стварном животу. Уз то: САД треба да некога поједу како би продужиле своју агонију на још мало времена.“ Још јасније: „ЕУ је гробље и са гробљем се не послује, осим приликом сахрана.“

И на то су се односиле речи Лаврова: „Када нам се Европска унија обраћа са позиција надређености, Русија жели да зна – можемо ли уопште да сарађујемо са Европом?“ И такође: „Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен изјавила је како са становишта ЕУ не постоји геополитичко партнерство са савременом Русијом. Нека им буде, уколико то желе.“

Ту чињеницу неће променити никакви избори, у Америци или било где на Западу. Не треба гајити те илузије. Било ко да победи на америчким изборима у новембру, имаће исте амбиције: зацементирати овај поредак, учвршћен након 350 година западне и 250 година англоамеричке доминације. Наставиће политику неоколонијалног потчињавања читаве планете, не више путем рата, већ путем „обојених револуција“. Може ли таква политика да заустави промене које су већ у току?

Ми присуствујемо свету у којем је на делу растакање актуелног „светског поретка“. „С мајмунима се не преговара“, опомиње руски војни аналитичар. „Није Русија једина која то зна“, тврди Пепе Ескобар. И „већина Глобалног југа такође мисли исто“.

 

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).

 

Насловна фотографија: Christopher Morris/VII/REDUX

 

Извор Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.