АРТЕРИЈСКА ХИПЕРТЕНЗИЈА: Кога занима тихи убица?

На предавање о светским новинама у испитивању и лечењу артеријске хипертензије, од 186 позваних лекара, није дошао – ниједан

Др. В. Стојанов у туристичком центру „Момчило Чековић“ Фото: Б. Ломовић

Др. В. Стојанов у туристичком центру „Момчило Чековић“ Фото: Б. Ломовић

У Србији 46,7 одсто становништва има повишен крвни притисак (у Великој Британији, на примjер, 25 одсто). То је болест чији су узроци масно и слано јело, енергетски напици, цигарете, алкохол, физичка неактивност, стрес сваке врсте, свакако и генетско насљеђе. То је болест која – не боли (зато се од милоште назива „тихи убица“), али изазива компликације на срцу, мозгу, периферним крвним судовима и крвним судовима ока. А управо болести срца и крвних судова код нас учествују са 53,37 одсто у свим узроцима смрти; подаци из прошле године за нашу земљу говоре да је хипертензија водећи узрок.

Ово и много чега још на тему савремених свјетских достигнућа у дијагностицирању и лијечењу хипертензије могло се, прошле суботе, у Туристичком центру „Момчило Чековић“ у селу Коштунићима код Чачка, чути од др Весне Стојанов, начелника Центра за поликлиничку дијагностику, испитивање и лијечење поремећаја артеријског крвног притиска, у Београду. Центар је познат у Европи и свијету, баш као и његова начелница.

– Коштунићи су изабрани за једно од мјеста едукације љекара, јер је већ означено као погодно за оснивање регионалног центра за превенцију и рано откривање болести хипертензије. Кандидовали су ово село могућност здраве исхране, предјели за шетњу, чиста средина, близина још незагађених Равне горе, Сувобора и Маљена, најзад и диван туристичко-рекреациони центар који промовише изузетно здрав начин живота – рекла је др Весна Стојанов.

Стојанов је истакла да су њене едукације бесплатне, већ их је, протеклих дана, имала у Нишу, Суботици, Крушевцу, а из Коштунића одлази у Крагујевац. На тим сусретима имала је од 40 до стотину слушалаца и саговорника, љекара интерниста углавном из болница и домова здравља.

Авај, у Коштунићима је говорила неколицини новинара и бројним празним столицама које су узалудно чекале оне којима је предавање искључиво намијењено. Нажалост, није се појавио – ниједан, ни „за сјеме“, што би народ рекао. А уручено је 186 позива, не поштом, већ су то чинили разносачи оранизатора предавања. Уручивали су их „на руке“ по здравственим установама у Чачку, Ужицу, Пожеги, Ариљу, Ваљеву, Лучанима, Горњем Милановцу, Мионици, Љигу, па и у градовима Републике Српске, у Фочи и Вишеграду. Узалуд!

Истина, има једна напомена у позиву, због које су, послије, организатори зажалили, сумњајући да је она одвратила позване. Наиме,
писало је да је у Коштунићима организован и ручак за учеснике предавања по цијени од 1.500 динара. Да ли је то могло, заиста, бити разлог стопостотне апстиненције позваних љекара? Неће бити! Ручак није био обавезан, могло се задовољити и сендвичем донијетим у ташни, а цијена од хиљадарке и по се могла, ваљда, покрити дневницом или, боже мој, и из сопственог џепа, зашто не! Оно што би се чуло и научило, на „ползу“ бројних пацијената, умногоме надмашује ту цијену.

Бошко Ломовић

Тагови:

?>