Андре Влтчек: Кoрона вирус, похлепа, екстремни капитализам и неотесаност или О једном чудовишном путовању

ИСКРА на Фејсбуку

Током свог путовања од више од 20 хиљада километара видео сам уплашену, подељену планету

Инчеон, Јужна Кореја. Обично један од најпрометнијих аеродрома (Фото: Андре Влтчек)

Сантијаго  Замислите да сте у Хонгконгу, у граду у којем „заправо, не би ни требало да будете“. Спремни сте да кренете кући, у Јужну Америку. Али само два дана пре лета преко Сеула и Амстердама, „Коријан ер“, ваш први авио-превозник у „Скајтиму“[1], изненада отказује све летове из Хонгконга.

За то je наводно криво неколико корејских верских фанатика.

Двадесет другог фебруара 2020. „Мејл онлајн“ је пренео:

„Више од половине случајева оболелих од корона вируса повезано је са тајанственим ултра-религиозним култом чији вођа верује да је бесмртан.“

Чим сам то прочитао, знао сам да ми се смеши катастрофа. Ултра-религиозни фанатици не доносе ништа добро, а Јужнокорејци су злогласни по политичком и верском фанатизму. Али то није било све.

У наставку је писало:

„Има још извештаја о избијању заразе на одељењу психијатрије у једној болници у округу Чеонгдо, инфекцијама у Бусану и на острву Чеџу.“

„Коријан ер“, који је требало да из Хонгконга до Инчеона (међународни аеродром у Сеулу) лети својим новим, спектакуларним боингом 747-8, прилагођавао се новонасталој ситуацији: снижавао је ниво услуге, прешавши прво на боинге 747, затим на ербас 330, да би најзад отказао све летове 3 дана пре мог поласка.

Да бих себи обезбедио место на чудовишно дугом лету, потрошио сам већину својих „Скајтим“ миља на карте у бизнис класи.

За то је постојао добар разлог: нисам видео. Заправо, био сам готово слеп.

Пре Хонгконга, радио сам на Калимантану, у индонезијском делу Борнеа, острву које је потпуно опустошено похлепом, корупцијом и неспособношћу јаванских нео-колонизатора. Садашња администрација председника Џока Видода (познатом као Џокови) на том острву планира да изгради нови главни град, напуштајући огромно градско подручје Џакарте са више од 20 милиона становника које „тоне“, са безбројним сиротињским четвртима, тешким санитарним проблемима и недостатком здраве пијаће воде.

Пошто пишем књигу о том монументалном лудилу, наставио сам да истражујем. И као и готово све који посете Борнео, и мене су напали разни, опаки паразити. Инфицирао сам црева нечим грозним, а затим сам добио и очну инфекцију. Летео сам између Баликпапана и Понтијанака боингом 737 „Лајон ера“ (да, онога „Лајон ера“ чији су авиони, од почетка, редовно пренатрпани, а повремено знају и да падну). Не знам да ли сам се заразио у авиону или у неком прљавом јарку поред плантажа уљаних палми, где се сече оно мало преосталих тропских шума.

Где год да сам добио инфекцију, имао сам је. Прво левог ока. Било је као бела пена. Назирао сам само крајње апстрактне обрисе, као да је између мене и света било окачено дебело, бело ћебе. Било је баш, баш страшно. Ја нисам само писац и филозоф, већ такође и режисер и фотограф. Будући да се бавим тиме чиме се бавим, а да нисам видео ништа, било ми је, како да вам кажем, потпуно језиво.

Пре него што ћу отпутовати у Хонгконг, где сам пратио немире које је изазвао и финансирао Запад, зауставио сам се у Бангкоку и отишао на једну очну клинику, али је тамошње лекаре занимало једино плаћање. Шта ми се дешава са оком, нису знали.

Мој последњи интервју у Хонгконгу (Фото: Андре Влтчек

А онда ми се у Хонгконгу, када је „Коријан ер“ отказао мој лет, појавила инфекција и на десном оку.

Ноћу, док сам лежао будан у хотелској соби, изненада сам се сетио да је на лету „Гаруда Индонезије“, између Понтијанака и Џакарте, барем четворо путника гласно, очајно кашљало. Нико није обраћао пажњу. Индонезијска влада је саветовала да се људи моле не би ли се избегла епидемија корона вируса.

„А шта би друго било“, помислио сам. „Хоћу ли и ја добити корону?“

*

Одбио сам да будем жртва ове ужасне ситуације.

До тог тренутка сам већ знао да је „Коријан ер“ решио да ме уништи. Док су „Ер Франс“ (мој превозник у „Скајтиму“) и КLM својим путницима заробљеним у Азији нудили преусмерење и обештећење, „Коријан ер“ је нудио недвосмислену, простачку равнодушност. Од њих није било никакве помоћи. Нису одговорили ни на једно моје питање.

Такође сам био свестан чињенице да ћу можда морати да путујем најмање седам дана разним заобилазним линијама, готово слеп. Са стомачним проблемима и са нападом дијабетеса који сам добио услед огромног стреса.

Да ли је било горе него у Идлибу, у Авганистану, или у околини Мосула пошто га је заузео ИСИС?

На неки начин, јесте. Слепоме, са новим типом короне за вратом, са аеродромима који су се један за другим затварали и са ценама авионских карата које су постајале астрономске, све ми је изгледало понижавајуће, депримирајуће и застрашујуће.

За дивно чудо, нисам се бојао Ковида-19. Преко „WhatsApp”-а сам са својим колегама медицинарима непрестано расправљао о новом типу корона вируса све док ме очи нису потпуно издале.

Морао сам да се пробијем до Сантијага де Чиле, који се налазио на потпуно супротној страни света.

Лекари са Запада које сам познавао слали су дуга и бескорисна упутства у којима се углавном понављала глупост „да одем лекару“. Говорио сам им да сам у Хонгконгу, у којем је на снази готово потпуни карантин. Говорио сам им да сам већ ишао тајландском очном лекару, који није имао појма шта ми је.

А онда сам схватио да не могу да се ослањам на оне против којих се борим! Помоћи ће ми моји људи.

Моја породица је ступила у контакт са лекарком из Сирије, специјалистом за инфективне болести и сестром мог пријатеља из Дамаска. Послао сам јој фотографије својих очију. Погледала их је, упитала за симптоме и преписала моћне антибиотике у таблетама и капи. Успео сам да убедим једну апотекарицу у Хонгконгу да ми их прода испод тезге. Рекао сам јој да је питање живота или смрти. Разумела је.

Сирија и Кина су ме спасиле. Људи су се водили интуицијом, а не строгим правилима.

Ишао сам кући.

Породица и пријатељи су почели да ми помажу да организујем путовање. Трајало је данима. Било је ужасно.

Авио-компаније, од „Коријан ера“ до „Катеј Пасифика“, настојале су да умање предстојећу штету, да измузу сваку пару од људи који су још увек могли и хтели да путују. Поједине јефтине карте за 2 сата лета у једном правцу скочиле су на 1600 америчких долара. Карте у бизнис класи на појединим правцима волшебно су појефтиниле. Под условом да сте могли да претражујете и под условом да сте видели екран.

Да бих избегао карантин и изашао из Хонгконга, најлакше је било летети у потпуно супротном смеру од места куда сам ишао: у Бангкок, авионом „Емирата“. Неколико карата за бизнис класу је још увек било доступно, али по цени од 600 долара, док је ранија цена била испод 400. Био је то један од последњих начина да се изађе из готово потпуно затвореног града.

Дочепао сам се места на eрбасу 380-800. Некако сам се одвукао потпуно празним аеродромом Хонгконг. Био сам готово слеп. У одлазном холу готово да није било места за седење. Мој ранац је био тежак скоро 20 килограма, са професионалном камером, компјутером и мобилним телефонима.

Не знам како сам успео да уђем у авион. И поред оштећеног вида, успео сам да прочитам оне огромне бројеве гејтова. Срушио сам се у седиште. Супер-џамбо је полетео на југоисток, односећи ме још даље од места на које сам желео да стигнем. Био сам 20 хиљада километара далеко од Сантијага.

И Сантијаго је крварио! Очи су му биле рањене. Људи су се борили против фашистичког режима који су им 1973. наметнули Вашингтон и мултинационалне корпорације. Као и моје, и њихове очи су биле упаљене; неки, њих преко 300 појединаца, остали су и без очију, пошто је на њих пуцала полиција.

Током лета за Бангкок нисам био сигуран да ћу успети да жив стигнем кући.

Али сам, кроз ноћ, ишао ка Бангкоку. Да ли ће ме макар пустити да уђем? Први корак.

*

Пустили су ме. За дивно чудо. Мора да сам грозно изгледао, али је нељубазни, дрски припадник граничне полиције ударио печат у мој пасош, узео ми отисак прста, фотографисао ме и, најзад, пустио.

То је било то. Хонгконг не удара печат у пасоше. Моје путовање је званично отпочело у Тајланду.

Имао сам само 9 сати пре лета. Аеродром је био сабласно празан. Људи су личили на уличне шетаче, носили су маске, неки чак и нешто што је личило на скијашке наочаре. Отишао сам у свој стан поред реке, не отварајући пртљаг. Сручио сам се на кревет, али нисам ока склопио целе ноћи. Тегљачи су вукли сабласне барже 31 спрат ниже. Видео сам само обрисе. Био је то први дан мог путовања.

Ујутру, врло рано, некако сам успео да се вратим на аеродром и поново чекирао пртљаг до Суринама, пошто је тамо био једини аеродром у Јужној Америци до којег сам могао да узмем бесплатне карте у бизнис класи (користећи своје „Скајтим“ миље), барем из Сеула. „Коријан ер“, који је – уместо да ме преусмери и да ме обештети – брутално отказао моје карте из Хонгконга, сада ми је наплатио смешну суму за путовање од Бангкока до Сеула, где је требало да ухватим лет KLM-а до Амстердама, и много сати касније, до Парамариба.

Поновно узимање отиска и фотографисање. Изување ципела, баш како су амерички господари наредили. Нескривена злоба тајландских службеника оболелих од комплекса више вредности и затим један стари, прљави боинг 777-300 „Koријан ера”. Стропоштао сам се на похабано седиште. Храну сам само окрзнуо погледом (јефтина верзија бибимбапа[2] нејестивог изгледа) и преспавао читав пут до Сеула.

*

Кoрона вирус, похлепа, екстремни капитализам, неотесаност – све се скупило у овом чудовишном путовању.

На посласку из Хонгконга, и касније Бангкока, био сам готово потпуно слеп. У међувремену, антибиотици преписани у Дамаску су почели да делују. Били су ужасни, али сам био упозорен. Или-или. Или слепило и бела магла, или крајња исцрпљеност, сломљеност тела, али јаснији вид. Изабрао сам вид.

Слетео сам у Сеул као зомби, са тешким ранцем на леђима, тетурав, скоро очајан.

Мој пртљаг је био аутоматски упућен у Парамарибо преко „Скајтимовог“ система.

Али, ово је била Јужна Кореја. На шалтеру за пријаву лета у транзиту одбили су да ми дају карту за укрцавање. „Прођите безбедносну контролу, затим идите у салон ‘Скајтима’ и чекајте тамо 8 сати на лет. Даће вам карту за укрцавање у гејту“, рекли су ми.

Службеници безбедносне контроле нису знали да читају енглески, нити су разумели оно што је писало на мојим е-картама. Понизили су ме 3 пута, шетајући ме од шалтера за трансфер до пункта за безбедносну проверу и назад. Особље је очито уживало у игри, а могуће је и да су ишчекивали тренутак у којем ћу се најзад срушити. Особа која је радила на шалтеру за трансфер одбила је да са мном пође до пункта за контролу безбедности. Безбедњаци су тврдоглаво одбијали да читају енглески.

То је био један од оних тренутака када човек изгуби сваку веру у људскост. Мислите: „Тело ће те издати! Ево, срушићеш се! Срушићеш се и умрети.“ И то само зато што си свој живот изложио опасности због неког сиромашног, уништеног, великог тропског острва. Само зато што су неки јужнокорејски верски фанатици сишли с ума. Само због људске равнодушности и расизма. Само због, само због… Врлог новог света. Језивог капиталистичког, десничарског треш универзума.

На крају сам успео да кроз празан аеродром стигнем до салона. Све је било затворено. Салон је био пуст. Није било готово ничега за јело. Страх од короне.

У том тренутку, желео сам само да спавам. Пронашао сам транзитни хотел и платио папрену цену за неколико сати одмора. Пао сам. Проклињао сам капитализам, похлепу и слом човечанства..

Док сам улазио у узнемирујући свет снова, или боље рећи ноћних мора, знао сам да се Народна Република Кина, као и Куба, боре за људски род упркос свему, упркос чудовишној пропаганди Запада.

Нисам имао право да бацим кашику у неком безвезном транзитном хотелу на аеродрому у Инчеону. Потребан сам Кини, Куби, Русији, Венецуели. Поздравио сам своје другове на старински начин и заспао.

*

Службеник „Коријан ера“ на гејту није имао представу ни где је Парамарибо, ни где се налази Суринам. Радио је хонорарно за KLM, али је носио униформу „Коријан ера“.

Рекао сам му шта мислим о „Коријан еру“. Пре тога, нисам му се допао јер сам путовао у неки Парамарибо, али је сада почео да отворено показује мржњу према мени. Чињеница да сам платинасти члан удружења за које ради није му ништа значила.

Почео је да се односи према мени као да сам отелотворење корона вируса.

Једва сам га видео. Ноге су могле да ме издају у сваком тренутку, али нисам хтео да покажем слабост.

Почео је: „Где је ваша виза за Суринам?”

„Овде”, одговорио сам.

„Шта је то?”

„Mоја виза.”

„И, где Вам је виза?”

„Овде ми је виза.”

„Морате да ми је покажете.”

„Пред Вама је.”

„Кoријан ер“ мe је опљачкао отказавши летове и одбивши да ме преусмери. Сада ми је уништавао здравље. Кајање особља је, међутим, било равно нули.

Најзад се појавила и службеница за надзор и такође почела да ме злоставља.

Рекао сам јој у лице: „Требало би да се од Севернокорејаца учите понашању према посетиоцима!”

Апаратчик у њој је показао очњаке. Почела је да ми прети.

Извадио сам пет новинарских акредитација: „Хоћете ли да ме ухапсите зато што изражавам своје мишљење?”

Сада је изгледала мање одлучно. Захтевао сам да ми покаже картицу са именом. Рекла је да нема. С*ање – у северној Азији, сви имају картицу са именом.

„Јесте ли Ви агент службе безбедности или службеница на аеродрому?”, питао сам је директно. Знао сам да је то у Јужној Кореји исто.

На крају ми је, упутивши поглед пун мржње, предала моје карте за укрцавање.

Овај легендарни расистички хорор на јужнокорејски начин је потом нестао. Видео сам је како се понижава клањајући се и љубећи гу*ице својих јужнокорејских сународника.

У авиону ми је добродошлицу пожелела огорчена стјуардеса, пореклом са Суринама. „Та није никада ни чула за моју земљу, зар не? Потапшала ме је по рамену.“

*

Док је Сеул био престрављен корона вирусом, изгледало је да су Европљани потпуно равнодушни према могућој опасности.

Био је 2. март 2020.

После више од 11 сати лета од Сеула до Амстердама, аеродром Шипол се чинио крајње опуштен.

Чак су и путници из Сеула изгледали равнодушно. Без маски, без панике. Задовољно су хркали у ваздух око себе.

Авион је слетео рано, око 5 ујутру.

Прошао сам безбедносну контролу и пронашао салон „Скајтима“. Био је пун изврсне хране, али потпуно пуст. Нашао сам удобну столицу и скоро истог тренутка заспао. Када сам се пробудио, салон је био препун, буквално крцат људима.

Пошто сам се привикао на ношење маски по целој Северној и Југоисточној Азији, запањило ме је потпуно одсуство заштите за лице на великом холандском аеродрому.

Људи су пили, јели, разговарали. Није било ни присенка свести о могућој опасности.

Европске и северноамеричке дневне новине на свим језицима биле су пуне наслова о корона вирусу. Оне које су се бесплатно могле читати у салону су једино нападале Кину, потпуно и чудновато избегавајући да помену апсолутно одсуство припремљености на Западу.

Чак ни италијанске дневне новине, барем у том тренутку, нису показивале знаке забринутости.

Недалеко од мене је била група италијанских путника који су ћаскали, међусобно се грлили и љубили, пили просеко и кафу за доручак, и звали укућане са мобилних телефона.

Постојао је само један полу-озбиљни контролни пункт за корона вирус намењен путницима из Јужне Кореје, државе која је у том моменту била једно од највећих светских жаришта.

С ове тачке гледишта, све је било крајње чудно и неодговорно.

Да ли је здравствени систем Запада био толико неприпремљен? Или је речено, можда чак и наређено, да се понаша на тај начин?

Док сам чекао лет за Парамарибо, позвао сам своју осамдесетчетворогодишњу мајку која живи у Немачкој, где се удала.

„Причају нам глупости“, рекла ми је на руском. Мислим на оно што нам говоре преко масовних медија. Не верујем ни у шта што кажу и пишу“, закључила је. „Неће ово добро да се заврши.”

Била је апсолутно у праву.

*

„Краљица неба“, величанствени боинг 747-400, узлетела је на време према Суринаму. КLM и „Бритиш eрвејз“ су још увек користили те дивне авионе мада је било гласина да ће КLМ повући већину њих 2021.

Био је то капетанов последњи лет. Неће више летети за КLМ. Стјуардесе су молиле путнике да напишу нешто кратко, нешто лично. По слетању у Парамарибо чекала их је велика прослава, велика журка.

Тада сам већ губио свест. Вид ми се скоро потпуно изоштрио, али су чудовишно јаки антибиотици и хронична исцрпљеност измрцварили моје тело. Чиле је био далеко, далеко.

Поново без маски, без мера предострожности. Боинг 747 је ишао ка југоистоку пун путника и без иједне заштитне мере.

Авион је слетео, а ватрогасно возило га је окупало водом у славу капетановог последњег лета.

Није било авио-моста за излазак путника: путници су морали да из огромног авиона силазе сами. Они који нису били у стању да сами сиђу сишли су уз помоћ специјалног возила које је функционисало као лифт и једног аутобуса.

Међутим, и лифт и друга возила су се убрзо укључили у прославу у част одласка капетана. Безбројни путници који су се враћали из Холандије после лечења у европским болницама чекали су у лифту и у аутобусу, остављени од стране земаљског особља. Нико им није мерио температуру. Нико их чак није питао ни од чега су се лечили.

Тада сам се већ био претворио у зомбија. Некако сам успео да прођем кроз пасошку контролу шупе коју су дефинисали као аеродром.

Нисам више могао да стојим. Затражио сам помоћ, али ми је једна од аеродромских службеница одговорила: „Ако се не осећате добро, потражите медицинску помоћ.“ Доцније ми је менаџер хотела рекао да је то „уобичајени начин на који се овде односе према људима”.

Некако сам повратио равнотежу ухвативши се за ручке колица за пртљаг. Универзум се вртео око мене.

Мој наручени и унапред плаћени такси ме није сачекао. Хотел је био неких 50 километара од аеродрома.

На крају сам се обратио аеродромској полицији. Уместо да ми помогну, почели су да ме грубо испитују, у очигледној жељи да измаме мито.

„Јако ми је лоше”, рекао сам. Болело их је уво.

Нико ме није питао од чега сам болестан. Да ли је у питању корона вирус? Тада су га већ звали Ковид-19 и пратио ме је у стопу, вијајући ме док сам облетао планету.

Снимио сам реку Суринам и кишну шуму Суринама да бих показао разлику у односу на Борнео.

Суринам је претрпео ужасну штету, али је Борнео уништен, бесконачно и неки кажу, неповратно.

Имао сам само један цео дан. Морао сам брзо да делујем. Док сам радио, мој возач Индијац је морао да ме придржава да не паднем.

Петог марта сам се вратио на аеродром, спреман за лет до Белема у Бразилу.

Још понижавања, преплаћивања, увреда. Желео сам да одем и да се више никада не вратим. Једног дана ћу писати о тих 48 одвратних часова у Суринаму, али не сада.

После 90 минута лета, све се потпуно променило. Чак и под Болсонаровим фашистичким режимом, Бразилци су били љубазни и саосећајни. Недуго по отварању врата авиона у Белему, ставили су ме у колица и помогли ми да брзо завршим са свим формалностима. Није било поскупљења услуга, понижавања, никакве драме.

Бразил је био и даље онај стари: велика земља у тешким мукама. Али, ипак, велика земља.

Наредног дана сам летео из Белема до Рија де Жанеира, преко Бразилије.

И даље готово нико није носио маску. Једном или двапут су ми измерили температуру. То је било све.

У Белему су сви кафеи на обали Амазона били отворени.

Док сам у Рију чекао на лет до Чилеа, отишао сам у Vinicius, легендарни, препуни боса нова клуб и у такође дупке пун културни центар Caso de Chuvaгде је Том Велозо певао песме Жилберта Жила. Без икаквих мера заштите, без маски, људи су се тискали као сардине у конзерви. Осми март увече.

Дан касније, 9. марта, јужноамеричке авио-компаније су почеле да се укључују у турбо-капиталистичке игре. Када сам тражио место са додатним простором за ноге, чилеански LАТАМ ми је одговорио да бих морао да платим 1500 америчких долара за четири сата лета малим ербасом 320. Одбио сам, наравно.

Аеродром Сантијаго је озбиљно схватио корона вирус. Било је више контролних пунктова. Игре су биле завршене.

Тада су почеле да се дешавају чудне ствари.

Два дана по мом доласку у Сантијаго, Јужна Америка је из неактивности наједном прешла у хиперактивност.

Од Аргентине, преко Перуа до Чилеа, државе су, једнa за другом, почеле са карантинским мерама.

Сантијаго је почео да личи на град духова. У Чилеу су почеле да се затварају читаве регије.

Морао сам да се брзо опоравим и отпутујем у Венецуелу и на Кубу, али то je постајало немогуће.

Стигао сам кући, преживео сам, али сам одмах потом био спуштен на земљу.

Од једне до друге крајности. У Јужној Америци и на Западу.

Када се суочила са ужасном здравственом кризом, Кина је реаговала као комунистичка земља, што и јесте. Извршила је мобилизацију у име народа и почела битку. Понела се рационално и одговорно. У Кини никада није било потпуног затварања.

Показала је невероватан ентузијазам и дисциплину.

Без размишљања, жртвовала је свој економски интерес, ставивши људе на прво место.

Добила је битку: изборила се са вирусом. Сада готово да више нема нових случајева. Болнице које су изграђене за лечење корона вируса се затварају. Лекари и остало медицинско особље славе.

Куба се приближила стварању вакцине против новог вируса.

Кина и Куба сарађују. Кина шаље авионе са хуманитарном помоћи у Италију, Шпанију и Србију.

У међувремену, људима у неким западним земљама говоре да ће се преко 80% њихових грађана заразити и да ће стотине хиљада, чак и милиони, умрети.

Зашто?

Стварно, зашто?

Неке нације, од Италије до Чилеа где се тренутно налазим, све затварају: читаве државе, читаве регије, све.

Пекинг је, као и Шангај и скоро сви већи градови, остао отворен чак у тренуцима најжешће кризе. Аеродроми су радили. Каква вера у себе! Какав успех!

Јасна победа социјализма над капитализмом.

Само погледајте западне нације, Југоисточну Азију, Јужну Америку: људи су скамењени од страха. Мере контроле над становништвом су много бруталније од било чега што је икада примењено у Кини.

И шта говоре Италијанима, Французима, Британцима и Северноамериканцима? Да ће умирати као муве! Сада, док пишем овај есеј, има више жртава у Италији него у Кини. То је око 22 пута више по глави становника. А на Западу се ствари све више погоршавају.

При свему овоме, до сада још није јасно ко је донео епидемију у Вухан. Многи мисле да је епидемију донела америчка војска. Упркос томе, Кина се и даље влада по принципима интернационализма!

*

Током свог путовања од више од 20 хиљада километара видео сам уплашену, подељену планету.

Затим сам видео велику кинеску победу и кубанску победу.

Прочитао сам да је Куба спасила 600 људи заробљених на крузеру MS Braemar[3], који припада једном од њених мучитеља.

Био сам сведок панике у земљама где је, као у Чилеу, на власти екстремна десница. Био сам спреман да се одвезем на југ, у Араукарију, да бих говорио против дискриминисаног домородачког народа Мапуче (према Word-у, он не постоји, пошто ми показује црвено за грешку јер не препознаје ту реч), али је баш то подручје херметички затворено и запечаћено дан пре мог планираног путовања од 900 километара, и месец дана пре планираног уставног референдума.

У државама Запада и земљама савезницама Запада корона вирус се користи у политичке сврхе.

Скоро сам сигуран да ће избори у Боливији бити „одложени због корона вируса“ да би се спречило да социјалистички МАС поново дође на власт.

Поново сам код куће, али кућа више није прави дом.

Дом су сада Кина, Куба, Русија. Државе које се боре против тираније Запада који жртвује милионе људских живота.

Корона вирус је барометар стања у свету.

Показује које државе брукају реч „човечанство“, а које ту реч прослављају.

Са енглеског посрбила: Марина Јањевић Милојковић

[1] Прим. МЈМ: Скајтим (енгл. SkyTeam) је друга највећа мрежа авио-превозника на свету. Чини је 10 авио-превозника са три континента. Између осталог, Скајтим пружа члановима своје мреже једноставан начин прикупљања и коришћења „миља“ , што погодује онима који често путују авионом.

[2] Прим. СС: Корејско јело од пиринча (Википедија).

[3] Прим. МЈМ: MS Braemar припада компанији Fred Olsen Cruise Lines. Ова бродска линија са седиштем у Великој Британији налази се у власништву норвешког капитала и део је Фред Олсен групе.

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.