АНАЛИЗА ЕПИДЕМИОЛОГА ИГОРА РУДАНА: У Италији би сваког дана умирало барем 100 пута мање људи да су карантин прогласили две недеље раније

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Sputnik / Павел Львов

Бројке које свакога дана долазе из Италије остављају цео свет у неверици: мртви од коронавируса се броје стотинама, заражени хиљадама…и скоро сви имају само једно питање – како се то догодило?

Познати епидемиолог Игор Рудан покушао је да одговори на ово сложено питање.

– Узроци тога постају, ипак, све јаснији науци. Најпре, у Европи је вероватно дошло до прераног опуштања везаног уз ЦОВИД-19. Дотадашњи је развој епидемије крајем фебруара већ био потпуно налик оном претходно виђеном за САРС и МЕРС. И тада је бивало сузбијано примарно жариште, а у више од 25 земаља вирус је затим био заустављен на првој линији обране. Kрајем фебруара 2020. и за ЦОВИД-19 је већ било јасно да ће бити успешно сузбијен у примарном жаришту, Вухану. Такође је већ био заустављен на првим линијама обране у још тридесетак кинеских провинција и околним државама у Азији. Затим су, 28. фебруара објављене и прве процене стопа умирања које су говориле да се ради о болести са стопом умирања знатно нижом од оне за САРС и МЕРС. Тада је било разумно очекивати да би се епидемија ускоро могла зауставити. Светска здравствена организација одлагала је због тога проглашење пандемије до 11. марта а и светске берзе порасле су од 27. фебруара до 3. марта за око 10%. Али код сваког непознатог вируса прерано опуштање је врло опасно, као што ће се код ЦОВИД-19 касније и показати – навео је Рудан у својој анализи за Вечерњи лист и наставио:

Друго, на наплату је дошао лежеран однос италијанских власти и Европске уније на феномен масовног усељавања кинеских радника у северну Италију. Они су тамо даноноћно радили у текстилној индустрији, производећи модне артикле, кожне торбе и ципеле с брендом „Маде ин Италy“. Неке процене говоре да је Италија дозволила можда и до 100,000 кинеских радника из Вензхоуа и Вухана, који се налазе јужно и западно од Шангаја, да раде у тим фабрикама. Могуће је да су неки од њих тамо били и илегално. Kао резултат оваквог развоја збивања, уведени су и јефтини директни летови између Вухана и Милана. О овом је феномену за познати часопис „Тхе Неw Yоркер“ писао новинар Д. Т. Маx још у априлу 2018. Након повратка с кинеске Нове године средином фебруара, италијанске су власти у својој „првој линији обране“ на аеродромима строго проверавале ове раднике. Али међу њима се то прочуло, па су неки почели улазити у Италију заобилазно, преко других аеродрома у ЕУ где контроле нису биле тако строге. Тако су иза леђа италијанској „првој линији обране“ веројатно покренули епидемију ЦОВИД-19 која је у првим недељама остала непрепозната.

Треће, многи заражени из северне Италије проводили су викенде на европским скијалиштима. Иако не знамо хоће ли топлије време зауставити трансмисију коронавируса, оно што можемо претпоставити је да му је хладноћа помогла у ширењу. Зато су европска скијалишта крајем фебруара и почетком марта постала прави расадници коронавируса. На тај се начин појавио већи број заражених иза првих линија обране у Француској, Швајцарској, Шпанији, Белгији, Аустрији, Данској и Португалу. Њихове прве линије епидемиолошке обране биле су усмерене на авионски превоз из Азије, а не на властите повратнике са скијања, где заиста нико не би очекивао велик број Kинеза из Вухана.

Четврто, за рани развој епидемиолошке ситуације у свакој држави јако је важно у којој се подскупини становништва вирус почео ширити. Северна Италија има врло велик број јако старих људи. У раној фази епидемије, вирус је почео да се шири у болницама и домовима пензионера. Они нису имали нити приближно довољне капацитете за помоћ тешким случајевима. Међу већ болесним, старим и имунолошки ослабљеним људима вирус се ширио лакше и брже, те имао знатно већу стопу умирања. У неким другим државама већина је оболелих у раној фази, пак, била старости између 20 и 50 година, или су били повратници са скијања или пословни људи. Зато такве земље имају знатно мању стопу умирања међу првим зараженима.

Пето, и најважније за разумевање данашње ситуације у Италији, морало је бити несналажење италијанских епидемиолога у праћењу математичких параметара епидемије, или можда њихова недовољно јасна комуникација опасности према властодршцима у северној Италији, или неодлучност властодржаца у доношењу мера изолације за становништво. Тешко је у овом тренутку знати који је од та три узрока најважнији, а могућа је и комбинација свих.

Да бисмо разумели причу о трагедији у Италији, требамо се најприје вратити у Вухан. Kад је тамо избила епидемија, Kинези су најпре морали да изолују вирус. Затим је требало да очитају његову наследну упуту, па да развији дијагностички тест. За све је то требало времена, док им се епидемија брзо ширила градом. Kада су почели тестирати на коронавирус, од 18. до 20. јануара имали су двоцифрене бројеве заражених који су наизглед стагнирали. Нису знали шта би то могло да значи. Али, 21. јануара је број новозаражених скочио на више од 100, а 22. јануара на више од 200. То је био јасан сигнал кинеским епидемиолозима да се дешава експоненцијални раст броја заражених. Тада више нису имали шта да размишљају ни да чекају. Ако вирус пробије прву линију одбране – а Kинези њу нису ни имали, с обзиром да их је епидемија затекла – онда се активира мера карантина. Тиме се спречава даље ширење вируса и стварање великог броја оболелих експоненцијалним растом.

Након таквог наглог проглашења карантине у Вухану, огроман епидемијски талас Kинезима заправо тек је почео да се показује. Сви који су већ били заражени, почели су идућих дана да оболевају. Максималан дневни број нових заражених случајева достигнут је 5. фебруара. Само у том дану регистровано је чак 3.750 нових оболелих у Вухану. Упамтите, то значи да скок с око 125 на око 250 регистрованих новозаражених сигнализује епидемиолозима да би за 14 дана требало очекивати врхунац епидемијског таласа, с чак 3,750 новозаражених у једном дану.

Имајући то у виду, погледајмо сада реакцију Италијана на њихову ситуацију. У раној фази уласка заразе у земљу, повремено се обично открије по једна или две заражене особе дневно. Међутим, већ сам писао да бих лично већ и на сваки „трзај“ од 10 према 20 заражених започео с мерама социјалног удаљавања. Италија је 21. фебуара скочила са само 3 на 20 случајева. Добро, они су многољуднија земља, па би тада можда још увек било претерано слати целу Ломбардију у карантин. Али, 22. фебраура скок је био с 20 на 62 случаја, и ту су већ морали врло озбиљно размишљати о томе. Ситуацију практично идентичну оној у Вухану имали су већ 24. фебруара јер тада су скочили са 155 на 229 потврђених заражених, а нису притом пуно ни тестирали. То им је већ, у комбинацији с искуством из Вухана, требало говорити да ће имати барем 50,000 заражених. А толика бројка заражених значи очекивано оптерећење око 2,500 јединица за интензивну негу. У то време, Ломбардија је имала тек око 500 таквих јединица у државним и још 150 у приватним здравственим установама. Већ 24. фебруара је, дакле, било јасно да ће недељама касније у Ломбардији бити много умрлих. У епидемијама се све одвија с закашњењем јер заражени оболе тек недељу дана касније, а неки међу оболелима затим умиру десет до двадесет дана касније.

Међутим, ни тада Италијани нису прогласили карантин. Нису то учинили нити 29. фебруара када се укупан број заражених попео с 888 на 1128, иако је то значило да их чекају дани с око 15,000 новозаражених дневно. Нису ни 4. марта када је број заражених прешао 3,000, и када су светске берзе опет почеле драстично да падају. Свим епидемиолозима који су саветовали светске инвеститоре постало је јасно да се у Италији спрема неочекивана и велика трагедија. Имали су већ тада барем 30,000 заражених ширитеља заразе. Италија је карантин у Ломбардији прогласила тек 8. марта, а дан раније број случајева већ се био попео, експоненцијално, на чак 5. 883. Понашали су се као да су 29. фебруара од некога позајмили 1.000 евра, али уз камату од 25% сваки дан, па камату од 25% на све то идући дан.

И као да све то већ није било довољно страшно, није било ни довољно јасне и одлучне комуникације према народу. Вест о карантину за Ломбардију исцурила је у медије пре но што је објављена, што је довело до бега студената на југ земље, носећи заразу и тамо, па је дан касније цела Италија стављена у карантин. Али у већ ионако тешкој ситуацији, где је сваки нови дан закашњења значио нових хиљаду мртвих, као што то ових дана и видимо, недисциплина самог становништва и млак одговор на мере карантина допринела је да вирус сигурно учини и још понеки корак. Још 25% на све пре тога, па опет 25% на све пре тога.

Бројним Италијанима, а затим и Шпанцима, као и становницима неколико других богатих земаља Европе, животе је скратило непрепознавање опасности од експоненцијалне функције током ширења епидемије. Одлагањем проглашења карантина за недељу дана учинили су епидемију десет пута гором него што је требала бити. Одлагањем за две недеље учинили су је стотину пута гором. А након што су је с два недеље закашњења напокон прогласили, многи је нису довољно озбиљно схватили, па су је тиме учинили и неколико стотина пута гором. Ми у Италији, а делом и у Шпанили гледамо епидемију ЦОВИД-19 која је више од стотину пута гора, него што је требала бити у било којој организованој и дисциплинованој земљи, попут Сингапура, Хонг Kонга или Уједињених Арапских Емирата.

Зато, ако желите да разумете шта се то догађа у Италији, размислите само о овој реченици: у Италији би свакога дана умрло барем стотину пута мање људи, да је карантин проглашен 2 недеље раније, кад је и требало бити, да се становништво држало препорука и озбиљно схватило та упуства. Али, они су током тих четрнаест дана непотребно пуштали вирус да се слободно шири и зарази огроман број људи, можда чак и милион. То би значило десетине хиљада оболелих с потребом за интензивном негом, уз око десет пута мање расположивих јединица у целој земљи. Око половине тешко оболелих без подршке неће преживети. У овом тренутку, када чујемо да је у Италији умрло 1.000 људи у једном дану, треба знати да би жртава било само 10 да је карантин темељен на бројки проглашен само две недеље раније. Заправо, можда би умирала само једна особа дневно, да се становништво уз то одговорно придржавало упуства о изолацији. Знам да изгледа невероватно да кашњење с неком политичком одлуком попут увођења карантин за само две недеље може у 21. веку значити разлику између 100 умрлих и 10.000 умрлих, али бојим се да је, на жалост, тако.

intermagazin.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.