АЛИСТЕР КРУК: Може ли бити повратка на старо?

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Standard/ US Navy Photo

Ковид растура нама познати свет. Он нема логике. Не штеди ни богате, ни елиту. Разара не бирајући, било болешћу, било колапсом статуса кво – и управо опасност коју ствара тера људе да се, у својој новопронађеној усамљености, загледају у огледало и запитају: „Је ли то био ‘живот’, најбољи који може постојати?“

Јавност се већ замара од физичког „дистанцирања“ и самоизолације. Дисциплина потребна за физичку изолованост већ се крњи са наступањем летње климе. Гледајте снимке: нема правог дистанцирања на многим плажама, а на улицама се ретко могу видети маске. Добрим делом овај исход је последица свих оних (преварантских) математичких модела који приказују врхунац заразе, након ког следи подједнако експоненцијалан пад, односно брзи повратак у „нормалност“. Медији у први план гурају аналитичаре који тврде да је колапс економије смртоноснији од заразе, али јавност је с правом опрезна – епидемије увек треба схватати озбиљно. Оне буде сећања из најдубљих слојева (под)свести.

ДОЛАЗЕЋА ПСИХИЧКА КРИЗА

Поента је што ће са прогресивним отварањем економије и постепеним укидањем рестрикција кретања готово сигурно бити нових врхунаца вирусне заразе. Јавност за то није психолошки припремљена, већ је програмирана да очекује како ће пошаст бити готова на време да сви могу да уживају на плажи током лета.

Следбеници смо психологије која функционише у периодима смене епоха. Инстинктивно знамо да свет више никада неће бити исти, али држимо се онога што нам је познато. У овом тренутку, будућност – „нови“ поредак – се не може разумљиво конструисати. Недостаје јој урамљивање у наратив (стари или нови). Чак и способност нарације наших сопствених живота зависи од могућности да сопствени наратив некако углавимо у онај друштвени, као ширу целину. Али данашњи „либерални“ поредак, са својим нападом на културу сећања, на пол, на идентитет – на саму вредност „различитости“ – ствара људе неспособне да живе животе које карактерише наративна повезаност.

Нема доказа да ће се вирус стишати током лета (иако је то могуће). Проблем је у томе што се не зна да ли ће јавност прихватит карантинско затварање уколико касније ове године дође до новог озбиљног ширења заразе, што лекари очекују. Нов карантин би могао да буде одбачен од стране грађана – нарочито у САД, где противљење затварању и третирање пандемије као некакве злобне „глобалистичке“ завере против америчких „права“ брзо постају политички покрет главног тока.

Укратко, све указује да долази психичка криза: вирус наставља да инфицира још 50 и више процената становништва, оштећујући економију и стварајући класу бесних, банкротираних маргиналаца (који ће у Америци бити наоружани). Заправо, локализовани насилни политички отпор већ је избио у Европи (Италија и Француска).

Од стазе којом ће кренути овај непредвидиви и мутирајући организам зависи наша политичка будућност. Елите се још увек надају могућем повратку у своје привилеговане, status quo ante животе. Ратни наратив – „рат против коронавируса“, „ратна економија“, „надзор налик ратном“ и задирање у све сфере живота – заједно са укидањем путовања и друштвеним дистанцирањем, наравно, деактивира људе политички и друштвено. То је скоро потпуно суспендовање јавног живота.

ЗАКАСНЕЛИ ЦУНАМИ

Елита се нада да ће се „пробити“ кроз ову кризу сузбијањем критика, као специфичне претње ратним напорима (у складу са наративом „сви смо заједно у овоме“). Да ли ће у томе успети претежно ће зависити од даљег тока кризе изазване болешћу COVID-19. Али људи су шокирани неочекиваном осветом Природе. Хиром Живота. Обарањем његовог значења. Људи откривају да се сналазе са мање. Имају мање. Откривају да им доста тога у ствари није било потребно – не морају да летују на Карибима, примера ради. Могу да преживе без конзумеристичке хистерије.

Хоће ли ова „открића“ потрајати? Па, Сједињене Државе (и Велика Британија) штампају новац – и наставиће да упумпавају билионе долара у економију како би спречили управо перспективу коју би ова открића омогућила. Елита жели да очува конзумеристичко друштво (на крају крајева, од њега зависи 70 одсто америчке економије). Друге централне банке су, у координацији, монетизовале укупно, 23,4 билиона долара за ову годину (преко 25 одсто светског БДП-а) како би спасиле потрошачко друштво.

Можете претпоставити куда све то води. Тржишта очајнички желе да потврде скорашњи раст (који је и сам последица тога што су Федералне резерве одштампале око осам билиона долара) џиновским надувавањем свега што би могло да се покаже као „сребрни метак“ за COVID-19 и да се врате свету који разумеју, да се врате нормали. За то време, тржиште чврсто жмури пред економском реалношћу.

Међутим, овај цунами ликвидности можда је већ закаснио. Западна економија већ је била у „критичном стању“ услед светске финансијске кризе из 2008. године, што је довело да каскадних ефеката у другим секторима, као што су тржишта у настајању (погледајте овде разлог зашто). Парење економског „црног лабуда“ са биолошким „црним лабудом“ је ушло у другу фазу, не само у погледу вирусне заразе, него и каскадно клизеће економије. Не може све, нити ће бити спашено све од банкрота.

Мане и слабости „отвореног друштва“ постале су огољене: отворене границе, отворени ваздушни путеви, отворени офшоринг радних трошкова, отворени извоз доларских кредита и слободна трговина поставили су Запад на пут пропасти. Наслеђене фрагилности превише су крте и систематски превише тесно испреплетане. Да не буде забуне, каскадни ефекат комплексног, хиперфинансијализованог, динамичног система изазива нестабилност у ширем контексту либералне идеологије која се ослања на демократију, права, безгранични „космополитизам“, миграцију и технократску глобалну владавину. Опет, COVID-19 није узроковао ништа од овога. Он је само изложио пукотине које су већ постојале. Имајући то у виду, оператери овог глобалистичког пројекта настојаће да пребаце кривицу на било коју страну. Кина ће послужити.

ПОВРАТАК РЕАЛНЕ ЕКОНОМИЈЕ
Модел просветитељства показао се као велика превара која скрива своју ружну, предаторску, мрачну страну. Али у томе је проблем. Расветљивање мана отвореног друштва које је направио COVID-19 исто тако захтева одговор на питање шта је и где је алтернатива. Па, са економске тачке гледишта, одговор је очигледан: „Враћамо се на основе – све оно старо је опет ново“. Вероватно ћемо бити сведоци повратка на чврсте границе, већу контролу миграција, већу самодовољност у смислу домаће производње компоненти (тј. мање офшоринга), веће придавање значаја самоодрживој пољопривреди, мању зависност од извозних тржишта, веће ослањање на тарифе, Све у свему повратка на реалну економију.

Другим речима, једноставнија, претежно национална економија, са сувереним финансијским сектором. Можда ће злато, које је у прошлости било међународна монета, поново постати новац у будућности. „Старо“ је ново „ново“. Није тачно да нема алтернативе – она је записана пре око 200 година. Године 1800. Јохан Фихте је објавио Затворену трговачку државу. Године 1827. Фридрих Лист је објавио своје теорије националне економије, које су се сукобиле са „космополитском економијом“ Адама Смита и Џеј-Би Сеја. Године 1889, гроф Сергеј Вите, утицајни политичар и премијер царске Русије, објавио је студију под насловом „Национална штедња и Фридрих Лист“, у коме су цитиране економске теорије Фридриха Листа и заступано становиште о неопходности јаке домаће индустрије, заштићене од иностране конкуренције царинским баријерама.

Ове идеје би неко могао назвати „старим“, али оне заиста не представљају ништа екстремно. То је просто друга страна медаље Адама Смита. Руси, попут Сергеја Глазјева, годинама размишљају о овим стварима, а нарочито откако је Русија избачена из Г-8. Алтернативе за Русију су до сада бивале и те како промишљане и формулисане. Али западне елите су тако темељно демонизовале Русију у својој јавности да је било каква алтернативна парадигма изгурана далеко изван граница „прихватљивог дискурса“. То значи да неће бити могуће за Запад да просто искорачи из кризе изазване коронавирусом и уђе у неку алтернативну парадигму (ма колико актуелна ситуација то налагала). Свет се суочава са перспективом дубоког преокрета: одвија се повратак на оно природно – што ће рећи на самодовољну економију. Тај преокрет је сушта супротност глобализацији.

НЕУСПЕХ ПРОСВЕТИТЕЉСТВА
Криза коју ће ово изазвати биће обимна, али њу је могуће превазићи директним хватањем укоштац (а не чекањем да решење само ускочи). Исход је можда очигледан, али до њега неће бити пречица. Зашто? Зато што је неолиберална ера избушила и неолиберализовала готово све: академске кругове, судство, медије, управу, културу и етику. Стога одступање од глобализма на кратки рок није неибежно, јер су институционална и културна структура заточеници елита, као и због тога што тема универзализма погађа осетљиви јудеохришћански живац (спасење). Апокалиптички универзализам је нарочито јак у САД.

Уколико буду у могућности, елите ће покушати да изведу повратак у глобализовани светски поредак – иако ће неке од претпоставки на којим се он темељио (попут врло напетих производних ланаца који се заснивају на принципу доставље у последњи час) бити ревидиране. Све зависи од тока пандемије и процеса каскадних економских ефеката у судару са сложеним социјеталним системима – тј. од ризика шире дезинтеграције. Они који су остављени без наде, без посла и без средстава лако би могли да се окрену против оних који су боље прошли, а уколико ти људи постану очајни и бесни, друштва би могла да крену да се распадају.

Са друге стране, уколико се криза настави у свим својим аспектима, попут „дистанцирања“, затворених граница и етоса „живети скромније“ као главне крилатице; уколико, дакле, не дође до пуцања таквог устројства, то ће више оно деловати као нова „норма“, па ће се и наметнути као промена. Усмерење политичког курса у Европи након пандемије вируса COVID-19 ће по свему судећи бити суверенистичко и националистичко. То намеће питање природе тог национализма. Западни „популизам“ није се заправо у пракси артикулисао у чвршћи систем, нити је успео да досегне до неког уверљивог, ширег „логоса“.

Зашто? Због дубље линије раздвајања западног дискурса. На крају свега, ова зараза, мимо економских фрагилности, указује на неуспех пројекта просветитељства. Људи у савременом либералном свету говоре као да смо условљени моралним размишљањем и понашају се као да наша дела рефлектују такво размишљање, али заправо ништа од тога није тачно. Обични људи данас функционишу ослањајући се на филозофске фрагменте преузете од изворних предпросветитељских времена у којима су те филозофије биле разумне и корисне. Тренутне моралне и политичке филозофије су фрагментиране, некохерентне и сукобљене, а немају стандарде на које се могу применити како би њихова истинитост била процењена а конфликти између њих разрешени.

MAGNUM OPUS
Данас живимо у „просветљеном“ свету као фрагментирано друштво сачињено од појединаца без свести о добробити човека, без могућности да се удружимо како бисмо остварили заједнички циљ, без могућности да убедимо један другог шта је уопште заједнички циљ, а заправо већина нас верује да заједнички циљ, односно заједничка добробит, не постоји и не може постојати. Какву политику такво једно друштво може да има? „Политички гледано, савремена западњачка друштва су у ствари олигархије замаскиране у либералне демократије“, написао је Аласдер Мекинтир. Сређивање развалина модерности – то је magnum opus.

У неку руку, карактер долазеће ере већ је одређен: економија и финансијска тржишта су практично „национализовани“ (али без одузимања власништва) у САД и УК, и то помоћу огромних „бејлаутова“ (финансијских пакета помоћи, прим. прев.). То је „ратна“ контролисана економија и друштвени интервенционизам који је квазитоталитаран. То је вероватно било неопходно како би се снизила брзина стопе ширења инфекције у циљу спасавања распадајућих здравствених система, али без обзира на све ради се о једном забрињавајућем предзнаку, нарочито када се има у виду дуго поигравање Европе са франачким и каролиншким моделима друштва који су настали након пада Рима. Франачка политика је, наравно, веома супротна либертаријанизму или деветнаестовековном конзервативизму берковског типа.

Није лако рећи где ће се у Европи и Америци клатно зауставити. Просветитељство је било полазна тачка у дугачком паду западне мисли, праксе и имагинације. Сви ови фрагилни, проширени и сложени системи су деца наше уобразиље да контролишемо природу. Да су људи пронашли начин да њоме овладају. Его је био на врхунцу. Сада, након ковида, знамо да то није тачно.

Ми, „компликована људска бића“, кроз системе које смо градили усвојили смо различите економске, социјалне и политичке комплексности, углавном занемарујући шире природне сложености и силе света око нас. Чинећи то, створили смо слабости у систему који на тим слабим тачкама сада пуца. Та међуигра наших микрокосмичких система и макрокосмоса, која је некад била схваћена, давно је потиснута из европске свести.

Постоји ли начин да се она врати?

Standard.rs, Strategic Culture

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.