Александар Дугин: Кад се постави питање истине, и Русија се пречесто обраћа глобалистима и либералима
Александар Дугин (Извор: Печат)
Суверенитет који је Путин повратио има технички, ресурсни и материјални карактер. Очигледно да савремена Русија нема интелектуални суверенитет, нити разумљив суверени Логос
Држава се понаша као да има монопол над истином. И то чини свака држава, чак и ако то сама на све могуће начине негира (у том случају, монопол је пренет на неку наднационалну структуру).
У средњем веку се то отворено признавало и означавало посебним термином – auctoritas, што је истовремено подразумевало и непорециви ауторитет у области знања и постојање државне моћи довољно јаке да поткрепи тај ауторитет.
Применимо сада тај принцип, који је апсолутно тачан, без обзира да ли се прокламује или скрива, на нашу државу. И ту нам већ постаје непријатно.
Ако руска владајућа класа има монопол над истином, а она се понаша као да га има, онда би то требало да се бар у нечему манифестује. То јест, владајућој елити је сасвим могуће, и више од тога, неопходно – упорно постављати питање: шта је (по вама) истина?
И да видите само шта ће онда бити…
Одмах ће постати очигледно да власти нешто крију.
И следећи корак: постаће јасно да оне о томе уопште никада нису размишљале и да се нису ни најмање потрудиле да трагају за истином (на коју имају безусловни монопол који произлази из саме природе власти).
И ту долазимо до објашњења читавог низа тешких тренутака савремене Русије.
Русија заиста има одређену количину суверенитета коју је Путин борбом повратио после 90-их или је изнова створио. Али, тај суверенитет има технички, ресурсни и материјални карактер.
На нивоу истине – епистемологије, идеја, нормативних структура мишљења – постоји огромна празнина. Сасвим је очигледно да савремена Русија нема интелектуални суверенитет, нити разумљив суверени Логос.
И пошто је то тако, кад год је потребно донети фундаменталну (а не практичну или техничку) одлуку, темељи се траже у нечему спољашњем – оној инстанци која претендује да поседује истину на глобалном нивоу. И зато често имамо осећај да су у Русији од 90-их институције спољне управе остале нетакнуте и да земљом још увек управљају неке друге инстанце, а не постојеће структуре власти.
Наша власт има монопол над оним што ни сама не зна. А када се отвара питање истине, она се по том питању обраћа онима који инсистирају да је знају – либералима и глобалистима.
И мада се то не догађа сувише често (због тога што се за истину код нас нико особито не интересује), у одређеним – критичним ситуацијама – управо то се дешава.
Опрема: Стање ствари
