АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ: Генерал Михаиловић и Дан победе – поглед из другог угла

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard.rs

На дан у ком се обележава победа над фашизмом, важно је подсетити на морална и политичка уверења генерала Драгољуба Михаиловића из угла америчких обавештајаца и официра

На годишњицу ослобођења Европе од немачког нацизма представљам извештаје америчких официра и обавештајаца, који су лично боравили у окупираној Југославији за време Другог светског рата и били смештени у главни штаб вође југословенског националистичког покрета генерала Драгољуба Михаиловића. Биће цитата и из дневника блиског савезника генерала Михаиловића, мајора Александра Милошевића, које је сакупио и објавио историчар Немања Девић. Напослетку и једна беседа посвећена генералу Михаиловићу од Светог Николаја (Велимировића). Циљ је у кратким цртама приказати политичка и морална уверења генерала Михаиловића.

Као и у сваком грађанском рату, и на нашим просторима било je прегршт примера издаје, као и јунаштва, у оба антифашистичка покрета. Међутим, олако се претпоставља да је Драгољуб Михаиловић био ауторитарних, ултрадесничарских погледа и затуцани етнонационалиста коме је главни циљ био стварање Велике Србиjе. У ствари, из изложеног материјала стиче се савим други утисак о једном напредном официру, поборнику народне/сељачке демократије, југословенском патриоти спремном да гради и ширу наднационалну заједницу са свим балканским народима, нимало налик онима који су се деведесетих година на политичкој сцени Србије неправедно позивали на његов лик и дело.

Изгледа да је титоистичка пропаганда у тој мери уродила плодом, чак и међу следбеницима идеологије српског национализма, да се Драгољуб Михаиловић одиста поистовећује са Шешељевим радикалима, те са четничким командирима из филмова Вељка Булајића, који су сушта супротност, не само по личном карактеру већ и по уверењима, овој историјској личности од великог значаја за српски народ. Послушајмо шта су о самом генералу Михаиловићу, његовим политичким ставовима и уверењима говорили војни представници Сједињених Америчких Држава, његови сарадници и православни светитељи.

Сајц и Макдауел о Дражи

Амерички пуковник Роберт Макдауел, који је од септембра 1944. године до новембра 1944. године био посматрач при штабу генерала Михаиловића: Чињеница је да је као генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић због својих напредних схватања био неомиљен, па и прогоњен између два светска рата, од конзервативнијих чинилаца у официрском кадру и влади, мада се током своје каријере истицао као изузетно способан војник.

Амерички пуковник Алберт Сајц који је од септембра 1943. до марта 1944. године био посматрач при штабу генерала Михаиловића: Године 1939. (Михаиловић) постаје начелник Штаба за утврђења, али долази у сукоб са Недићем због свог става да не ваља градити изузетно скупа утврђења, унапред осуђена на пропаст због топографије земљишта. Михаиловић се заузимао за високу модернизацију наоружања и велику покретљивост војске. Поставши пуковник, прелази у новостворени Врховни војни инспекторат као шеф штаба. У жељи да ојача одбрану земље уводи одбрамбене и офанзивне иновације, шаље разобличујуће извештаје о међунационалној и међурасној пропаганди, подстицаној од Италије и Немачке. Недић је ужаснут, а Михаиловић послат на војни суд који га кажњава са десет дана затвора, због одбијања да повуче неке врло оштре, али истините коментаре (против фашистичке Италије и нацистичке Немачке).

Пуковник Роберт Макдауел: Југословенски националистички покрет отпора створили су и подржавају они Југословени – поглавито Срби, али и Хрвати, муслимани и Словенци – који су се успротивили окупацији сила Осовине колико и покушајима југословенске комунистичке партије да влада, користећи се југословенским партизанским покретом. Покрет укључује конзервативце од којих се неки, највероватније, само на речима слажу с његовим програмом. Његови најјачи поборници и незаобилазни локални лидери – мимо војног професионалног састава који је у мањини – су сељаци, интелектуалци и студенти, решени да остваре уставну револуцију и уведу истинску демократију. Велика већина и националиста и партизана – око 85 посто становништва – у највећој мери дели исте наде у погледу будућег политичког и привредног живота земље. Они су подељени утолико што код партизана постоји страх од повратка на старо, а међу националистима од комунизма.

Пуковник Алберт Сајц: Михаиловић је био врло забринут шта ће бити у Југославији по одласку Немаца и показао велико занимање за Словенце и Хрвате, које је поистовећивао са својим српским сељацима. Много је размишљао о тужној судбини сељака и злоупотребама бирократа, говорећи: „Када се овај рат заврши, нећемо дозволити таквој корупцији да се поново појави. Ако будемо имали само двадесет пет година мира ово ће постати велика земља. Заједништво расе, језика и бољег разумевања зближиће нас у једној југоисточној европској федерацији коју ће свет морати да поштује.“

Програм националистичког југословенског покрета из извештаја америчких официра састојао се у следећем:

1. Ослобађање југословенске територије од сваке стране доминације;
2. Потпуна победа над покушајима југословенске комунистичке партије да дође на власт контролишући партизански покрет;
3. Чистка највећег дела особа из свих политичких странака које су играле кључну улогу у разним југословенским владама у последњих петнаест година, и кажњавање појединих лидера због сарадње са Осовином, или антидемократског деловања пре рата;
4. Стварање потпуно новог устава за Југославију зарад поновног утврђивања права националних група и индивидуалних грађана, што се може остварити низом избора које је најбоље обавити под надзором Великих сила;
5. Ново усмеравање привредног живота земље са нагласком на коришћење домаћих ресурса и новца ради стварања бољих услова живота за све становнике, уместо само за повлашћене слојеве, што би се постигло минималним мешањем државе и већом применом задружног начела;
6. Реформа образовног система којом би се нагласак пребацио са врха на базу;
7. Политика усмерена на стварање Балканске федерације;
8. Политика пријатељства према свим Великим силама, посебно совјетској Русији, али и одбијање признавања било ког дела Балкана као сфере утицаја било које спољне силе;
9. Реорганизација војске кроз принудно пензионисање свих официра у рангу генерала (укључујући и самог Михаиловића по завршетку рата).

О Русима и Стаљину

Пуковник Роберт Макдауел: Међу националистима нисам наишао ни на какву нетрпељивост према Русији, осим стрепње да би могла подржати југословенске комунисте. Рекао бих да би националистичко руководство поздравило било какав руски наговештај сарадње са Југославијом, нарочито ако би Русија преузела да их штити, уздржавајући се од мешања у унутрашње прилике у земљи. При том, напомињем да немам никаквих сазнања да ли је за време рата било непосредног контакта између генерала Михаиловића и Совјета. Наравно, док је у међуратном периоду био војни аташе у Бугарској и Чехословачкој зна се да је тадашњи пуковник Михаиловић одржавао пријатељске, али и потпуно коректне односе са тамошњим совјетским амбасадама.

По Михаиловићевом схватању, и Хитлер и Стаљин – обојица посвећени безобзирном ширењу личне власти – засновали су ту моћ, и код куће и у Европи, не на осећањима заједништва попут љубави према отаџбини или на стварном идеолошком убеђењу, већ на себичним интересима и користољубљу. То је 1941. године материјално и психолошки утицало на брзо урушавање совјетског отпора немачком напредовању – све док се Стаљин није потврдио као велики вожд, лукаво се обраћајући урођеном руском патриотизму и панславизму, и заснивајући своју ратну политику на њима.

Из дневника мајора Александра Милошевића, блиског сарадника генерала Михаиловића, који је за читалачку публику приредио и контекстуализовао историчар Немања Девић у књизи Српска прича: Негде око 2. октобра (1944.) стигла је и једна депеша из Врховне команде (генерала Михаиловића). Њена садржина, у мучној ситуацији каква је била, пружала је и неку одређеност и чак зрачак неке наде. Јављала је да су трупе Црвене армије ушле у источну Србију и даље:

„Према трупама Црвене армије опходити се као према савезничкој војсци. Приређивати им дочеке као браћи Русима“. Ми смо у њима (Русима) гледали војску, као савезнике западних савезника, која се бори против заједничког непријатеља. Сматрали смо логичним, иако са великом зебњом, да је дошла и да уразуми наше комунисте.

О Пећанцу, Љотићу и Недићу

Мајор Александар Милошевић: Како су Пећанац и Новаковић за 24. август (1941.) припремали велики збор четничких војвода на Букуљи, капетан Милошевић се упутио тамо да лично испита ствар. Сабор на Букуљи, који је окупио око 300 четничких војвода и првака из Шумадије и западне Србије, али и неке локалне политичаре који су пре рата нагињали комунистима и доцније им се и придружили, рашчистили су видике код Александра Милошевића да је са њима постизање било каквог споразума неизводљиво. Суштински, закључци са сабора су, према Милошевићевом тумачењу, били против устанка, против комуниста, против пуковника Михаиловића и, коначно, за споразум између Пећанца и његових следбеника са окупатором. На Равну гору су дошли око 6. септембра (1941.) и ту се поново срели са Дражом Михаиловићем. Разговор је био подједнако присан као и први, али и кратак – и из њега се као први наметнуо закључак да са Пећанцем и његовим људима треба избегавати ма какву везу, јер, како је Михаиловић закључио, после споразума са окупатором они улазе у историју „као Вук Бранковић после Косова“.

Љотићевци, пак, да пред историјом забашуре слику своје стварности, испредају приче „о обједињењу свих националних група“ и „уједињењу свих националних антикомунистичких бораца“, користећи, наравно, наименовање ђенерала Дамјановића за помоћника. Да том односу, који је обележавала веза помоћника, пруже још већи значај, па и себи корист, то исувише конгломератно друштво уздигло је на степен „Истакнутог дела Врховне команде“, а ђенерала Дамјановића за његовог „шефа“, што нема никакве везе са стварношћу. Дража је, како је то већ истакнуто, у грађанском рату, у моменту распада окупаторске власти, прихватио антикомунистичку колаборацију. Да се створи некакав војнички однос са њом, и даље целином за себе, он је из њене средине ђенерала Дамјановића именовао за свог помоћника, само и једино на правцу тих снага из колаборације.

Дакле, и у томе су они и даље били друштво за себе и са својим обележјем. Одласком пак свих њих за Словенију па, природно, и самог ђенерала Дамјановића, просторно и сврсисходно била је потпуно прекинута веза.

Дража је умно, у несрећи грађанског рата и изузетно тешкој спољнополитичкој ситуацији, пружио руку са циљем борбе против комуниста за добро народа. Али ту није било никаквог „обједињења“, још мање „уједињења“. Колаборација је у том акту и даље остала целина за себе, са свим својим суштинским обележјем и делима до тада. Само је на чисто војничком пољу направљена најнеопходнија спона, да у заједничкој борби омогући командовање. У својој перфидности, они чак оптужују Дражу што није к њима дошао у Словенију.

Да је то учинио, онда би се, по њиховом, ко зна какво чудо стратегијског замаха и захвата десило. Да им је стварно било до неке борбе за добро народа, у приликама какве су биле, остали би у народу. Недићево бекство са његовом „владом“ и СУК-ом у Беч и Љотићево са његовим „добровољцима“ у Словенију и делом у Аустрију, у моменту повлачења окупатора, јесте и оптужба и доказ без икаквог поговора.

О искреној вери генерала

Из послератне беседе Светог владике Николаја (Велимировића): Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим? По свим описима, Дража је био народни човек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена? Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом светском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве Сунце није видело од постанка света, дотле су вођи српског народа, на челу са Дражом, били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви.

Мајор Александар Милошевић: Била је недеља, 8. април 1945. године. Леп пролетњи дан, какав се само пожелети може. Пре подне, као и сваке недеље, одржана је служба Божија, а за поподне била је заказана седница у једној кући села Подновља, у његовом засеоку недалеко од реке Босне. Седници су били присутни: Дража, Национални комитет и команданти новоформираних група… Међутим, некако половином седмице, дошло је наређење да ће у идућу недељу, 22. априла, бити причешће свих јединица. Био је ускршњи пост. Тога дана, убрзо смо се сви, сем оних на обезбеђењу, окупили око црквице села Дуго Поље. Чинодејствовало је сво свештено особље. У оној малој цркви, поред њих било је још мало места за Чичу (Дражу), неке из Националног комитета, и тек за неколицину људства из јединице која је прва стигла.

Служба Божија била је врло свечана. Чинила ју је таквом и ситуација у којој смо били. Простором је одјекивала богослужбена песма и, заплавом духовних осећања, постајала је све јача. Сваки од нас у својим мислима утапао се у њену стихију и сливао у ону снагу обожености, када човек својим духовним бићем сав припада Богу; када је оно физичко и свакодневно сасвим по страни; када је човек посве свестан да је овоземаљско, ма како срећно или несрећно било, привремено; у стању обожене смирености, пред којом ништа није значило оно што нас чека, ма како страшно и трагично било, иако је то уистину било причешће кнез Лазареве војске, у цркви Раваници пред Косовску трагедију.

Судбина, међутим, није хтела ни да та обоженост, ту у тој малој цркви на том месту, буде и целина. У највећем јеку службе Божије, почеше да се чују пуцњи са правца севера, са правца Посавине.

Поздрав генерала Михаиловића на планини Битовњи 6. маја 1945. поводом Васкрса и Ђурђевдана гласио је овако:

„Тачно у 11 часова све колоне ће се зауставити на местима где се буду нашле. У сећању на дан васкрса Богочовека, помолићемо се Богу. Свештеници ће одржати кратку Службу Божију. А онда, покрет даље.

Наша борба и наше патње су за права човека богомдана.То је пут Господа Исуса Христа, на коме је и он страдао, али и воскресао. Векови то нису променили ни оборили, неће ни појаве данашњице.

Ми можемо у тој борби и изгинути; али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам упућујем, драги моји саборци, мој поздрав:

Христос воскресе!“

 

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Wikimedia/Museum of Yugoslavia/Aleksandar SimićCC BY-SA 3.0

 

Извор Нови Стандард

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.