ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ „Занатски дом“ Ђорђа Сладоја

ИСКРА на Фејсбуку

Фото П. Милошевић, Новости

Из какве то чудесне ризнице Ђорђо Сладоје сваком новом књигом пред читаоца износи непатворено лирско благо? Зашто је већ сам тон његове песме, која је у крајњој линији ипак обичан текст, толико очаравајући? Како је уопште могуће да ткање звука и смисла тако неусиљено а суверено прераста у јединствен песнички одјек, као да не пева неки херцеговачки Сладоје, него српски језик пева сам од себе, по сопственој мелодији? И све то у времену опште грубости, вреве и нестрпљења, кад пред тежином реалности која нас окружује оно „поетско“ (у најбољем случају) изгледа као племенита немоћ, кад и о најзначајнијим песницима имамо само начелну и поједностављену представу – што је веома неправедно, јер нам велики песници увек говоре нове ствари.

Већ је речено: као што ново пролеће на гране дрвета не враћа оно старо лишће, него се рађа ново, тако нам и песник сваки пут дарује нова сазвучја, нове тонске и мисаоне импулсе, нову тугу и радост – колико год нас свакодневица удаљавала од исконске поетске хармоније. „Занатски дом“, нова песничка збирка Ђорђа Сладоја, у том смислу је истовремено и болни прекор заборавним земљацима и истински празник савремене српске лирике. У седамдесетак изванредних песама васкрсавају прастари ликови и обичаји, на сцену редом излазе, понекад кафански тетурајући, а понекад готово библијски лебдећи, чудне фигуре из маште и сурове реалности, и сви нам причају своју животну причу, сви певају о себи и о нама, као да се време и простор муњевито сажимају да би Сладојеви јунаци у песми пронашли коначни дом.

Овакве књиге доказују да се о квалитету наше поезије не може добро просуђивати на основу квалитета наше стварности – раскорак је превелик. Срећом, песнички језик своју моћ и виталност најчешће проналази у дубљим слојевима народног постојања, грана их и распростире преко „овде и сада“ непредвидивим покретима и динамиком за коју савременици нису баш најбоље припремљени. Друкчије речено, српска лирика своје богатство дугује исконским енергијама српског језика, али се оне морају стално обнављати – упркос животним околностима. Тај посао за нас обављају малобројни, тихи и стрпљиви градитељи, најчешће са границе. Они се у лавиринтима српског језика морају сналазити под највећим притиском, морају из њега измамити нове слике, тонове и дрхтаје, уздижући посрнуло и повезујући неповезано. Они унутар српског језика као да праве сопствени мали дом. Такав градитељ је Ђорђо Сладоје, лиричар чист као суза, који као да заиста долази из чаробног детињства српске акустике.

Сладоје брижљиво дозира понајбоље традицијске рефлексе, претачући прошле употребе језика у нову, опет животворну. Међутим, колико год да се враћа уназад, колико год да нас из његове песме просто запљускује и очарава моћна акустика, увек је ту и суптилно приземљење, увек пуна свест о животу овде и сада, и та свест често није утешна. Управо то и јесте мајсторство Ђорђа Сладоја: да филигрански евоцира лирску магију коју као народ баштинимо и усвајамо, да је на делу разиграва, а да истовремено не прећути ни савремену деградацију, да нам сугерише и опише њен суноврат, њене златне олупине и празну звоњаву – толико пустих рима, где се више песма не чује од кукњаве и цике, где „цвокотом се душе дозивају“. Демаскирајући данашњи значај и улогу поезије – у поређењу са старим занатима – Сладоје даје прецизан опис онога што јесте његова лирика, што је не само њена суштинска дефиниција него и њен радни задатак. Његов исказ је перформативан: песма се сопственом снагом извлачи из понора у који је доспела сопственом проницљивошћу.

Сладојева поезија још чува старинску амбицију да нас као народ држи на окупу. Без обзира на њену начелну резигнацију, без обзира на ноту цинизма која се провлачи готово свим њеним рукавцима, она са много племените енергије покушава да остане у близини онога што нас као народ конституише. Његова архаизована и патинирана лирика поседује страховиту актуелност – уз њену помоћ, њеним духовним и вербалним финесама, лакше се супротстављамо ономе што нас сиромаши и раздваја. То је, у ствари, тај драгоцени стратешки аспект његове лирике, оно што нам још може помоћи да се конституишемо као озбиљна и одговорна заједница читалаца и слушалаца. Као озбиљна нација. Најпростије речено: док читамо и слушамо ове стихове јасно нам је да ту негде и ми припадамо, да је то и наш дом.

novosti.rs, Желидраг Никчевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.