ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Снага једног народа је у снази његове културе

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Приватна архива

У УРЕЂЕНИМ државама језичка политика је у центру националне политике.

А познато је: ако држава нема националну политику или је не спроводи, онда се спроводи туђа национална политика, и посебно у области културе, где се најбоље утемељује и чува национални идентитет. Ми смо са распадом бивше државе Југославије и раскидом српско-хрватског књижевнојезичког заједништва наследили неуређену језичку ситуацију. Тако је и данас.

Тако може бити само где не постоји утврђена језичке политика – што је израз државне неодговорности.

Новосадским договором и потоњим законима утврђена равноправност ћирилице и латинице довела је до готово потпуног потискивања ћирилице као српског традиционалног писма. А домаћи и светски мудраци нас уче како је неминован крај ћирилице, подваљују нам нефункционалност ћирилице, па како странци лепо читају и разумеју српски језик кад је исписан латиницом, и сличне небулозе нам говоре. А не сећају се да је не тако давно српска Пошта одговорила да не може из Београда у Шумадију послати телеграм на ћирилици – јер нема такву машину! Други нам говоре како ће наша деца у свету сачувати свој идентитет ако им шаљемо књиге штампане латиницом, јер, ето, национални и културни идентитет се најбоље чувају одричући се од свога писма које је у срцу тога идентитета.

Кад ћирилица не би била тако значајан знак српског идентитета не би је сваки окупатор забрањивао. На ћирилици смо створили такве споменике који иду у европску ризницу културне баштине – Мирослављево јеванђеље и друга јеванђеља на српској редакцији старословенског, па Кулинова повеља из 1189, најстарији споменик на српском народном језику, Душанов законик, и други слични споменици, па Слово љубве деспота Стефана

Лазаревића, и даље и даље. Како да је се одрекнемо и, посебно, зашто да је се одрекнемо.

Зарад самопоништавања свога идентитета.

Није спорно да смо у последњих стотинак година, а понегде и раније, писали и латиницом. Поменимо Србе у средњовековном Дубровнику. Па где су данас Срби католици у Дубровнику и ини, и да ли смо одбранили њихово стваралаштво у корпусу српске културе, ако смо и бранили, посебно у свету? А данас се у светским библиотекама све што је написано на српском језику и латиници води као дела на хрватском језику. И у Народној библиотеци Србије. Тако, дакле, кад је посреди данашње српско стваралаштво на латиници.

Ми на европском путу прихватамо европске вредности. А једна од тих вредности јесте и чување и неговање националних култура. Досад нисмо показали да у држави Србији томе поклањамо ваљану пажњу. Не штитимо довољно своју писану баштину и даље чинимо уступке на штету националног идентитета. Србија је законом регулисала статус мањинских језика у складу с највишим светским стандардима, у понечему и изнад европских стандарда, и то у пракси спроводи, што је добро. Статус српског језика и његовог писма није решила. А требало је да српско језичко питање уреди после распада српско-хрватског књижевнојезичког заједништва у складу с новонасталом ситуацијом, па и у складу са уставом земље. Због непостојања језичке политике држава доноси одлуке којим чини непоправљиве штете статусу српског језика и српској култури. А носиоци неких мањинских језика већ заборављају да у Србији постоји и српски језик.

Предлог измена и допуна Закона о језику и писму, у коме је регулисан статус српског језика и ћирилице у службеној употреби, већ две године чами заробљен у нечијој фиоци. Одбор за стандардизацију српског језика априла 2019. обратио се председнику државе, председнику Народне скупштине и председнику Владе са апелом да се закон без одлагања упути Народној скупштини на усвајање. Из Скупштине је дошао одговор да је наш допис прослеђен неком њеном одбору, а из кабинета председника одговорено је да су „предметни допис проследили Министарству културе и информисања“, које је, узгред, и сачинило предлог закона у сарадњи са Одбором за стандардизацију српског језика. Закон је доживео судбину Декларације о заштити српског народа, чије је усвајање најавио државни врх пре четири године.

Пре годину председник државе је најавио и усвајање закона о заштити српског језика и ћирилице – заједно са Републиком Српском. Оправдано, јер српски језик и ћирилица, заједно са вером, чине срж српског националног идентитета. Зато се они у исто време и покушавају разорити: Српску православну цркву из Црне Горе, а српски језик и ћирилицу (и) из Србије. Народ је у Црној Гори одбранио цркву, засад, а ако се у Србији ускоро не донесе закон о језику и писму, држава ће бити ослобођена бриге о њиховој заштити. Ових дана се громогласно најављује закон о родној равноправности који, уз остало, треба да озакони насиље над српским језиком путем језичког инжињеринга, а игноришући језичку науку, у име једне идеологије и са аргументима политичке моћи, какво досад није било познато светској цивилизацији, какво нису чинили ни најтоталитарнији режими двадесетог века. Носиоци тог насиља су домаћи извођачи као и носиоци насиља над црквом, а несумњиво су наручиоци на истој адреси. Ако се држава оглуши о већ изречено мишљење језичке струке о томе насиљу, као што често није уважавала струку, велики су изгледи да ће српско језичко, а тиме и национално, питање бити решено. Отвориће се врата за изградњу новог српског идентитета по мери мондијалиста, јер нисмо свој културни и национални идентитет знали сачувати због оклевања државе упркос многобројним апелима језичке струке. Зато би најављени закон о заштити српског језика и писма морао имати један члан чији би садржај био: Забрањен је било какав политички или идеолошки утицај на развој језика.

Развој језика прати, проучава и нормира га српска језичка струка.

Снага једног народа је у снази његове културе. Српски језик и ћирилица су у срцу српске културе. То добро знају наручиоци разарања српског културног идентитета – све боље то зна и српска јавност, да ли (хоће да) зна и српска држава?

novosti.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.