ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Језик у све тежем стању

ИСКРА на Фејсбуку

Милош Ковачевић (фото: Искра)

ОВИХ дана српски језик је поново у средишту медијске пажње. А са њиме и ћирилица. И то више посредно него непосредно.

А све је почело најавом председника Србије Александра Вучића да ће уџбенике из националних предмета – српског језика, историје и географије – правити држава, јер је то од стратешке важности за земљу која држи до себе, својих духовних темеља и своје будућности. Након састанка с министром просвете Бранком Ружићем, на коме је договорено да се крене у реализацију те идеје, председник Вучић је истакао да је „Србија слободна и независна земља и управо због тога ови најзначајнији уџбеници морају да буду део српског издаваштва и посао од највишег јавног интереса“.

Сви ти уџбеници, логично би било очекивати, биће штампани на српском књижевном (стандардном) језику и на ћирилици. Зар у то треба сумњати? Зар на то закон не обавезује? Нажалост, не обавезује. Таква очекивања, наиме, немају упориште у важећем Закону о службеној употреби језика и писма у Републици Србији. По том закону, који је донесен још 1991. године, службена употреба српског језика и ћирилице не односи се уопште на наставу на било ком нивоу образовања (од предшколског до високошколског), али ни на књиге, новине, радио или телевизију. Тиме се чак и не исцрпљују сви домени комуницирања на које се не односи законска службена употреба српског књижевног (стандардног) језика и ћириличког писма, коју прописује и Устав Републике Србије у свом 10. члану. Проблем је, наиме, у томе што Устав не прописује шта потпада, а шта не потпада под службену употребу језика и писма, него то чини Закон о службеној употреби језика и писма. Тај закон из 1991. године у делу који се односи на мањинске језике мењан је досад чак шест пута (последњи пут у мају 2018. године), док у делу који се односи на српски језик и његово основно писмо ћирилицу – није промењена ни једна једина тачка. У том је закону службена употреба српскога језика и ћирилице мотивацијски повезана са термином „државна служба“, тако да се односи само на рад државних органа и организација, чиме се из службене употребе искључује чак и употреба језика и писма у васпитно-образовном систему. Такво сужено значење термина „службена употреба“ у Србији је остало из Титов(ск)ог времена, и то под не малом хрватском „присилом“, с циљем да се што лакше осамостали тзв. хрватски језик и обезбеди примат латинице над ћирилицом (о чему опширно пишем у књизи: „Борба за ћирилицу и српски језик“, Андрићград, 2018).

Будући да се све што не потпада под тако схваћену „службену употребу“ одређује позивањем на овај Закон, створена је парадоксална ситуација – да је Закон из 1991. године практично надређен Уставу из 2006. године. Зато је одавно било неопходно тај Закон усагласити с Уставом, што је пре свега подразумевало проширење домена службене употребе језика и писма. И, заиста, Министарство културе и информисања у сарадњи с Одбором за стандардизацију српског језика направило је текст измена и допуна тога закона још 2017. године. У њему је сфера службене употребе језика и писма проширена и јасно дефинисана, јер је везана за сферу употребе самог књижевног или стандардног језика српског: службена употреба је обавезна где и употреба српског књижевног (стандардног) језика.

С обзиром на то у каквом су стању српски језик и ћирилица, и да је то стање из дана у дан све теже, а постојећи закон није усаглашен са важећим Уставом, логично је било очекивати да ће Измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писма добити подршку Владе и отићи у скупштинску процедуру. У прилог том очекивању биле су неретке најаве председника Србије Александра Вучића о неопходности очувања и заштите српског језика и ћирилице као темељних идентитетских критеријума.

Подсетимо се само неких председникових најава и обећања по правилу даваних на сусретима са Србима из региона (најчешће из Републике Српске и Црне Горе). Тако је он 4. 8. 2017. обећао „доношење документа којим ће се штитити српски језик, култура и историја“. Тај документ назван је Декларацијом о опстанку српског народа, а касније преименован у Декларацију о очувању српског језика. Више пута најављено, усвајање те декларације никад није остварено, због тога што је, како је сам председник образложио, он желео „да добије ширу међународну подршку, а не ширу међународну осуду“. Он је и 20. 6. 2018. посебно истакао потребу „заједничког рада у области заштите језика, културе и националног писма“, док је 28. 6. 2019. најавио „да ће се у будућности посебно радити на очувању српског језика и ћириличког писма“. Слично је поновио и 16. 5. 2020. истакавши да је „обавеза наше државе чување националног и верског идентитета, српског језика и ћириличког писма“. На састанку одржаном у Бањалуци 23. 7. 2020. године челници Србије и Републике Српске договорили су се да заједнички израде закон о заштити ћирилице и српског језика. Вучић је нагласио да треба да тај закон „у идентичним текстовима усвојимо у оба парламента како бисмо дали допринос јачању улоге и значаја нашег језика и писма.

То је природно и то је наше право и немамо намере да оклевамо у томе. (…) Никоме нећемо бранити употребу другог писма, и латиница је наша, али ћирилицу желимо посебно да заштитимо и сачувамо“. Реализације те идеје, међутим, нема на видику.

Није ли време да се ове две идеје председника Вучића уједине – да се заједно са изменама и допунама закона о уџбеницима у процедуру ставе и предложене Измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писма, које су, неразумно, пуне три године запретане негде у фиокама Владе Србије. Или ће и иницијатива о уџбеницима доживети вишепутно поновљену иницијативу о нужности законске заштите српског језика и ћирилице.

Новости, Милош Ковачевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.