Жарко Видовић: Епски оптимизам и лаковерност

ИСКРА на Фејсбуку

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Епски оптимизам није исто што и Косовски завет. Тај епски оптимизам налазимо у епској песми Српско Бадње вече коју је забележио Св. Петар Цетињски као епску песму о борби против потурица у време Бечког рата. Није се ту радило ни о каквој политичкој истрази потурица, већ о рату између Турака и Срба у католичкој војсци. Тај рат вођен је на нашем тлу и тада је Црна Гора, под вођством свог Владике, стала на страну Венеције, Аустрије, Пољске и Ватикана, док су потурице, природно, стале на страну Турака. У тај рат ступио је и Петар Велики 1685–1686, па је и он учествовао у Карловачком миру, 1699. године.

На другој страни, у Горском вијенцу изражена је заветна свест, и то не у лику Вука Мићуновића, него у ликовима Владике Данила и Игумана Стефана. Велика је разлика између епа и трагедије, као што је велика разлика између епске, трагедијске и заветне свести.

Епски оптимизам је чудна утопија, вера у то да нама нико ништа не може, јер је Бог на нашој страни, и ми имамо јунаке који „једним хицем копља – десет непријатеља могу да прободу“, „једним замахом сабље по три главе да одсеку“… И да Милошу Обилићу по изласку из Муратовог шатора нека баба није нешто подметнула под коња, он би сасекао неколико стотина Турака и све би било спасено. То је, у ствари, једна магијска вера у невероватну моћ племенског јунака. То је апсолутна ауторитарна потчињеност најхрабријим људима, племенским вођама. Код Црногораца тога има и данас. Они имају племенску свест, а не грађанско–националну. Епски оптимизам је опасан, јер се бави утопијама о немогућим победама над невероватно надмоћним непријатељима. А то је магијска вера и магијски страх.

У епском оптимизму нема представе ни о Цркви, ни о Богу. Међутим, у оним песмама које имају Завет (ми имамо разних епских песама, песама са епским оптимизмом и епских песама које су заветне, тј. православне) – помињу се и Христово васкрсење, Богородица (чак и Игуман Стефан узима гусле да би славио Христа, крстећи се при томе и Бога молећи да му то опрости, јер зна да се уз гусле, обично, славе неке друге јуначке, епске вредности).

Завет је једини начин да се продре из нивоа епског оптимизма, преко трагедијске свести до – хришћанског превазилажења, поистовећења са присутним Христом, до ПРИЧЕШЋА.

У време југословенског просветитељства пре рата, заветна свест била је потпуно потиснута. Они који су наступали заветно, били су исмевани са становишта просветитељског, грађанског, европског.

У епском оптимизму најзначајнија је лаковерност, односно менталитет лаковерности, који се у српском народу задржао до данашњег дана. Тај менталитет је опасан по нас саме, јер нема свести о Злу. Албер Ками је рекао да сваки убица мора, да би задржао неки свој мир, да има метафизику којом жртву проглашава кривцем, а себе праведним доносиоцем и извршиоцем пресуде. Убица прво створи представу о томе да је он невин, а да је онај кога треба да убије – крив. Зато, осим покајањем, и нема друге борбе против Зла. Против Зла се не можемо борити оптуживањем, против Зла се боримо признањем своје кривице, свог греха. Међутим, у метафизици нема убиства без претходне предрасуде и оптужбе, тако да метафизика ствара један сасвим другачији систем вредности. У метафизици, ако неког треба напасти, прво га треба приказати као кривца, изазвати у нападачу „оправдану“ мржњу према жртви. Та метафизичка техника прављења кривца од жртве до изражаја долази у савременој србофобији, која је врхунац достигнућа метафизике.

То је хегелско схватање историје о којој он каже да има народа који су до самог престола Апсолута (за Хегела – Апсолут је Бог!), који су своју снагу развили до те мере да сваки онај ко им се противи и неће да им се подреди и призна њихово првенство – у ствари не схвата историју, и да такви народи који не схватају историју и не заслужују да опстану, да треба да се склоне са историјске сцене. То дословни стоји у Филозофији историје и права код Хегела! Хегел сматра државу највећим достигнућем цивилизације, и то државу која је у стању да се постави као универзална држава. То ће од Хегела прихватити Шпенглер и Тојнби, који цивилизације разматра по способности да створе универзалну државу, не водећи рачуна о националним државама. Та метафизика државе прави кривца од онога ко се противи универзалној држави. Србофобија, коју ми данас доживљавамо, непосредна је творевина те западне метафизике.

Западна култура уопште није хришћанска, то је метафизичка култура. Ко се диви метафизици, тај и не зна чему се, у ствари, диви. Диви се наопаком схватању човека и антропологије. Највеће зло које данас влада светом је управо – метафизика, сатанско учење. Потпуно бездушно. Апсолутна моћ ума који презире човекову моћ осећања, саосећања, саживљавања, разумевања, саучешћа, солидарности. Метафизика презире осећања, о љубави говори са стидом и презиром, све своди на ниво разума, чистог разума.

Хрвати имају метафизику, они су ношени том метафизиком. Они су уверени у своју супериорност, уверени да су они праведни а ми криви, и ми не можемо да очекујемо од њих да они схвате свој грех. То је узалудан посао! Хрвати су метафизички народ! Хрватска национална идеја је метафизичка идеја уклопљена у западно схватање историје, уклопљена у универзалну светску државу. И то је највеће зло коме служи наша професорска филозофија, намерно негована овде, на нашим факултетима, под ужасним притисцима, нарочито од 1945. и 1948. до дана данашњег.

Наша лаковерност је у томе што ми немамо свест о Злу, а ко нема свест о Злу – нема ни потребу за спасењем, јер не осећа ни потребу за Христом. Од лаковерних не можемо ни да очекујемо друго него да Цркву схвате као политичку организацију. Лаковерни немају историјску свест јер су понесени вољом за моћ. Немају моћ трансценденције, моћ превазилажења свог временом ограниченог века. Лаковеран човек нема потребу за делом које ће га надживети. Он не сади винограде и маслине које ће брати потомци, већ једногодишње биљке које ће он сам да узбере и потроши. Он нема свест о Злу и увек је изненађен појавом Зла. Невероватно је да смо ми два пута у овом веку изненађени усташком агресијом. Бранко Ћопић је у роману Пролом дао једну велику сцену како хрватска власт сазива сељаке на скуп. Ту се нађе један православни човек који их опомиње да се чувају, а они му одговарају: „Ма где ће држава свој народ!“ Нису веровали и били су поклани. Тако почиње ПроломЛаковерност је увек изненађена Злом.

У тој лаковерности чувено је и неумерено гостољубље. Лаковерни не разликују госта и странца од домаћина. Код Римљана је hostis био гост, а civis – домаћин. Hostis је могао да има права, али је у односу на домаћина морао да зна своје место. А ми имамо један магијски страх од госта. Таквог госта имамо у Варљивом сунцу. Он је дошао да хапси Михалкова, али он свира клавир са децом, ужива у забављању са члановима породице и ником не пада на памет да ће он да направи крај тој породици.

То свакако не значи да треба бити сумњичав, јер поверење ми морамо да ризикујемо. Односе поверења није могуће другачије изградити. Ми морамо да ризикујемо, али не смемо да будемо лаковерни. Ми поверење морамо да градимо спремношћу да ризикујемо поверење. Значи, не лаковерно, већ са ризиком. Та наша лаковерност произишла је из епског оптимизма. Племенског је карактера и није својствена заветној српској нацији. Заветна идеја је далеко изнад и виша од сваке метафизичке националне идеје западне нације, било да је она протестантска, револуционарна или крсташка, као што су хрватска, мађарска или пољска национална идеја.

Гесло лаковерности је „удри бригу на весеље“, „нема проблема“. То што су многи за 1. мај ове године играли на Ади Циганлији није никаква виталност, како многи мисле, већ је то страх од суочења са проблемом, страх од суочења са Злом, страх од суочења са истином битија (постојања). Да се суочи неће онај који нема храбрости. Кад би имао храбрости – суочио би се, а онда би том храброшћу добио крила, добио надахнуће од Бога, од Св. Духа – да се уздигне изнад себе самог, да себе превазиђе, да себе прелети. Тој лаковерности ми се често дивимо, а у тој лаковерности увек има кукавичлука.

Из епског оптимизма, култа јунаштва и лаковерности човек се „утапа“ у масу која чека свог лидера. Лидер у политичком животу – исто је што и јунак у племену. Он је тај који за све обавља посао, који за све мисли. То је једна масовна појава, оно што се назива ауторитарним режимом. Но, иза те лаковерности као менталитета, крије се безбожништво – кад немамо свести о Злу, о Сатани, јер Сатана постоји, и то као Лукави, не као убица (убица је Каин, човек заведен Сатаном!). Сатана је симпатичан Лукави, и Антихрист се јавља у лику Христа, осваја срца људи, лаковерних, наравно. Али, шта говори Христос о лаковернима – да су млаки и да ће их избљувати. То скривено безбожништво је заправо паганизам без потребе за спасењем, без осећања потребе за Христом. То је магијски страх од будућности и скривање главе у песак, као ној. То је страх од истине битија (постојања). А шта је истина битија, о томе довољно говоре Огледи о духовном искуству.

Пошто избегава истину битија, лаковерност не тежи трансценденцији, па зато не тежи ни лепоти, пре свега лепоти Бога, не тежи лепоти Добра од које нема ништа лепше. Нема ништа лепше од иконе, лепоте Бога, божанске лепоте. Због тога је лаковерност – склоност кичу. Један наш сликар из Ваљева, Љуба Поповић, рекао је да ако нам ишта главе дође – биће то хрватска мржња и српски кич. Лаковерност нема смисао за дело које би га надживело. Нема ни визију будућности, јер не тежи трајању изнад времена. Зато је лаковерност највећа опасност која нам тренутно прети, опасност већа чак и од усташа. А та лаковерност, не треба заборавити, дошла је из просветитељства и одржана је страшним, тоталитарним, комунистичким притиском за протеклих пола века, управо под геслом „нема проблема“. Нема проблема спасења, јер нема Зла! И 1968. година проповедала је утопију („тражимо немогуће!“).

Извор: Жарко Видовић, „Предавања“, 1995.

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 18. 8. 2020)

stanjestvari.com

1 коментар

  1. Predrag каже:

    Svaka čast deda Žare!

    Dijagnoza je pogođena!

    Precizno tačno i jasno!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.