ЗАПИСИ ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ (6): Завидели су нам

ИСКРА на Фејсбуку

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Завидели су нам што смо се родили и једно друго пронашли у великом граду, па су нас пратили како би нам причали иза леђа. Нису нам праштали ни грешке које нисмо учинили, нити су успели да се не насмеју на сваку сузу коју смо пролили. Све што нас је болело, волели су, све што смо волели, мрзели су.

И као да у никада потпуно мрачним београдским ноћима нисмо били сами, већ стално под неким надзором света који презире срећу.

Завидели су нам када смо после летње кише газили по барама распрскавајући илузију града оличену у његовим семафорима, неонским светлима и фаровима аутомобила који су се у барама огледали. Завидели су нам робијаши када смо се поред затвора сјурили низ улицу на старом бициклу без кочница, јер су тек тад видели шта је слобода. Лупали су главама у зидове желећи да их сруше или да бар гурну нас са оног бицикла слободе којим смо слупали тезгу са трешњама.

Завиделе су нам улице што смо седели по крововима, а завидели су нам и кровови што смо с њих силазили на улице. Птице су нас чежњиво гледале, јер смо на земљи летели више и слободније него оне на небу, а небо је први пут откако вечност памти, стално било загледано доле у два крпеља закачена један за другог испијајући крв свету својом срећом.

Завидели су нам аутобуси, јер смо их престизали трчећи на кеј да шетамо поред реке у уморним јануарским ноћима без краја када и чапље на једној нози стоје мирно на обали плашећи се хладноће. Када смо пролазили поред њих, растресале су своја крила и спуштале другу ногу, јер смо их собом огрејали, а Дунав је корито пунио лавом и сијао само за она два крпеља који су ноћу светлели као свици.

Завидела су нам светла града када смо их оставили под ногама седећи на скијашкој стази и гледали како мост на Ади пробија небо, чекајући кад ће из њега да потече крв и да се улије у Саву, а иза је шуштао Кошутњак и завијали су заљубљени пси.

Завидео нам је дан за видела, а ноћ нас је жељно чекала да се има како разданити. Калемегдан је светлео надалеко, а ми смо му се смејали, јер ничије светло није одговарало на тај његов сјај, већ је вековима стајао сам и сијао за себе.

Завидела нам је киша која је покушавала да нас утера у куће, а ми смо по њој играли уз музику наших старих другара олука који су добовали у инат облацима. Вртели смо се сатима док нас глава не заболи, а онда смо лежали на мокрој трави, док је оближња врба кијала, алергична на љубав нас пијаних од живота.

А након сваког пијанства, долази мамурлук.

Завидео сам стипендији коју си добила и океану који ће те гледати док путујеш. Завидео сам авиону у који си ушла и карти коју си као сламку спаса стискала у руци. Завидео сам пртљагу, јер си њега понела са аеродрома, а ја сам остао. Улоге су се замениле, па сам сада ја завидео небу што ћеш му бити ближа него мени. Завидео сам енглеском језику који ће се радовати твојим устима и звуку метрополе који ће ти пунити уши. Завидео сам ветру који ће ти мрсити косу и Атлантику који ће те гледати током пута. Завидео сам књигама које ћеш морати да чуваш у глави како би урадила оно због чега си отишла. Завидео сам твојим сузама зато што су ти дирале лице.

Прошао сам те ноћи кроз град који више није био мој, пречицама које су се одужиле. На сваком семафору било је црвено светло и ни на једном нисам стао. Из затвора је допирао смех у глуву ноћ, а испред пиљаре је лежало небројено изгажених трешања. Улицама су се возили људи срећнији од мене, па макар пролазили и у санитетима. Птице су стварале заглушујућу буку певајући небу које ми се смејало пуним месецом.

Аутобуси су ме прскали јурећи кроз баре поред тротоара, па сам кејом шетао мокар и сам, док су чапље кружиле око моје среће као лешинари, а Дунав са собом довлачио студен којом ме је великодушно даривао. Скијашка стаза се, пред лавежом бесних паса, спустила до Аде и успела се на мост желећи да скочи у Саву, док се низ високи стуб моста сливао спокој за свакога осим за нас, повређене ноћне шетаче жељне самоће.

Дан више није хтео ни да свиће, а ноћ се погордила загосподаривши Београдом. Тад сам схватио да је Калемегдан мој једини друг и сапутник у самоћи и да обојица сијамо само да бисмо привлачили комарце на гозбу. Киша није падала да не би олуци покушали да ме развеселе, а она врба крај пристаништа излечила је своју алергију певајући нашу елегију.

И мој мук опевала је једино вриска људи из једног солитера док се кроз отворене прозоре дневних соба мешала са звуком дневника. Тада сам схватио да сам свему завидео без разлога. Једино је требало завидети Атлантику. Он ју је последњи загрлио.

А Београд је, желећи да је врати кући, отпловио Дунавом у Црно море, из Црног у Мраморно, из Мраморног у Егејско, из Егејског у Средоземно, па је стигао до Атлантика, али се ни он више никада није вратио. Од њега и мене, остало је само име.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.