ЗАПИСИ ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ (3): Плес на киши

ИСКРА на Фејсбуку

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Сећа ли се она девојка вреле августовске ноћи од пре неколико година када је одлучила да изађе из оног стана у ком је тврдила да јој је све потаман? Сећа ли се кључа са плавим привеском на ком се поносно уздиже пиранска кула који се клатио још дуго након њеног затварања врата према свету ван тог стана? Сећа ли се свеже орибаног степеништа на ком ни ђаво не би могао да избегне да се оклизне, јер је комшиница мучена несаницом рибала више сапуницом, него водом не желећи брзо да заврши посао? Сећа ли се поштанских сандучића поред којих је прошла, а на којима је писало и презиме које је хтела да узме за себе?

Сећа ли се хрпе летака, са рекламама за брзу храну, која је пала на бетон кад је отворила улазна врата желећи да изађе? Та брзна храна никада неће бити брза као та девојка те ноћи. Сећа ли се мачке која је улетела у зграду када је она из ње излетела?

Сећа се сигурно. Сећа ли се како је испред зграде на плочнику одмах изула сандале и почела да игра? Толико дуго је играла опијена оним за шта је тврдила да је слобода, иако никада није била заробљена, да није ни приметила како се врелина плочника полако дизала увис и како се од Саве довлачио хладни ветар. Чинило се као да ју је тај ветар и окретао тада.

Одједном, почела је киша. Јака, мучна, необично хладна за август. Није хтела да се склони. Играла је и даље да се расхлади. Лице јој је било толико обојено срећом да сам сигуран како јој никада ништа није толико пријало као та хладна киша у врелој ноћи. Играла је испред данима док ју је вртео ветар док јој се киша сливала низ лице.

После неколико дана, познатих у народу по томе што је у Београду на улици једна девојка играла без престанка, стала је, заједно са кишом и ветром. Сви су стали у исто време. Са њима, стало је и срце оног младића, остављеног у самоћи скученог стана, који је немајући више кога да грли, загрлио плочник на ком је она играла.

Његово срце више није куцало, а њено више никога није волело. У белој соби, скученијој од стана из кога је побегла, рукава нешто дужих од оних на које је навикла, клечала је пред иконом. Овде су је довели када је схватила да није било ветра и кише тих дана. Оно што је падало по њој, биле су његове сузе, а дували су његови плачни издисаји.

Клечала је тако погледа упереног у икону и тресла се опет осећајући исту ону зиму коју је осећала до је играла, а које није било.

Када је престала да плаче, био је фебруар. Тада су свецу са иконе потекле сузе. Њих није могла да издржи. Превише су је подсећале на оне под којима је једне вреле августовске ноћи почела да игра.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.