Вуксановић: Хрвати нападају нашу едицију већ десет година

Поводом дјела Марина Држића у едицији „Десет векова српске књижевности” Матица хрватска оштро осуђује присвајање и крађу, a академик Миро Вуксановић полази од становишта да је књижевност Дубровачке Републике и хрватска и српска

У новом, једанаестом, колу антологијске едиције „Десет векова српске књижевности”, Издавачког центра Матице српске, објављено је десет наслова, у једанаест књига, које обухватају све драме Марина Држића, „Антологију грађанске поезије” Марије Клеут, приповетке, романе и друге прозне облике Милутина Ускоковића, Вељка Милићевића, Григорија Божовића и Драгослава Михаиловића (две књиге), песме, поеме, драме и есеје Милутина Бојића, Тодора Манојловића, Десимира Благојевића и Матије Бећковића, као и студију Станислава Винавера о Лази Костићу.

Књиге су приредили Злата Бојовић, Горан Максимовић, Биљана Мичић, Марија Благојевић, Радивоје Микић, Александар Пејчић, Бојана Поповић, Јован Делић и Миливој Ненин.

Међутим, као и претходних година, када су у оквиру едиције „Десет векова српске књижевности” објављена дела Гундулића и Држића, и сада оштро реагује хрватска културна елита. Саопштење Председништва Матице хрватске и дубровачког огранка МХ говори о томе да Матица српска у свом „мегаломанском пројекту” присваја старе хрватске писце који су стварали у Дубровнику, обједињујући их под заједнички назив српске књижевности.

„Чин објављивања дела најзначајнијих хрватских писаца који су деловали у 16. и 17. веку у Дубровнику, под заједничким називом ’Десет векова српске књижевности’, трајни је покушај српске културне елите да санира српски књижевноисторијски дисконтинуитет, што изазива разумљиву националну фрустрацију”, речено је у изјави Председништва Матице хрватске.

Критикујући језички критеријум ове едиције, МХ наводи тезу Вука Караџића о штокавском дијалекту, којим се, како је речено, служи Матица српска, а на основу које се тумачи да се у Дубровнику тога доба говорило на српском, иако се зна да се језик књижевних дела насталих на том подручју не може поистоветити са српским. У овој изјави појашњено је и то да је у ствари реч о дијалекту хрватског језика, утемељеном на ијекавици, и штокавштини, уз спорадичну присутност икавизама, којима се служе Хрвати, од Пељешца до Превлаке, на граници с Црном Гором, преноси Политика

„Мимо тих научних чињеница, српска књижевноисторијска школа, која је стручно образовала снаге за истраживачки рад у Државном архиву у Дубровнику, Архиву мале браће и Знанственој књижници у Дубровнику, користила је српски језик као главни аргумент присвајања. Сва спомињања српског имена, као и појаву писма босанчице, која је нетачно именована српским писмом, покушавали су да тумаче као означитеље српско-језичко-етничке припадности. Независно од језика, присвајали су и хуманистичке песнике који су писали само латинским језиком. Тако је и молитвеник побожних дубровачких трговаца из 1520. године, који су пословали у Новом Брду и Јањеву, настао на темељу чакавских предложака, којим су се како сами пишу, бранили од рашких попова и њиховог православља, назван истом логиком ’Дубровачки српски молитвеник’”, стоји у овом саопштењу. У његовом даљем тексту појашњено је и то да „онима који присвајају нису важни ни Држић ни Гундулић, већ хрватска територија, коју никада нису успели да освоје”. Битан им је и излаз на море.

„Више пута је српска војска нападала и уништавала сва она добра и вредности које је културна елита желела и још увек жели да присвоји. (…) Сада имамо своју државу која штити наше границе и наше материјалне и духовне вредности”, један је од закључака изјаве Председништва МХ, уз то да ће се „овакав модел крађе и присвајања туђег расплинути једног дана као што је нетрагом нестао србокатолицизам 19. века у Дубровнику, управо због тога што у Србији никада није било прихваћено Српство без православног ексклузивизма”.

За Србе је ово национални посао, а Хрвати их оптужују да им је до „изласка на море” Миро Вуксановић

Академик Миро Вуксановић, покретач и главни уредник антологијске едиције „Десет векова српске књижевности”, аргументе хрватске стране тумачи овако:

– Хрвати нападају нашу едицију већ десет година. Ипак, наша мерила иста су и данас. На основу истих критеријума објавили смо „Антологију поезије Дубровника и Боке”, Гундулића и Држића. Припремамо књигу Иве Војновића. У сваком примерку свих 110 објављених књига штампамо своја начела усвојена пред почетак рада. Добро смо промислили и нећемо мењати правила, нема разлога за то. То се односи и на писце дубровачке књижевности. Имамо, дакле, природан и крајње помирљив приступ јер полазимо од становишта да је књижевност Дубровачке Републике и хрватска и српска, део заједничке баштине из дубоких јужнословенских векова, а окривљују нас да имамо територијалне претензије на данашњи Дубровник и да преко објављених стихова на штокавском наречју тражимо излазак на море – сматра Вуксановић, додајући:

– Из Матице хрватске кажу да смо сами отписали Србе католике, али не спомињу да ли су нам такви Срби део заједничке прошлости. Знају и они колико је више оних Срба који су на другачији начин покрштавани или упућивани на дубока тамна места. Кажу да су Срби у наслов „Дубровачки молитвеник из 1520. Године” ставили реч српски, а нису. Ту књигу је за Српску краљевску академију 1933. године приредио угледни научник Дубровчанин Милан Решетар, који је своју академску беседу завршио речима „да је Дубровник по језику увијек био српски”. А језик је основа сваке књижевности. Сад у хорском нападу, који је подржало и хрватско Министарсгво културе,  оптужили су Србе, као и раније, да у незавршеном великом Речнику српскохрватског књижевног и народног језика узимају речи хрватских писаца. Склоне наслов речника и таква подвала буде доказ да Срби морају да позајмљују речи од Хрвата. Нису ретка мишљења да је било обрнуто, а ако већ помињу Вука могли би и да га узму за сведока – каже академик Вуксановић.

И у овом разговору он подсећа на то да је ова едиција покренута с намером да прикаже целовит развитак српске књижевности по новим мерилима и сазнањима, континуитет литерарне речи од 12. до 21. века. Реч је о послу од националног значаја, где су заступљени писци чије књиге обележавају време у којем су настале, без разлике на којем облику и на којем наречју српског језика су написане, у било којој земљи где су Срби живели или сада живе. Притом се, како истиче, не примењује никакав територијални или временски „кључ”. Једини критеријум је вредносни, књижевноисторијски потврђен или на нов начин установљен, запажа наш саговорник, уз напомену:

– Главни циљ Антологије, која је истовремено и вековна хроника, није само књижевни, већ и културолошки, лексички, образовни. Показује како се међусобно допуњују и увећавају цивилизацијски слојеви, да је сваки од њих важан, не само као историјски податак но као доказ да све што настаје мора да има и природну везу с оним што му је претходило. Зато је значајно да се у истом низу објављују књиге које су написане предвуковским облицима српског језика и књиге новије српске књижевности, чији је Вук оснивач. Реч је о отвореном подухвату који није закључен и који хоће да се његова целовитост допуњава у долазећем времену.