Војислав Мистовић – Неколико честица о Светом Јовану Владимиру

Да се на овај свијетли дан подсјетимо на пар честица из наше славне историје везано за Светог Јована Владимира.
У његовом житију се каже: „Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от благочестиваго и владјетелнаго корене, во градје Бјелградје (Албији) првјевшаго владјеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше”. Тај Београд је данашњи Берат у Албанији. Све наше старе паметарице се слажу да је по пуштању из Самуиловог затвора у Преспи, Владимир са Косаром отишао у Елбасан гдје му се налазила престоница. Неки историчари и истраживачи сматрају да се и тај град звао Београд, а на страним картама видимо назив Албутоно. Подсјећа и на хидроним Балатон или Блато, мада је могуће да му је коријен као и Берату, алба=бијело. Неки те топониме рјешавају и са келтским језиком, али да не би ширио причу о тој теми, препоручујем серију чланака Милоша Црњанског о топонимима на британском тлу.

Свети Владимир је био кротак и добар владар, познат је његов примјер жртве по Христовом начелу, да се положи живот за пријатеље своје, па је тако и допао тамнице загорског краља Самуила.
Скилица (као и Кедрин), грчки хроничар из 11. вијека, овако каже на једном мјесту: „ Јер док је Тривалијом, оближњим областима Србије (грч. Τρυμαλιας καί των άγχοτάτω Σερβίας μερών) владао Владимир, по кћери Самуилов зет (Βλαδίμηρος ό επί θ-υγατρί του Σαμουήλ κηδεστής) , човјек правичан и мирољубив и пун врлине, прилике у Драчу су биле мирне…”

По старим историјским документима, Светог Јована Владимира су титулисали на разне начине, као нпр. архонт (главар), кнез, краљ (код Данијела Фарлатија: Vladimiri regis serblorum), а у житију које је укључено у синаксар Никодима Светогорца, Јован Владимир је означен као цар Срба (τῶν Σέρβων βασιλεύς)

Што се тиче народнога предања о Светом Јовану Владимиру, оно је веома распрострањено. Навешћу једну дивну народну пјесму из Неврокопа, која је забиљежена у 19. вијеку:
Мирче се тихо говоре:
„Јане ле, Јано сестра ми!
Што ми се вода припила
Од дубоко то језеро
Охридско на краљ Владимир
Од србска земља убојна,
Иди ми Јано донеси!“
Јана ми тихо говори:
„Не знајем друми ни пути!“
Мирче јој тихо говоре:
„Јано ле, мила сестричко!
Земи си свилни махрами
Те збери крви и гноји,
Па турај по пут нишани.

О самој сахрани овог дивног светитеља имамо различита тумачења. По народним легендама из околине Елбасана Владимиру је, ловећи у шуми, по Божијем промислу показано мјесто за градњу цркве од неког орла који је носио крст на глави. Када је Владимир погубљен одсјецањем главе он је узео у руке своју главу и јашући однио је у свој манастир. Ова се верзија може узети у обзир јер се поклапа са историјским извјештајима да је ту била његова престоница. Друго тумачење уводи Иван Јастребов, руски конзул који, ослањајући се на народна причања, тврди да је Свети Јован Владимир сахрањен у манастиру Пречиста Крајинска. Међутим, код Дукљанина налазимо да је ту сахрањен Петрислав, отац Владимиров. Имамо и предање да се Косара, ћерка загорског цара Самуила, ту замонашила.
Стојан Новаковић је писао да је Владимиров гроб од почетка био у цркви код Елбасана. Он је претпоставио да се земљотрес који је порушио стару цркву догодио током Топијине владавине, те да је Карло Топија вратио мошти у обновљену цркву. На обновљеној цркви је био натпис на српском, латинском и грчком језику.

Такође имамо и предања да је Свети Јован Владимир даривао и подизао цркве, па се сматра да је манастир Тамна/Тавна у Републици Српској његова задужбина (доцније краља Драгутина, а који је потом обнављан од стране цара Лазара и царице Милице)…

Свети Јоване Владимире, дивни Христов свјетилниче, моли Бога за нас.