ВЛАДИМИР ВЛАДИМИРОВИЧ МАЈАКОВСКИ: 89 година од смрти

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Wikipedia

НЕКО СЕ ОТИМА ИЗ УТРОБЕ МОЈЕ

    Данас се навршава 89 година од смрти Владимира Мајаковског, једног од најзначајнијих руских песника  чији је утицај и на европску и на светску поезију и данас присутан.

    На изложби о свом дотадашњем разножанровском раду, која је отворена 9.фебруара 1930.године у Институту Плеханов,и где су били изложене фотографије, рукописи, плакати, карикатуре, плакете, и други предмети, Мајаковски је присутнима рекао:

Кад будем мртав, читаћете моја дела са сузама у очима.“

    Само два месеца касније – пуцњем у властиту слепоочницу изазвао је неверицу и сузе, и ослободио „срце које је пожар обавио.“

    За Мајковског, како пише Марина Цветајева, сестра по изабраној смрти, у есеју „Еп и лирика савремене Русије“:…Из коже Мајаковског излазио је само борац, излазио је само метар. Као и из његових очних дупљи – само мера одока. Када би му се дало тело и дело хиљаду пута веће него што их има, тело и дело његове снаге, сав би се Мајаковски одлично сместио у себе, јер би се распоредио у непрекидности живога кретања, и не би био статуа. А статуа је – постао…Јер је за Мајаковског, за разлику од осталих песника,  реч била тело, а дело – душа.“

    У „Јубиларној песми“ посвећеној Пушкину, такође најваљује своју смрт, дубоко разочаран и у себе и свет у коме се обрео и из кога је сваким дамаром бића тражио излаз: „Ускоро ћу умрети и постати нем. После смрти крај вас ћу да седнем. Бићете ви на Пе, а ја на Ем!“

    У тетраптиху Облак у панталонама“(делу које се волело, читало, учило напамет, рецитовало, читало крадом и у затвору, разбијало дотадашње књижевне конвенције), обзнанио је властито уверење да поезија може изменити свет:

   

    (…)

    Ја у души немам ниједне седе власи,

    ни старачке нежности нема у њој!

    Свет сам заглушио снагом свог гласа,

    двадесет двогодишњак – идем,

    лепотан свој.

    (…)

    Брига ме што

    код Хомера и Овидија

    нема људи, ко ми,

    сраслих у чађне богиње.

    Знам –

    сунце би се помрачило да види

    наших душа златно изобиље!

    Жиле и мишићи од молитава су јачи.

    Зар да тражимо милост од овога века!

    Ми –

    сваки –

    у својој шаци

    држимо трансмисију света!

    То је подигло на Голготу аудиоторије

    у Петрограду, Кијеву, Москви и Одеси,

    И  није ниједног било

    који је

    прећутао да заурла:

    „Распни га,

    Обеси!“

    Но и ви –

    људи

    што сте ме увредили –

    од свега сте ми дражи и ближи.

   

    Пролећног јутра 14.априла 1930. Мајаковски је, као и пет година раније Јесењин, схватио да је за њега време постало претешко.   

    Неспоразум са животом довео га је до револвера.

На столу је остала опорука исписана његовом руком.

Свима! Због моје смрти не кривите никога.Никаквих прича:Покојник се тога гнушао.

    Мама, сестре,другови, опростите ми:није ово начин(не саветујем га никоме), али нема избора.

Друже, власти, моја породица се зове, Лили Брик, моје сестре и Вероника Витилдовна Полонски…Ако можеш омогући им егзистенцију. Захваљујем“.

У есејуКако се праве пјесме“ поводом смрти Јесењина, Владимир Мајаковски је записао:     „Јесењинов крај огорчио нас је, огорчио, обично људски. Али, овај крај учинио нам се и одмах потпуно нараван и логичан. Сазнао сам о томе ноћу, огорчење би сигурно остало огорчење, и вероватно би се разишло до јутра да новине нису донеле предсмртне стихове. После њих Јесњинова смрт је постала књижевна чињеница. Одмах је постало јасно колико ће колебљиваца овај снажни стих, довести до омче и револвера. И никаквим новинским анализама и чланцима не може се тај стих поништити.“

 

Шамар друштвеном укусу

 

Владимир Мајаковски , рођен је 1893.године у породици шумара у грузијском селу Багдади, као треће дете уз сестру Људмилу и Ољу. Гимназију је учио у Кутасију ивећ 1905. учествује у демонстрацијама против царске власти још као десетогодишњи дечачић,  а следеће године, после очеве смрти са породицом прелази у Москву. Године 1909. постаје члан Бољшевичке партије. Неколико пута је хапшен и баш тада 1912. почиње да пише стихове.

У бутирској тамници написао је читаву свеску стихова коју му одузимају на вратима тамнице приликом изласка на слободу. Он то није сматрао великим губитком, већ се захвалио тамничарима.  Након изласка из затвора уписује се у школу вајарства где упознаје руског футуристу Давида Бурљука који хвали његову песничку генијалност.

Мајаковски пише трагедију под називом “Владимир Мајаковски“ написао 1913. И она је одмах одиграна 2.децембра у петроградском позоришту „Луна- парк.“

Све  до Октобарске револуције пише стихове који представљају „шамар  друштвеном укусу“; већ својим првим песмама раскида са традиционалистичком поезијом  с намером да створи нову поезију урбанистичко- револуционарног типа.

Мајаковски је у свему био песник, у свему је претеривао. Кад је био срећан био је то до неба. Кад је био несрећан – ишао је у другу крајност. Непрестано је писао и у шетњи и док је играо, и разговарао са женама, на кутијама цигарета, салветама, папирићима – једном речју –свуда.

Своју песничку авантуру  Мајаковски је започео песмама које су шокирале публику својом индивидуалношћу, футуризмом, модерношћу. Настојао је да створи нову поезију која би одговарала урбаном и револуционарном раздобљу историје. Уводио је у поезију вулгаризме, жаргонске речи, намерно грубе антисемитизме, стварао властите кованице и неологизме, служио се чсто играма ријечи,непознатим метафорама и хиперболама. Насупрот“мелидиозности“ симоблиста, увео је напете консонатске скупине, разбио традиционалну структуру стиха и створио

нови, у графичком слогу степенасти стих, варијабилног говорног ритма, с мноштвом неправих и тек назначених рима. Увек се обраћао директно слушаоцима у маси, а не појединачном читаоцу, и по томе је сасвим изузетна појава у песништву XX столећа.

Фанатично је био уверен у преображењску моћ поезије што га је доводило до болних самопреиспитивања(и о улози поезије у стварном животу и о свом властитом животу) што је на концу  и довело до самоубиства.

Кад се Јесењин убио рекао је и“Повећајте производњу мастила да се  песници не би убијали“.

 

Златни обруч прстења

   

    Познанство  са Љиљом Брик, женом коју ће волети пуних 15 година све до своје смрти, записао је:“Одлазио код Брикових, Осипа и Љиље, жене веома лепе и крупнооке, црне,“

О том судбоносном сусрету Љиља Брик такође оставља запис:“

„Први пут Мајаковски је дошао код мене и Брика у Петроград из Финске. Тамо је био Горки и многи други. Знали смо за Блока, ја сам целокупног Пушкина знала напамет, као и Љермонтова. Касније кад нам је Мајаковски читао поему „Облак у панталонама“, изгледало је као да чита прозу. Нас шесторо или седморо слушало је. Никада раније сличну песму нисмо чули. То је била револуционарна песма и по форми и по садржини. Чак нам је Блок после тога постао помало досадан. Ова песма била је управо оно што смо желели да буде написано и прочитано. Звучало је савршено. Брик се обратио  Мајаковском:“Чак и ако никада више ништа не напишете, ви сте већ генијалан песник.“

Брик му је и помогао да објави ову поему.

Љиља још каже.“Кад сам саопштила Брику да се ја и Мајаковски волимо, одговрио је да ме разуме, и замолио да се не растајемо. И тако смо нас троје живели у најбољем пријатељству.“

Ни  Мајаковски ни Љиља се нису одвајали од златног прстења које је било направљено од златног ланац; прстени су рпедстављали обруч, мањи и већи, са њиховим угравираним именима на унутрашњој страни , а са спољне стране била су урезана три почетна слова  речи : љ у б о в!

 

Портрет смрти

 

Несхваћен од пријатеља и савременика, невољен у оној мери у којој му је љубав била непоходна као ваздух, повукао је ороз револвера које беше наслонио на чело:

Он је лежао постранце, окренут зиду, натмурен, крупан, под чаршавом до браде, упола отворених уста, као да спава. Поносно окренувши леђа свима, он је чак и лежећи, чак у овом сну, тврдоглаво некуда стремио и одлазио. Лице је враћало оном времену када је он сам себе назвао лепим, двадесет двогодишњим, зато што је смрт скаменила мимику, која никада готово не доспева у њене шапе. Био је то израз с којим се завршава. Он се дурио и негодовао“- записао је портрет смрти Пастернак….А жива заталасујућа Москва није поверовала његовој смрти.“

Тог понедељак, 14. априла 1930., људи нису могли да схвате ни да прихвате непобитну чињеницу да је Мајаковски, отишао у смрт сасвим мирно, без хистерије, скандала, пререзаних вена… спектакла.

Једноставно, без сувишних патетичних гестова, на крај свог живот ставио је тачку револверским  метком.

 

Први син руске књижевности у руској револуционарној традицији

 

Мајаковски је пјесник који је умео да каже праву истину и који је бескрајно вјеровао у сопствену снагу и моћ речи.

Он је први син руске књижевности у руској револуционарној традицији. По свом духу – апсолутни Рус, и по својим максималним бескрајним захтјевима које је постављао пред живот. У својим пјесмама најбриткију оштрицу управља против  малограђанштине, бирократије, али и на све оне негативне појаве после револуције у земљи. И поред претежности сатире и политичке акционости у стиху Мајаковског јављају се и снажне лирске партије, у којима се његова егзалтација уздиже до универзалног значења—посебно кад пјева о окованом човјеку и његовом ослобађању, о проблему неостварене љубави у друштвеном животу, о самоубиству као личној дилеми. Револуцију је схватао лично и страствено и зато ниједан његов плагијатор до дана данашњих није успео да постигне његов снажни израз.

Све, осим једне, своје песме, Мајаковски је посветио Љиљи Брик.

У овој једној себи посвећеној :

“А неко/ као ја/куда би, куда/Када бих био муцав/ко Данте/или Петрарка!/Душу јединој дати!Стихом наредити да је трулија!/И речи/и љубав од које патим- /тријумфална је то капија;/раскошно,/без трага ће кроз њу, ипак, /љубавници свих векова да мину./О, када бих био/тих/ као гром јак, – /плакао бих,/тугом загрлио изнђалу планету-пећину./Кад бих свој моћни/пустио глас боје дуге/комете би сломиле вреле руке,/ и бациле се доље од – туге.

 

    А беше му само 36.

Милица Краљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.