Владимир Умељић: МЕМЕНТО 21.

Реч, поцепан завој,

хоће шта не може.

Да сврне, устави,

крварење душе.

 

Кад човек-острво

а без пристаништа,

тад једино стижу

пакла пламенови.

 

Ко је на ломачи,

тај никад не зебе.

Утеха безнађа

побачај порађа.

 

Горећа вештица,

издишући ложач,

незачето дете,

сузе без очију.

 

Поштар празне торбе

немушти је гласник.

Безумља ножеви

на срцу-тоцилу.

 

Читуља без слова,

трамваји без снова.

Распродаја светла,

дана, сунца, свеће.

 

Крајино, Крајино,

косовски метоси.

Подсети ме, мајко,

где осташе мрци?

 

Мајко, Богомајко,

походи мој народ,

помилуј грешника,

богомученика.

 

Испруженој руци

стиже се без ногу.

Кљасти једном давно

најбржи су били.

 

Вера, нада, љубав,

зов прародитеља,

пригушен неречју

ћесаропјутера.

 

Реч, бездушни покров,

хоће шта не може.

Да прихвати руку,

да завапи – Боже.

?>