ВЛАДИМИР МОЖЕГОВ: БОЛОЊСКИ ДИВЉИ ПЛЕС

Сунчана Москва; фото: gismeteo.ru

Вест да је Русија одлучила да напусти болоњски систем образовања изазвала је приличну полемику. Што је и разумљиво: догађај је заиста епохалан.

Једни кажу да је болоњски систем зло које је убило наше високо образовање, други се плаше да ћемо без европских стандарда образовања себе осудити на варваризацију. Па, постоје неки разлози и за такво мишљење. Сад је много оваквих спорова на јавном терену, па да укажемо само на тенденцију. И да направимо кратку историјску дигресију како бисмо у закључку опет дошли до поменутог рачвања и поново читаоца ставили пред питање: треба ли да останемо у болоњском систему? Или ипак треба пронаћи сопствене образовне стандарде?

Не тако давно Универзитет Оксфорд објавио је листу најстаријих универзитета на свету. Листа је веома чудна. Први на листи је био Универзитет Зајтунга у Тунису (737 године), други – Универзитет у Мароку (859), трећи – Ал-Азхар Шариф у Египту (972), а петорку затварају Универзитет у Болоњи, Италија (1088) и Универзитет Оксфорд (1096).

Дакле, у данашњим „болоњским стандардима образовања“ стоји да су први универзитети у свету били исламске високе школе Туниса, Марока и Египта.

Па, почнимо са чињеницом да су азијски „универзитети“ VIII–X века биле обичне „црквено-парохијске“ школе, у којима се учила писменост по Курану, на чему се школовање и завршавало. Што се тиче пуноправног универзитета, онда … Хајде да не улазимо у дубину теолошких школа Хелиопоља и Тебе, већ да премотамо коју хиљаду година и почнемо са Платоновском академијом, основаном 380-их година пре нове ере, близу Атине. Филозофија, астрономија, математика, геометрија, дијалектика, хармонија – то је само најопштији, спољашњи нацрт дисциплина које је Академија обухватала.

Платонова академија је прошла кроз пет својих „реиздања” пре него што је коначно затворена под царем Јустинијаном 529. године. Супротно спекулацијама неких научника о „ликвидацији система класичних школа”, ово затварање није било ни злонамерно, нити катастрофално. Био је то природан корак власти у планском преласку са паганског учења на хришћанско, о чему ће бити речи у наставку. У међувремену, да укажемо и на римски Атенеум, отворен 135. године нове ере, од стране цара Хадријана.

У римском Атенеуму предавали су граматику, беседништво, логику, филозофију и јуриспруденцију. Поред професорског кадра (којег је до петог века било и до две десетине), одржавале су се јавне дебате, своја дела су читали магистри, песници, беседници, критичари, филозофи.

Авај, европски Запад је убрзо на дуго време упао у хаос мрачних векова. Међутим, у источним земљама Царства, светлост просвећености уопште није избледела. У време затварања Нове академије у Атини, већ су функционисале богословске академије у Александрији и Антиохији, царске правне школе у ​​Константинопољу и Бејруту и ​​Константинопољска виша школа, отворена за време цара Теодосија II (408–450).

Средином IX века Константинопољска виша школа, коју је отворио Теодосије II, претворена је у Константинопољски универзитет Пандидактерион, смештен у палати Магнавра (због чега се универзитет назива и Висока школа Магнавра). Сада су, поред наставе традиционалних наука и уметности (граматика, реторика, филозофија, аритметика, геометрија, музика, астрономија), овде почели да се школују чиновници, дипломате и војсковође. Управо Константинопољском универзитету (који је постојао до самог пада града) дугујемо, пре свега, очување античког наслеђа.

Што се тиче католичког Запада, он је практично све ово време пребивао у потпуном дивљаштву, почевши да постепено излази из варварства тек у X веку. То јест, много касније од Арапа, који су своју ученост црпели из Византије. Запад, који није знао грчки језик, морао је да учи Аристотела из арапских превода.

Коначно, у XI веку отвара се прва виша школа у Италији – Универзитет у Болоњи. Међутим, то је била само правна школа. Тешко да би је могли назвати школом у класичном смислу. Била је то бучна ђачка дружина, која није имала ни крова над главом, која је сама тражила учитеље који би могли да јој објасне основе римског права, које је пре пет векова кодификовао цар Јустинијан. Тако је и настао такозвани болоњски систем образовања. То јест, систем образовања људи који су око XI века почели, сликовито речено, да пузе из својих пећина и уче да говоре као људи, а до XXI века, изгледа, изгубили ту способност и поново су спремни да се распрше по својим пећинама.

Шта да се ради, кратко памћење Запада је разумљиво. Али нама, духовним наследницима Византије, не приличи да посматрамо тај дивљи варварски плес. Хајде да пређемо на нешто важније: на очување и унапређење грчко-римске традиције, сада не само античке, већ и средњевековне, као и културе XVII–XIX века, коју ће господа са Оксфорда овим темпом потпуно заборавити.

 

(Взгляд; превео Желидраг Никчевић)