Владимир Коларић: Српски учесници на конференција о Младој гарди у Луганску

 

У организацији Универзитета „Владимир Даљ“ у Луганску, у сарадњи са универзитетима у Доњецку, Вороњежу, Рјазању и Тјумењу и удружењем „Славјаносербија“ из Београда, 9. фебруара организована је онлајн конференција „Млада гарда: храброст, одважност, хероизам“, посвећена 80-годишњици оснивања организације Млада гарда.

Млада гарда је била покрет отпора младих људи покренут 1942. године у граду Краснодону против нацистичког окупатора. Већина тих младих људи оба пола је настрадала, а после рата је о њима А. Фадејев написао роман, а С. Герасимов снимио филм. У време Совјетског Савеза Млада гарда је слављена као пример пожртвованости младих људи у борби за своју земљу, а с обзиром да се Краснодон данас налази у Луганској Народној Републици, која је пред сталном опасношћу од рата, њихов пример данас још више добија на значају. Конфренеција је одржана непосредно пре кризе која је обновила ратна дејства већег интензитета, што је условило затварање школа и универзитета и општу мобилизацију у Доњецској и Луганској Народној Републици-

Конференција је за луганску страну била значајна као сегмент концепта духовно-моралног и патриотског васпитања младих у условима сталне ратне опасности, али и као указивање на историјски континуитет отпора фашистичкој идеологији и страној агресији на овом тлу, које на важан начин објашњава и данашње стање у ком се налази овај део руског света. Поред историјских паралела, организаторима и излагачима је била важна и сверуска контекстуализација подвига Младе гарде и њених одјека у данашњем времену, у ком се судбина Донбаса сагледава у контексту судбине руског народа и руске земље у целини. Учешће представника Србије и Републике Српске на конференцији успоставило је паралелу и са историјском позицијом и судбином српског народа, уз свест о претњама које у историјском континуитету долазе из истог извора, односно освајачких тежњи западних центара моћи и геноцидних идеологија које подгревају на тлу руских и српских земаља.

Од српских учесника поздраве су упутили Олга Милунович у име удружења „Славјаносербија“, Ненад Симоновић у име пројекта „Бесмртни пук“ из Србије и Милана Бабић у име истоименог пројекта из Републике Српске, док су конференцијска излагања изнели теоретичар кутуре др Владимир Коларић и Никола Јовић, докторанд Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци.

Владимир Коларић, који је Луганск посетио 2018. године као учесник конференције о историјским везама српског и руског народа, изразио је разумевање за концепт духовно-моралног и патриотског васпитања младих у условима рата и ратне опасности, уз напомену о важности културе у том процесу. Патриотски васпитати омладину значи научити је да осети истинску, а не само формалну припадност заједници, јер јој се само тако  може пробудити осећај љубави и одговорности према тој заједници, као и сваком сународнику. Патриотско васпитање, истакао је Коларић, не сме бити насилно и репресивно. Млади људи осећај одговорности не смеју имати из страха, него из љубави према заједници, морају имати жељу да помогну сународницима и веру у вредности које заједница негује.

Због тога је улога културе изузетно важна, заправо најважнија. Однос према својој земљи не може да се гради на страху и интересу, него на вредностима културе. То подразумева познавање историје своје земље и народа, свест о традицији као континуитету идеја и вредности које се преносе кроз време, познавање и усвајање најважнијих вредности које заједница чува, као и вера у стваралачки потенцијал заједнице.

Кроз културу ове вредности не могу да се преносе само декларативно и реторички, него се мора тежити њиховом остварењу у животу. А то је пре свега подразумева поштовање које сваки члан заједнице треба да ужива, правда у друштвеном животу, која уважава личну слободу. Млади човек мора да осети да живи у друштву у ком не само да може да се оствари у професионалном смислу, него и као личност. Мора да осети да је друштво у ком живи вредно да се брани, јер се у њему негују вредности достојне човека.

У том смислу, младе људе не треба учити само кроз културу која је декларативно патриотска, нити само на такозваној традиционалној култури свог народа. Омладина треба да има контакт и са савременом културом и уметношћу, као и културом и уметношпћу других народа. Такође, омладина не треба само да буде пасивни конзумент културе, него и активан учесник. Омладина мора бити подстицана на стваралаштво, и то стваралаштво времена у ком живи, а не неке идеализоване прошлости.

Култура не треба да буде простор силе и принуде, него слободе и истинских људских односам закључио је Коларић. Она омогућава да се човек свесно и слободно потруди, па и жртвује за одређене вредности, за конкретне људе и конкретну заједницу. Култура мора помоћи сваком од нас да нађемо смисао свог живота, својих поступака, па и своје жртве, борбе, хероизма и храбрости.

Никола Јовић је говорио о хероизму младих у време апатије. Доба у којем, живимо,  истакао је Јовић, мало шта одређује тако тачно и прецизно као непрестани рат против хероизма,  који се одвија у (привидном) миру, на целом свету.  Сврха и циљ овог рата јесте да се убије сваки појам и појавни облик хероизма, нарочито код младих људи, који су по правилу носиоци херојских начела, образаца и идеала.

Данас се на територији Доњецке и Луганске Народне Републике, Јовићевим речима, налазе многи млади људи који могу поносно стати раме уз раме са херојима из Младе гарде. Примере онога што ми Срби називамо чојство (бранити друге од себе) и јунаштво (бранити себе и слабије од других и јачих), имали смо и у свим ратовима деведесетих година прошлог века, на бившем југословенском и совјетском простору, што говори и потврђује да је та ватра хероизма жива и да и даље гори и пламти у срцима наших народа.

У средишту те храбрости јесу вредности које бранимо и за које се залажемо. То је наш идентитет,  наша историја, традиција и култура, оно што чини нашу суштину, што нас чини Србима и Русима.

Зато одбрана и афирмација тих вредности,  закључио је Јовић, треба да служе не само у „комеморативне” сврхе већ да инспиришу нове генерације да буду макар приближне, ако не и боље, од оних претходних.

Обраћања српских учесника била су веима добро примљена од стране организатора и излагача, којима је добро дошао сваки облик солидарности, који у овом случају не почива само на заједничком словенском и православном наслеђу, уочавању паралела у историјској судбини два народа, заједничким идејама и вредностима, него и осећању правде и важности борбе за слободу као универзалних начела, који би требали да постану начела међународних односа у целини. Залажући се за истину о борби и страдању народа Новорусије, залажемо се заправо за правду и слободу за све народе света.