ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: Одлазак Едуарда Лимонова

ИСКРА на Фејсбуку

Насловна фотографија: Владимир Трефилов/РИА Новости

Лимонов нам је својим животом и стваралаштвом одржао лекцију да прави писац није чиновник и малограђанин, већ да прави писац жели да спасава свет

Умро је Едуард Лимонов (1943-2020) и реакција већине, па и оних који га нису волели, било као писца, као човека или као политичара-идеолога – а таквих није мало – била је да је умро велики писац, „последњи класик руске књижевности“, после ког више ништа неће бити исто. Рођен у Харкову, у совјетској Украјини, са правим презименом Савенко, добио је име по песнику Едуарду Баратинском и волео да истиче своје татарско порекло по мајци. Младост му је била обележена полу-делинквентским искуствима, које је волео да потенцира (па можда и пренаглашава) у својој литератури, али и поезијом, којом је врло млад привукао пажњу и којом се поново вратио у познијем добу свог стваралаштва.

Као и многе уметнике његове, али и млађих генерација (укључујући, на пример, Владимира Сорокина и Александра Дугина), у литературу и совјетско литерарно подземље иницирао га је писац, философ и мистик Јуриј Мамлејев. Лимонов је од Мамлејева могао да добије много – култивисан авангардни импулс, свест о богатству руске традиције књижевности, уметности и мишљења које није било лако доступно у совјетском периоду, али и једно гранично схватање писања – које не раздваја побуну и мистику, а субверзивност не везује само за друштвено-политичку раван, него за трајније основе људског постојања.

ПРОВОКАТИВНИ ДЕНДИ
Други период Лимоновљевог стварања повезан је са емиграцијом у Америци и Француској, где се није понашао као типичан совјетски емигрант, већ као провокативни денди и индивидуалистички усмерен анархиста, који се не клања либералном друштву у ком се обрео али успешно користи његове слободе и његове фетише. Успех који му је донео роман То сам ја, Едичка, користи за успешну промоцију у медијима, нарочито француским, где постаје прворазредна књижевна звезда. У Русији ће, све до данас, у том роману највећу пажњу привлачити опис хомосексуалног чина главног јунака са црнцем-скитницом, уз претпоставку да он описује реално пишчево искуство. Поред бриљатног мада нимало китњастог стила, Лимонова је карактерисало управо поигравање на танкој линији између фикције и чињеничне стварности, огољене исповести и префињене стилизације.

Са перестројком, која је многим унутрашњим или спољашњим емигрантима допустила могућност да се врате на совјетску литерарну сцену, па и (физички) у Русију, Лимонов се поново не понаша у складу са очекивањима: уместо критике „совјетског тоталитаризма“ он пише носталгичну књигу о совјетском искуству (Имали смо велико доба), да би са падом Совјетског Савеза кренуо у отворену политичку борбу против колонијалног поретка деведесетих. Са Александром Дугином и великим певачем Јегоров Летовим оснива Национал-бољшевичку партију и часопис Лимонка (игра речи између пишчевог презимена-псеудонима и руске речи за ручну гранату), са амбицијом да створи политичку алтернативу владајућем КГБ-либерализму Јељцинове, а потом и (ране) Путинове ере. Увек је негирао да је оснивање партије за њега био само ексцес или уметнички пројекат, што је показао и на делу: сам је завршио у затвору, као и многи, углавном млади чланови његове партије.

Важно је поменути да је великим делом преломно искуство које је великог писца усмерило ка књижевном ангажману био одлазак у Републику Српску Крајину и Републику Српску, које је остало забележено у сјајном филму Павела Павликовског „Serbian Epic“, и које је најнепосредније описао у својој књизи насловљеној баш српском речи – Смрт. У књигу Света чудовишта, поред, на пример, Де Сада или Селина, унео је и Милошевића, Караџића и Младића, као најозлоглашеније личности атлантистичким медијима диригованих деведесетих.

И себе је свакако желео да види тако, као „светог монструма“, озлоглашеног у својој епохи, али који утире пут као новом, макар то ново било сасвим непредвидљиво и за њега самог. Његово преступништво са тим, екс-југословенским, ратом престаје да буде само естетска, друштвена или евентуално сексуална категорија, већ и политичка, па и трансполитичка. У политички живот ступа управо преступајући против непорецивих политичко-идеолошких норми епохе, везујући се за најкужнији народ тог времена – Србе и њихове још кужније политичке вође. Већина је ступала у политику прихватајући задата правила игра, а Лимонов управо рушећи их, или негирајући. Оно што је тада деловало као лудило, сада већ делује као пророчанство.

ЧОВЕК БУДУЋНОСТИ
У том смислу, свако ко потцењује Лимонова као политичку личност веома греши, јер су начела у којима је заснивао свој покрет данас далеко уверљивија него мрачних, псеудо-либералних, деведесетих. И имају своје непосредне, мада неспорно „усистемљене“ настављаче у виду нове политичке партије Захара Прилепина или политичке делатности депутата Думе из редова КП РФ писца Сергеја Шаргунова.

Лимонов свој политички ангажман није видео као избор неуспешног или разочараног уметника, него као виши ниво у развоју – од песника ка прозном писцу и најзад ка политичару, оном који, у традицији руске авангарде, непосредно учествује у преображају стварности. Тако гледано, Едуард Лимонов и после смрти остаје човек будућности, будућности цивилизацијске еманципованости нашег света од Запада, нашег сна о свету слободних људи који се не клањају златном телету, али ни било ком другом идолу, па ни идолу свог привременог живота. А не бисмо смели да заборавимо на тај сан, уз сва унутрашња ограничења или сиренске зовове споља.

А таква нова Русија и такав нови свет, за нас који не жмуре, рађа се данас у Новорусији, надомак Лимоновљевог родног града, и чему је Лимонов свом својом делатношћу итекако допринео. Нешто од те Лимоновљеве слободарске енергије осећа се у том руском пролећу, привремено наизглед успаваном, али незадрживом. Лимонов нам је својим животом и стваралаштвом одржао лекцију да прави писац није чиновник и малограђанин, већ да прави писац жели да спасава свет. Тако је мало таквих писаца данас, а требају нам, јер нам из неких разлога и даље треба књижевност. И херојство, и људскост.

Победимо, зашто да не?

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард

 

 

 

Извор Нови Стандард

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.