Владимир Коларић: „ИМЕНА НАША ЗАПАМТИЋЕ ГОСПОД“ – ПОЕЗИЈА ЈЕЛЕНЕ КОВАЧЕВИЋ

ИСКРА на Фејсбуку

 

Постоје тако велики ужаси за које не желимо ни да знамо и којих не желимо да се сећамо јер откривају нешто ужасно о човеку. Разумљиво је да и сведоци ужаса и њихови наследници желе ужас да забораве па чак и негирају, а ако је заборав и негирање усклађено са одређеним идеолошким пројектом који га оправдава, све постаје много лакше. Посебно када тај идеолошки пројекат потомцима жели да укине свест да су уопште потомци, а ако и јесу они су то само по крвном, биолошком сродству, које је ваљда мање важно од вере у неку апстрактну идеју која нам обећава светлију будућност.

Уверио сам се у неколико наврата како су потомци – ако не биолошки онда етнички – јесеновачких крвника, у овом случају релативно млађи и либерално настројени људи, показивали велику пажњу и значајну обавештеност о злочинима на територији НДХ за време Другог светског рата, безрезервно их осуђујући, али ипак уз, од социјалистичког времена наслеђену, склоност ка паралелизму злочина у овом рату, несклоност да се овај плански организовани масовни злочин именује по себи разумљивим појмом геноцида и уз немогућност да се разумеју и осете праве размере и ужаси тог злочина. Код потомака жртава, чини се, постојало је још мање знања, мање воље за истраживањем, уз много неканалисаних емоција, али и, код забрињавајуће великог броја њих, разумевања пуних размера злочина.

Та подсвесна аутоцензура почивала је и као да још у многоме почива што на немању храбрости за суочавање са размерама могућег људског зла, страху од консеквенци које би та свест имала за миран суживот са овим просторима и наслеђеним идеолошким матрицама, по којима се подразумева да је народ јасеновачких жртава највећи кривац за сопствена страдања.

Окретање главе од стварности често рађа патологију, па смо били сведоци у којој мери је, независно од његових уметничких квалитета, филм „Дара из Јасеновца“ за многе овде био споран самим тим што постоји. Оваквом односу према уметничкој обради колективнх злочина на над нашим народом само иде на руку (само)проглашени „дух времена“ који априори  оспорава уметничку вредност представљању колективног страдања, осим ако оно није провучено кроз препознатљиве филтере цинизма, релативизације и овакве или онакве идеологизације.

Али ипак, ниједан злочин није само лична него и колективна ствар, догађај који се тиче целе заједнице, која има потребу да га (пре)осмисли и превлада, а то се чини најпре кроз песму, односно уметност. Наш главни проблем, дакле, није толико недостатак фактографије, јер ње има за оне који траже, па чак ни политичке констелације, колико недостатак песме, певања, опевавања колективних траума и жртава, кога нема без смелости суочавања са граничним искуствима и без одговорности за заједницу којој се припада, односно без самог осећања припадности заједници.

Јелена Ковачевић, потпуно несавремено, у својој збирци поезије „Страдање“ (Јадовно, 2021) управо опевава страдање свог народа у Јасеновцу и диљем НДХ, са личним болом, без поменуте кринке цинизма, али и без омаљујућег архаизма, који догађаје смешта на безбедно временско и когнитивно растојање.

Песникиња личних гласом опевава страдање заједнице, готово ритуално (али без ритуално-етнографских поштапалица), суочавајући се опет са личном патњом што је могуће већег броја конкретних, појединачних страдалника. Жртве које опевава нису некакви колективни и симболички ентитети, него живи конкретни људи, као што су то и њихови џелати, али нескривено озверени, демонизовани. Јелена Ковачевић зарања у злочин и његове дубине, откривајући, опет без јефтиних реторичких поштапалица, његове метафизичке размере, својеврсну метафизику зла која је покретала убице и „осмишљавала“ њихов крвави пир.

Оно што пева је толико страшно, да ауторка многе песме пропраћа документарним сведочењима о злочинима,  јер неке ствари је једноставно немогуће или непристојно измишљати, али ипак предност даје песми, доживљају који она нуди, па тек онда фактографији која је додатно објашњава и контекстуализује.

Уметнички смисао ове поезије који надвладава документарност је у доживљајној снази сведочења, његовој конкретности. Снага суочавања са злом и његовим размерама је толика да не штити нежне уши савремених читалаца, али ипак оставља места за ако не утеху, оно смисао, осмиљшавање, без ког је певање узалудно. Тај смисао не своди се на утеху сећања, памћења, ни на  испразну религијску реторику, већ извирући из личног и дубоко људског, чије опстајање у највећим ужасима представља већ утеху и смисао по себи, врхуни у молитвеној  нади да је „имена наша запамтио Господ“, који је са нама и у највећим патњама (и посебно тада) и који нас спасава помињањем нашег имена, наше јединствене и непоновљиве личности, за нашу васкрну вечност и за живот света.

Да би се написала оваква књига, треба бити духовно и душевно здрав, а чини се да су исте особине потребне и за њено продуктивно читање, лишено било које врсте острашћености. Јелена Ковачевић је дотакла искуство колективног страдања на начин који и жртве и џелате и све наше смутње именује правим именом али на нивоу који (не укида него) трансцендира идеолошке и националне идентификације, надовезујући се на велика дела овакве књижевности каква су она Ивана Горана Ковачића, Скендера Куленовића, Бранка Ћопића, Здравка Крстановића, Мирослава Тохоља или Јована Радуловића. А то је без сумње једна светла и одговорна традиција.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.