Владимир Димитријевић: Вратио се као Дача учитељ – О књизи Зорана Шапоњића ,,Руски крст“

ИСКРА на Фејсбуку

ДА СЕ РАЗУМЕМО, УНАПРЕД

Драги читаоче, ако немаш времена и воље, не читај овај текст. Писан је о једном путопису, „Руски крст“, чији је аутор Зоран Шапоњић. Дугачак је ово текст, пун цитата, меандрира, као руске реке, и за оног ко је навикао на „тик ток“, „твитер“ и „фејсбук“ – досадан је, брате. Ничег занимљивог, само Шапоњић и Русија. Не губи време по јулској врућини ове, 2021. године. Освежи се, братац. Скочи у воду, баћушка. Ово ти је за нас, русофиле, русомане, русовољце, русокосе, русобраде, русолуде. За оне што, као у Бећковићевој песми, мисле да руски свештеник чамцем плови по кандилу да би му фитиљ упалио, толико је кандило у руским црквама. За безобразно ирационалне ликове којима се привиђа, као Шапоњићу у „Руском крсту“:“Где је „сила, снага и чар” купола и крстова цркве Василија Блаженог? У чему је њихова лепота? Хоће ли ико икад направити нешто тако лепо, тако нестварно, несхватљиво? Колики треба да буде један народ, колика једна земља да роде таквог архитекту и таквог градитеља? Колико треба да буде велика, колико лепа једна земља да заслужи такву цркву? Колико је Бог велики кад такву лепоту спусти на Земљу? И колико треба једном народу да пређе тај пут, од храма Христа Спаса до цркве Василија Блаженог, од места на коме види васкрс, славу и моћ Господњу, до другог, на коме види лепоту Господњу?“

Шта ће ти овај текст, усред лудог јула, који прети великом жеђју? Текст испреметан, не иде чак ни по следу Шапоњићевих путовања датих у путопису, него онако, како се писцу ових редака свиди. И привиди.

А ипак, ако ти за нешто затреба ( рецимо, да оправиш кућу своје душе, јер сва се нахерила низ екран твог андроида, само што се не сруши у мутљаг виртуелног Ганга ), читај га, баћушка, и дели даље.

Слободно, по руски. То јест, по српски, јер сваки Србин ( па и Шапоњић и ја ) мислимо да знамо руски ако проговоримо на умекшаном и уњкавом српском.

А Русима смешно, и драго у исти мах. Луда млађа браћа, али не одустају. Док се други одричу Русије, и ругају се ( ко се руга, изгубиће друга ), Срби покушавају да говоре руски на искривљеном српском.

СВЕ СУ ТО БАЈКЕ, ПРИЈАТЕЉУ  

Године 2019, на Сајму књига у Београду ( да ли ће га икад више бити? ), срео сам једног озбиљног и темељног Руса, који зна ситуацију у руској држави ( а иначе је човек из културе ). Питам га:“Реците ми, молим Вас, једно: мени је јасно да Русија не може политички, војно, економски да буде присутна у Србији више него што јесте. И медијски такође. Све ми је јасно. Ми смо, мада покушавамо да мрдамо, ипак колонија НАТО Запада. Али, зашто Русије у Србији нема више кад је култура у питању? Није довољно што повремено дођу неки козаци и скакућу“. А он, искрено:“Путин у Русији држи војску, полицију и службе безбедности. Економију држе исти они који су је држали у време Јељцина. А њих српска култура занима колико и руска – то јест, нимало“.

Аха, дакле – то је то. И ја сам тако мислио, па ми се потврђује.

АНАЛИТИКА, НЕМИЛОСРДНО 

Наш познати економски стручњак ( иначе русофил, на културотворни, а не кафански, начин ) Небојша Катић је, још 2018, писао:“Русија је данас, ефективно, у ратном стању. Очекивало би се да се све економске снаге државе мобилишу, да се инвестициона активност усијава и да се усмерава у технолошки развој и у реструктурирање стагнантне економије. Русија има огромне ресурсе, енергетски и сировински је независна, има талентоване и школоване људе, има велико домаће тржиште и морала би бити имуна на санкције.

Држава која је била у стању да прва лансира сателит, прва пошаље човека у васиону и једина изгради свемирску станицу, данас не успева да ухвати корак не само за западним земљама, већ ни са државама попут Јужне Кореје или кинеског Тајвана које на технолошкој мапи света до јуче нису постојале. Технолошка стерилност Русије пре свега је последица слабости руске државе, одсуства јасне економске стратегије и планирања, и наравно, клијентелистичког система на којем почива однос политичке и економске елите.

Уместо улагања у Русију и руску привреду, тајкуни помажу индустрију луксуза на Западу и ту су најбоље муштерије. Док Русија тавори, руски тајкуни купују спортске клубове, купују најскупље станове и куће у западном свету и бију љуту битку око тога ко ће имати већу и луксузнију јахту. (…) Руска држава на ове патолошке појаве гледа запањујуће равнодушно.“

Дакле, то је то: немилосне чињенице.

Ако се човек помири са оваквим чињеницама, онда је књига „Руски крст“ Зорана Шапоњића – пука бајка.

Само, суштина целе ове приче је да приказивач Шапоњићеве књиге, потписник ових редова, верује у бајке.

ПРЕТЕРАХ

Наравно да сам претерао. Да руска прича није тако бајковита, свестан је и Шапоњић при сусрету са стварношћу:“После три године путовања по Русији, 30.000 километара, стотина и стотина људи које сам упознао, млади варилац из „Севмаша” Јевгениј Хаврин, издвојио се међу многима као симбол нове Русије која се полако рађа.“

И шта каже Хаврин? Чујмо га:“Данас је веома важно да се економија Русије не ослања само на нафту и гас, на продају сировина, да са те економије пређемо на другу врсту. Ако желимо да Русија крене у други свет, онда морамо имати праву војску професионалаца, и то у свим областима. Економија, технологија, данас се брзо мењају. Данас је преко потребно сваки дан учити, сваки дан радити, сваки дан се усавршавати у свом послу. Једноставно, професионалци морају стварати друге професионалце, оне који ће их наследити. Оно што је такође важно јесте да Руси воле такмичење, надметање, то им је у крви. Можете само да замислите сјај у очима вариоца из Северодвинска који се појавио у тренутку када је сазнао да је најбољи у свету у својој области. Ту је пресудила његова жеља да буде добар, најбољи у свом послу, бољи од других. Нико њега није терао да учи, да се усавршава, он је то сам желео, и то је важно. Такође, важно је да људи знају да прави професионалци, зналци у свом послу, никада, ни када се нађу у тешкој ситуацији неће пропасти, за њих ће увек бити посла и излаза. Чак се и у руским бајкама помињу врхунски мајстори.“

Русија чека мајсторе.

Још их нема довољно.

Осим мајстора – пљачкаша, који купују јахте. Њих је поприлично, и даље. Мање него пре, али ипак много. А држава  дремка.

СИРОМАШТВО И БЕДА

А има и ових слика, код реалисте Шапоњића који пролази кроз руске пределе:“А опет, на час и накратко, шуме буду смењене голетима на којима су сеоца, уместо баретина и мочваре поред пута су дрвене тарабе, црне и труле, често само што нису пале, и иза кућице, дрвене, црвених, сивих или плавих лимених кровова. Та села сушта су супротност огромних, савремених, шарених стамбених блокова и солитера Јарославља или других великих градова. Те кућице толико су слабашне, јадне, сиротињске, да никако није јасно како њихови власници у њима проведу дуге ледене зиме, или како их први ветар не одува. Мора да је бедан живот у њима.

Мештани тих села остану обично неухватљиви, појаве се накратко у неком од дворишта, вирну иза ограде или кроз прозор, њихове очи су уморне, а онда нестану у зеленилу, или на неком од сивих пространих пашњака којима у касно поподне ветар ковитла прашину. Тихи као и њихова села. Нема у овим оазама, дубоко склоњеним у шуми, ни трага од градске буке и вреве, једину буку овде направи понеки камион који протутњи путем.“

Дакле, зна Шапоњић да у Русији има беде, невиђене; да су људи од те беде постали невидљиви и бешумни; да таворе као сени које брзо пролазе; да зима која долази искушава њихова убога огњишта; да лето које наступи само освести чињеницу да им је живот поунутрена горчина…

А Москва, а Санкт Петербруг, као котлови, они из Момчилових „Речи у камену“:“Бога ли ради пристави враг, врага ли Бог?“ И варе, ти мегалополиси, житеље своје „зле у гору крв“. И, опет по Настасијевићу:“Лове, а уловљени“.

„Градови траже данак свој у крви, и све у њихов врели тоне дах. У њином гротлу звериње се мрви, и народи сагарају у прах“, певао је Рилке у „Часловцу“, по повратку из Русије.

Видео је то и путописац „Руског крста“.

ЗНА ШАПОЊИЋ                                                               

Дакле, читаоче, баћушка ти мој мили, рођени, зна путописац Шапоњић оно што зна и економиста Катић. Зна оком својим, прожманим сетом, том исконском маховином нашег човештва, оком које урони у патњу ближњег, па каже, опет као песник „Седам лирских кругова“:“Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је“.

А човек, како рече Мармеладов у „Злочину и казни“, може да чува достојанство у сиромаштву, али не и у беди.

Зна Шапоњић:“У малом парчету степе на оном крају Курбуљека супротно од пристаништа, док је сунце већ пролазило зенит, разговарао сам са поштованом Надеждом Шапковњиковом на коју сам сасвим изненада налетео. Бака Надежда и њена праунука Валерија изашле су да прошетају.

– Овде је само природа лепа, ништа друго није добро. У продавници нема ништа да се купи, а и оно што има је веома скупо… Док је била совјетска власт боље смо живели, сада је лошије… Пензија маљенкаја, треба купити ово, купити оно… Треба Валерију нахранити, треба се у зиму грејати…“

Господе, ваљда ће бити хране за Валерију, у тој Русији, пребогатој, у сказочно богатој Русији…

КОЛИКО СЕ ПОЗНАЈЕМО?     

Знамо се, некако, ми и Руси. Само нам је понешто зарђало у сећању, па шкрипи, као неподмазана врата. Шапоњић сведочи о случајним сусретима:“Одмах иза пристаништа, испред црне брвнаре засео је стари Рус, греје се на јутарњем сунцу.

– Аткуда ти, обрати ми се…

– Из Србије – кажем.

– А, Југаславиа…

– Јесте – кажем му.

– Броз Тито…

– Јесте…“

Или:“У сред Кадиљне, на обали Бајкала, у пристранку иза Волођине куће, један од петорице радника који су секирама тесали дрвене греде и који су родом или из града Листвјанка или од Иркутска, умало се не прекрсти кад чу да смо из Србије.

– Ви туристи, а у вас вајна – зачуди се уверен да се у Србији још увелико ратује.

Једва га разуверисмо да је рат одавно завршен, а кад ће следећи код нас се никад не зна… Онда и он промени причу:

– Ви братја Славјани…

– И ви Руси сте наша браћа, били, јесте и остаћете…“

Не знају нас, не знају у унутрашњости Велике Матушке. Чули, и то је то.

Јесмо ли или нисмо и сами криви због руског несећања? Чега ли се ми сећамо, да ми је знати?

ГЛАС МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА  

Размислимо о ономе што каже Милован Данојлић у свом огледу „Русија, наша далека мајка“:“Напоредо са небеским заштитником, који у атеистичкој држави беше пао у немилост, потражили смо ослонац и у јединој земаљској сили на коју смо историјски упућени, иако за њу, као ни за Небеског оца, у другој половини протеклог века нисмо много хајали. Мислим, наравно, на Русију. Жестина нагло пробуђене вере и наде која се данас полаже у њу карактеристична је за обраћенике. Наше нагомилане потребе тешко је задовољити, наша очекивања још теже испунити. Пошто је најновији подстицај за обнављање веза дошао од нас, добро ће бити да се у разматрању наших односа понајпре позабавимо собом, нашим држањем у ближој и даљој прошлости. Оно што разумни људи, данас, од Русије очекују није конкретна помоћ, мада би нам она, каткад, још како ваљала. Са извесним правом, са добрим разлозима, ми с те стране очекујемо разумевање, и углавном га добијамо. А да ли смо га, и како, показивали према њој? Као што нас је растућа животна угроженост упутила према небеском Творцу, тако нас је неповољан развој домаћих и спољашњих прилика окренуо према узвишеној и светој православној земљи. А на коју смо страну пре тога гледали, откуда, и данас, кад губимо колевку државе, очекујемо срећу и спасење? Рачунамо с Русијом, и тај нам се рачун чини природан и саморазумљив; а може ли она рачунати на нас? Докле ће садашње осећање топле наклоности према њој трајати? Закључили смо, одједном, да на свету немамо никога ближег, а она, осим нас, има и других обавеза и брига.“

Има, има других брига: граница јој је од Украјине до Северне Кореје. А, по Његошу, „врашка сила одсвуд оклопила“.

А ми, веселници, сетимо се Бога и Русије само кад другог излаза нигде. И онда се чудимо – што нема Руса на хоризноту? Шта ли чекају? Кад ће они да реше наше проблеме?

Као да немају своје.

ШТА РУСИЈИ НЕДОСТАЈЕ

Шапоњићев саговорник, један крајње озбиљан Рус, зна шта им фали да поврате величину:“ Русија је велика земља и то свету не мора да доказује. То је једина држава која је у прошлом веку три пута успела да измени светски поредак – 1914, 1941. и 1991. године.

  1. године владала је идеја комунизма која је захватила добар део света.
  2. године када је прешла целу Европу и уништила фашистичку идеологију.
  3. године када смо се вратили поретку од пре 1917. године.

У томе је њена величина и значај. Њен проблем је што не можемо да изађемо на стабилан пут развоја на коме имамо све, огромну земљу, могућности, огромно рудно богатство, талентован народ, а за нас је све то превише да бисмо могли да спроведемо главну, централну линију, која би могла да обезбеди начин живота који би могао да буде пример Западу.“

Као што је говорио дубокоумни руски философ, Александар Панарин:“Русија неће бити велика док не добије нову идеологију“. А она мора бити, говорио је опет Панарин, стајање на страни светске сиротиње, у име Христа Милостивог и Преблагог.

Русија, ма колико хтела, не може бити обична држава. Чак и када је, географски и војно, државетина.

НЕ ГУБИТИ НАДУ

Ма, биће, биће. Ако има века, биће и лека.

И Русија је била пропала начисто. Шапоњић чуо  од Руса из важне одбрамбене фирме:“Данас гледам како у Вашингтону протестују, плачу службеници који нису добили плату један месец. Ми смо тада радили, а плату нисмо добијали ни по шест месеци… Сећам се, 1998. године, Влада је буџет за наше предузеће утврдила у јуну, и то од 16 милиона рубаља. А, тада је тај износ могао да покрије – двоседмични фонд плата. Дакле, да су нам тај новац дали 1. јануара, ми смо њиме могли да платимо људе за две недеље и да 15. јануара ставимо кључ у браву! – описује тешке дане „Севмаша” саветник генералног директора.“

Подигли се, баћушка читаоче.

Ко лежи поспан, чак и деценијама, као богатир Иља Муромец, онај из руских епских песама, биљина, може да се дигне у трену, и да разлупа всјех врагов. Изрека, руска:“Рус дуго преже коња, али брзо јаше“.

Ако затреба, наравно.

Берлин је то видео 1945, у мају.

ОНИ КАЖУ КРИМ, МИ МИСЛИМО КОСОВО

Шапоњић чуо и ово, на Криму:“Баћушка Георгиј познаје душу Црноморске флоте.  Учествовао је у осам десантних похода, пет на десантним бродовима и три на крстарици „Москва”. Баћушка се сваког дана моли Богу за своје морнаре и бродове. Крстарица „Москва” крајем августа лагано се љуља на таласима велике бухте у Севастопољу, одмах испод Братског гробља. Чува сени погинулих морнара и војника.

Када је чуо да сам из Србије, баћушка ме братски загрлио.

Испричао ми је једну причу:

– Истина је, у неким тренуцима овде на Криму губила се нада да ћемо постати део Русије. Икада. Ја сам и тада говорио, и сада говорим – не треба губити наду, треба се молити, држати се друг друга и брат брата, што је народ јединственији, сложнији у вери, толико је и ближи Господу, а када смо близу Господу, тада смо сила необорива, и тада све можемо, и тада ништа није немогуће – каже баћушка       Он је причао о Русији, а ја сам мислио на Косово.“

И ти и ја, баћушка читаоче, мислимо на Косово.

Опоравио се „Севмаш“, а Крим је Русија.

Бог није у сили, него у правди и истини, рече Свети Александар Невски.

Косово је Србија.

ПОБЕДНИЧКА ПОЕЗИЈА 

И побеђује поезија. Видео Шапоњић:“Те вечери упознао сам у „Ленкому” и песника Виктора Николајевича Сурокина. Он током дана ради у „Севмашу”, где је један од координатора, одговаран за посебне атомске подморнице класе „Гепард”. Поподне, у слободно време, Сурокин пише песме, за децу, за старије, о љубави, бродовима, подморницама, „Севмашу”, женама које чекају своје морнаре да се врате с мора… После смо у великој сали „Ленкома” слушали његову песму „Чајка” управо о девојкама, женама, које своје морнаре чекају на бреговима Белог мора, и било је у њој пуно туге, у гласу Татјане, жене особене лепоте која је песму певала са много тајновитости и сете Белог мора и севера.“

Поезија је и ово, историјска, предубинска: ми опанке, а они ваљенке. Шапоњићев опис ваљенки:“У ваљенкама Руси су прошли два велика рата, у њима освајали далека пространства Сибира. Прве су, кажу, направљене у граду Мишкину, у Јарославској области, помињу се и у „Песми о Игоровом походу”, најстаријем делу руске књижевности. Израда подразумева да се вуна најпре дуго пере и чисти, затим чешља, па ручно ваља, држи у сланој води, па тек онда навлачи на калупе на којима настаје обућа савршеног облика.“

Опа, опанак! Ваљаће ваљенке!

ШАПОЊИЋ И ПРИРОДА

Као и сваки „придружени Рус“, Србин Шапоњић умире и рађа се у руским пределима. И гледа их, оком назаситим, срцем опијеним, разумом сумагличним, и, као у песми коју дивно певају браћа Теофиловићи, „све се куне и преклиње неће пити рујна вина“, али не може да не пије рујно вино Русије и не јаше свог коња, рускога ( у машти, баћушка читаоче, у машти, али и кад путује кроз пределе зване „Тамо аз појду“, о којима је и Вук Исакович сањао). Хајде онда да погледамо пределе са Шапоњићем, онако, без реда, као разбацане „стаканчике грањоније“ из песме Петра Лишченка.

Ево мало Крима:“Кримом, од Симферопоља ка Керчу треба путовати у зору кад се сунце рађа, када дуге, тамне и оштре сенке које бацају зуби планина путују по околним равницама, боје постану јаке, а тек касније, кад се сунце подигне на хоризонту, промене се и остану мекане, благе, као уље разливено по платну. Овде свака долина носи своју причу, између кривудавих путева и високих стабала, кућица ушушканих у пашњаке пуне жуте, сагореле траве, између којих, зором, ветар са планине разноси свежину, све док за који сат не надвладају сунце и јара, врелина која долази од мора.“

Од кримског се сунца бунца, шта је за то злата унца?

Или сто унци?

Или хиљаду?

Или милион?

Да терамо и даље, као првачићи који се надмећу ко зна већу цифру.

Што да не, шта нас кошта ( осим живаца, снаге, стрпљења, док гледамо ка хоризонту и питамо се – кад ће Руси )?

Шта је, дакле, зилион унци злата према златном сунцу изнад Крима?

КА КРИМУ ЋУПРИЈА

А онда онај мост, онај, изграђен као под „шапком невидимком“, а лако, лако, као задатак Ивана Царевића:“Кримски мост истинско је чудо. Огроман, нестваран, из даљине изгледа као да га је нека сила, руком, одједном спустила на море. Доле под мостом, туку се, сударају, пенушају воде Азовског и Црног мора. Десно, Црно море је тамније боје, модрије, површином плове велики таласи који се пене на врху, лево је Азовско чија је боја више зелена, светлоплава, а над водом је прозирна јутарња измаглица./…/Испод моста две воде се мешају, она модра надире на зеленкасту, па се учини да ће је правладати и потопити, око стубова стварају се вирови, прави бездани, са врхова таласа ветар откида и носи капљице боје сребра, на крају се покаже да нити модра нити зеленкаста не могу да надвладају и да свако море остане на својој страни моста./…/Иза моста отварају се Кубан и велика кубанска степа. Овде је земља питома, тло плодно, поред пута је много зелених винограда који гледају право на Азов и његове магле, мало даље брегови пуни суве траве.“

И, као закључак:“Ово је козачка земља.“

Ту ти је све: и вирови, и мешање водених струја, и Тарас Буљба, јунак и мученик свог родољубља, и „распрежите, ХЛОПЦИ, коње“, и „Не дља мења пријдот весна“.

Ка Криму ћуприја – изненада, сасвим изненада.

Неочекивано.

Али, знало се: кад Иван царевић добије задатке, мора их испунити.

СВЕТ ЈЕ У ТАМИ                                                             

Велики руски хришћански ум, крштени Јеврејин Семјон Франк, у својој књизи „Светлост у тами“ пише:“Кад су првосвештеници и старешине јеврејског народа с масом служитеља дошли у Гетсимански врт да ухвате Христа, Он им је рекао: “ово је ваш час и власт таме” (Лк 22; 53). Мислим да многи људи, ако хоће да сведу биланс горког животног искуства савремености, не могу наћи бољи израз од ових речи. Основни, коначни утисак о свему што је европско човечанство преживело у последње време јесте утисак да светом влада тама. Силе зла и разарања тријумфују над силама добра, заблуде по правилу имају већи утицај од истине, слепа игра ирационалних сила, у личном или у историјском животу, поставља границе свим надањима људског срца. Такав је тај преовлађујући утисак који живот отавља на нас. Такав утисак води до убеђења да све добро, разумно, лепо и благородно у свету представља само редак изузетак, нешто веома крхко и слабо, увек притиснуто силама зла, нешто што се увек губи у њима. Општу основу, основни, преовлађујући смисао постојања света чине силе супротне силама добра – слепе, стихијске страсти користољубља, мржње, властољубља, чак бесмисленог, поквареног садизма.“

Дакле, светом влада тма кромјешнаја, тма беспросвејтнаја.

Али не и у Архангелску, тамо где изгледа да је густа тама.

АРХАНГЕЛСК СИЈА                                                                

Опет Шапоњић:“Чак и за најдужих зимских мећава и највеће помрчине Архангелск није без светала. Тада у свакој улици, на сваком брегу, крај Двине, ка северу и југу сијају брезе окићене ињем. Њихово светло је божји дар. Оно је лепше од најлепшег поларног светла, оно се не гаси ни ноћу ни дању, оно је дар анђела и арханђела и нигде брезе не светле тако као у Архангелску. Оно је јасно и чисто, невино и прозрачно и ако је по ичему Архангелск град анђела и арханђела, онда је по том светлу, чаробном ињу и чаробним брезама.“

Чиста теологија, Шапоњићева:“Тада је сасвим јасно да је Бог овде у Архангелску, да је овај град, да су његови људи, управо Његово – Божје лице.“

Свет је богојављење, а човек је богослужење, говорио је Свети Јустин Ћелијски. Шапоњић:“И кад је ноћ мрачна, а небо добије боју црног мастила, и кад је ведра, и хиљаде звезда висе над његовим улицама, белина Архангелска је у неком чудном контрасту спрам небеског свода и његове дубине, па читав град тада личи на једну велику, огромну цркву која има своје куполе, сјајне крстове, велике беле зидове и која сија у том огромном мрачном пространству.“

Сија, да поновимо, у мрачном пространству.

ЈУТРО ЗЕМЉЕ                                                                  

Зато, и само зато, опет по Шапоњићу:“У праву је био велики Степан Писахов када је написао да је Архангелск, да је овај део велике Русије, у ствари – „јутро Земље”.“ И још:“И јесте, овде је јутро Земље. Земља је овде млада, неодгонетнута, лепа, невина, још неоткривена и брезе су овде тако чаробне кад их покрије иње.“ И ово:“Земља је овде као јутро.“

Ко ће то разумети, баћушка мој, читаоче?

Ништа, дакле, ништа не можемо појмити до краја. Живот није довољан ни да се само Архангелск схвати, а камоли архангели Михаило и Гаврило и све силе бестелесне, на чијим крилима почива Света Русија ( и Небеска Србија ). Зато Шапоњић признаје:“Брзо овде постане јасно – читав један живот био би мало да човек обиђе, да види сву лепоту Архангелска, брегове Белог мора и његове заливе, небо у вечерњој лепоти и беле ноћи и поларна светла севера, да види све сенке и светла северног града…“

Читав живот је мало, баћушка читаоче, государ мој ти миљенки.

Али, и оно мало што се види довољно је за велика прегнућа, која се предузимају само у ноћи историје, кад треба крочити ка обзорју Господњем, јер другог пута нема.

МОЋ СЛИКАРА

Шапоњић је мајстор предела, кичица у његовим рукама шапуће или пева, у зависности од стања душе:“Кад је зима, боја нема, у пејзажу около све је само непрекидна белина, испрекидана црним, хоризонталним или вертикалним линијама дрвећа, зграда, путева. Због њих предео около нема дубину, него као велико сликарско платно стоји прострт наспрам воза. Учини се због тога да је у тај предео немогуће ући, закорачити унутра, да га само можете гледати, додирнути и да је то све.“

Оно што смо ми, са „брзим пругама Србије“ ка ништавилу, заборавили, у Русији, у руском возу, се разиграва. И кад мирује, игра унутарње око, као код Шапоњића, ону чудну игру унутарњег сазирања, врти се око логосне осе битија нашега, не дрема. И наравно да улови море звано Бајкал:“Доле, под бродом, Бајкал је помало беснео, понекад пенио, с времена на време тукао о прамац, а тамо преко, у степи, у општем миру касног поподнева, под још топлим сунцем излежавала су се говеда Бурјата, сточара, из чијег су се села, уз саму тајгу, под планином, сијали бели кровови… Око стада видели су се сточари, код којих брод на језеру, тик уз обалу и није изазивао неку пажњу већ су међусобно причали, вероватно се смејали, грејали се на сунцу док су се око њих у трави излежавали њихови пси. Степа је сијала жутозлатном бојом, небо је било зеленкасто, топлота коју је исијавао предео могла се дохватити рукама, осетити свим чулима.“

И тако је то, баћушка читаоче, опет по Семјону Франку:“Ако у површном, неосвећеном и Богом непрожетом слоју свог бића – у “свету” – сваки човек представља посебно, изоловано, унутра усамљено биће, и ако мора да сам носи своје жалости и туге, онда људе, изнутра или у дубини, дакле у њиховој богочовечанској основи која им се открива кроз благу вест, можемо (користећи предивни стародавни сликовити пример) упоредити с појединачним листовима једног дрвета који се кроз заједничко стабло и заједнички корен хране заједничким животворним соком.“

Сами смо једино на површини постојања, а сви смо један човек, сверодни Адам, у дубини свога бића. Свачија крв кола нашим жилама. И Бурјата са Бајкала, наравно. И свих других крај којих прођемо, и на чијем лицу препознамо Бога и себе.

СИБИР ТОЖЕ РУСКАЈА ЗЕМЉА

Ти Бурјати, тај Бајкал, та туга у Иркутску – само су наговештај да све има смисла. Шапоњић, путописац религиозног ока, види, и призива нас да и ми видимо:“Јесен у Иркутску мора да је тужна. Увече парком испред ресторана, прође мештанин са својом младом, лепом женом, на њену шарену, летњу блузу падне жута травка коју донесе ветар, она је отресе, примети је само тај трен док не падне са блузе, а онда наставе даље.“ Јер, читаоче:“Тужно је то доба године кад лишће умире на брезама и јасикама око града. Али, ко ће још о томе мислити у топлој августовској ноћи у Иркутску када ветар одозго са Бајкала распали чула, кад замирише вино и врућа риба.“

И онда се зачује, у интерпретацији Петра Лешченка, „Чупчик“, „Чуперак“:“Чуперак, чуперак, чуперак кудрави, Заплершај, чуперку, на ветру, раније сам те, чуперку, волела, а сад не могу да те заборавим. Бивало је – затуриш качкет на теме, и кренеш јутром или увече у шетњу, а испод качкета вијори се чуперак, вијори се баш на ветру. Пролеће ће проћи, наступиће лето, и дрвеће у градини ће раскошно да цвета, а мени, мени убогог дечака, оковаће и руке и ноге ( а мени, бедноме дечаку, оковаће и руке и ноге ). Али се ја на плашим Сибира, јер и Сибир је такође руска земља. И зато играј на ветру, кудрави чуперку.“

И опет је лако, и нехајно, живети на сиротој руској земљи.

СЛИКЕ ИЗ САНКТ ПЕТЕРБУРГА

Град коме је руски цар дао немачко име највише је страдао од Немаца. Парадокс, као и толико тога у Русији. Шапоњићеве слике из Достојевсковог града не могу ни да тумачим, јер су изнад тумачења. Нека саме говоре, нека се престижу, нека иду без реда, нека долазе и одлазе.

Ти, читаоче, распореди како ти се чини да је најбоље, најистинитије, најсрашније и највеличанственије, као судбина овог града на костима људским, на кулама небеским, на темељу Јагњетовом:“У јануару дуго је до пролећа у Санкт Петербургу. У ноћи пуној снега дуго је и до јутра, а камоли до маја. Људи увече ходају замрзнутим каналима и Неву прелазе пешице далеко од мостова. /…/ Сваког јануара, људи увече стоје крај Неве и ћуте. Сећају се јануара 1941. или 1942. и 1943. крај Неве. Тада је у једном месецу од глади и хладноће умирало под 50.000 људи а из града се није имало куд. У граду није било ни хране, ни воде, ни грејања, ни канализације./…/ Тада су дечје играчке завршавале на дну Ладоге, а деца на небу ван сваког бола и патње. Девојчице Лењинграда тада су сахрањивале своје лутке да не гледају страхоту./…/У јануару људи плачу на обалама Неве за том децом, а деца се радују на небу./…/ Куполу Исакијевског сабора са спољне стране украшавају анђели. /…/Фјодор Тјутчев једном је писао: „Гледао сам стојећи на обали Неве / Како се кроз мраз и маглу / Сија златна купола / Исакија-горостаса”. /…/Немачка артиљерија није гађала ову цркву, не због лепоте, него зато што им је њена купола висока 101,5 метара била оријентир. /…/„Појављују се веома занимљиве књиге код антиквара у Симеоновској улици, и ја, уместо да сакупљам новац за мртвачки сандук, маштам о књигама. Смешно. Једна мала бомба и ништа од тога неће остати. А нико о томе не размишља.” Ово је 18. јануара 1942. године записала сликарка Љубов Шапорина./…/ Ове зиме, на 75-годишњицу окончања блокаде Лењинграда, Немачка ћути. Нико се није сетио да у Берлину обележи годишњицу, запали свећу и каже, јесте, наши, моји, немачки пилоти бомбама су гађали децу у чамцима на Ладоги и децу у камионима на леду Ладоге. А јесте, све се то десило на срамоту Немачке./…/ Када је Петар Велики градио град који је постао престоница Империје, погинуле су хиљаде и хиљаде људи. Темеље многих зграда држе њихове кости./…/У темеље Русије овде су узидане кости милион и по људи који су помрли од глади, хладноће и 148.478 немачких артиљеријских граната испаљених на град за 900 дана./…/ На паради на Дворском тргу на челу колоне технике ишао је тенк Т34, за њим С-400 и Искандери. У Санкт Петербургу лако је схватити зашто Русија неће никада више дозволити да јој се још једном понови Лењинград. Један је био довољан за сва времена. Историја овог града је историја патње и страдања. /…/Санкт Петербург најлепши је у јуну кад процеветају црвене руже и кад је вода у каналима плава као очи Рускиња које шетају градом./…/Студенткиња Марта читала је данас на улици у Санкт Петербургу одломке из дневника девојчице Тање: „Жења је умрла 28. децембра у подне, ујак Леша 10. маја. Умрла је мама, умрла је бака. Умрли су ујка Васја и ујка Лека. Савичеви су умрли. Сви су умрли. Остала сам само ја”./…/ На дворском тргу данас је било много деце да виде параду. Дечаци су махали заставама Русије, а девојчице кроз ограду гледале морнаре како марширају./…/И све су у трену биле заљубљене. Девојке и девојчице у овом граду воле морнаре и њихове беле униформе.  /…/ У зору 27. јануара булеварима поред Неве маршира војска. Певају руске песме и вичу „ура”. Улице дрхте под њиховим цокулама. Како ли тек под њиховим цокулама дрхте улице градова који нису њихови?/…/У Санкт Петербругу нема, кажу, стана, собе, степеништа, ни једног јединог комада улице на коме неко није преминуо за она 872 дана. Њихове душе понекад, за дугих ноћи, седе не прозорима крај упаљених свећа./…/Зашто ноћима не успевам да заспим у у хотелској собици у улици Мала Морскаја која је близу Невског проспекта?/…/Кад год задремам чујем гласове, страшни дечји врисак са Ладоге.“

А ти, читаоче? А ја? Чујемо ли каква је била цена светске слободе од Хитлера и нацистичке ноћне море?

КОЗАЦИ ПРОЈАХУЈУ КРОЗ ПУТОПИС                              

Шапоњић се заљубио у Русији читајући „Тихи Дон“. Заволео козаке, руске крајишнике, какви су и многи Срби били. Па онда ти крајишници наши, Исаковичеви Срби, отишли у Нову Сербију и Славјаносербију, и претопили се. „Тамо аз појду“, мислио је и Шапоњић, још један од многих српских Исаковича. И дошао је, дошао.

И сања козаке, привиђају му се како пишу писмо султану и како, са Григоријем Мелеховим, јуришају у славу:“Данас сам из „Тупољева” видео тихи Дон. Беле кредине брегове који се спуштају према води, села разбацана по обали једној и другој и белу траку велике реке преко које је повремено јурило сунце.“

Гле, гле:“Небеским ауто-путем од Москве, преко Ростова на Дону, поред мене кад год затворим очи, јашу козаци. Као лавина без почетка и краја. Исуканим сабљама витлају изнад глава коња који лете искежених зуба, а између предњих ногу сакупља им се крвава пена.“

Шапоњић привиђа, причувљава, уобразиљом прикасајетсја. Жива је козачка Русија, жива:“Осећам мирис степе и коњског зноја, и пелина у коме се купа сунце.“

Свашта осећа Србин у Русији.

КОЗАЦИ СУ ЧЕТНИЦИ, И ОБРАТНО

Па опет:“Читаве ноћи изнад славног града јашу Врангелови и Колчакови козаци и не уморе се. Следеће ноћи, опет ће. Одлазе горе ка Азову, Ростову и степама. Као лавина. Док пролазе небом изнад Севастопоља чује се потмула грмљавина. Расклоне се облаци, отворе се небеске висине, чује се вриска коња.“

Одатле, са Крима, кренули су у свет, да пронесу руску тугу као стег:“Ишао сам ноћас поново на пристаништу у Севастопољу, на место на коме је стајао генерал Врангел, да гледам како козаци, његова бела гарда, одлазе, заувек. Како им туга кида утробе. Како у њима расте нада да ће се једног дана вратити у Русију. А судбина многе од њих њих одвела у Србију, да тамо сањају Русију, и да је никад не досањају. Да се никад не врате. Живи – не. Мртви – ко зна?“

А ово? Да није ђенерал Михаиловић, а не само Врангел? Или неки други бели војсковођа? Козаци су четници, лакше ћемо се разумети кад то знамо – и њих су „западни савезници“ издали, као и нас, и бацили нас под власт крвожедних утопија:“Сутрадан ујутру, на реци Ушановки, која се улива у Ангару, тражили смо место на коме су у фебруару 1920. године црвени стрељали адмирала – Александра Васиљевича Колчака. Пуцали су му у груди, а на месту на које је адмирал пао, на снегу је прокључала крв. Док су нишанили, адмирал их је гледао право у очи. Они гледали устрану. После су га бацили под лед пошто су са мртвог адмирала свукли униформу.

Легенда о адмиралу оживела је у Русији.“

„Да ли има, да ли има, међ` Србима кога, ко не жали, ко не жали Дражу покојнога?“

ВРАТИО СЕ ДАЧА УЧИТЕЉ

Ко је, у ствари, тај путописац Шапоњић?

Хришћани не верују у реинкарнацију, али осећају да сваки народ има душу. И у тој великој, саборној души, душе су оних који су отишли сједињене са душама оних који су остали. И то знамо оним знањем кога нема у књигама.

Па је Дача учитељ из „Ратних другова“ ( из Винаверове збирке потресних песама о онима с којима је, на плећима својим, јеврејским и српским, изнео Први светски рат ), са Шапоњићем путовао, ових дана, кроз Русију, и написао „Руски крст“. Шапоњић је Дачу учитеља понео у себи, кријумчарио га, да заједно гледају и заједно пишу. Дача, во времја оно, није, јер беше стидљив, смео да шаље писма кнезу Мишкину и Аглаји Јепанчиној, али, ето, сад се, преко Шапоњића, усудио. И шта је мени, читаоче, баћушка ти мој мили, остало него да се сетим драгога Даче, и да песмом Винаверовом завршим ову причу о Шапоњићу путописцу и свима нама, русофилима жедним Русије по овој јулској врућини, која нас уби, као „оморина над Европом“ из оног доба кад смо, млади, слушали „Пакет аранжман“, и нисмо слутили да ће та оморина тако брзо доћи?

А можда ће и проћи, ако се молитвено и покајнички сетимо „Рускога Христа, славјанскога Христа“,  о коме је певао Тин Ујевић и кога је Свети Јустин Ћелијски звао „Богом словенских очајника“.

У селу Вреоцу, Дача учитељ

Дебео, нешто подбуо од вина и седења,
Са маленим оштрим очицама,
Са танким високим гласом
Бавио се страсно политиком,
Малом и најмањом,
Ситном и најситнијом.

И свак је морао помислити
Да припада ономе познатоме реду људи
Без кога се не да ни замислити наша земља
Којима је партија главни покретач мисли
И који и у сну бунцају о партији.

У истини Дача учитељ

Имао је тајно и велико занимање,
Једино право занимање живота
О коме нико није имао појма.

Научивши самоучким начином
Кријући то од свакога
Руски језик,

Бавио се читањем руске литературе.
Достојевског, Толстоја, Тургењева
Знао је у прсте
Све је читао по неколико пута
Жедно и гладно и чежњиво.
Због Наташе Ростовцеве

И Настасје Филиповне
Он се никад није женио.

На своје тајно руско блистање
Дијамантско бездано блистање
Био је горд
Био је срећан

Али никоме није смео да се повери
Да подели срећу
Бојећи се разочарења и богохулства.

И у војсци, у ратовима,
Доспевши до капетанског чина
― Све звездица, по звездица ―,

И до командирства,
Наставио је са тајном Русијом.
Имао је пун сандук руских књига.

А Вјерочки, Аглаи, Настасји
У европскоме рату
Писао је чак и писма

Са мекоћом Тургењева
И прочитавао их са ганућем.

Писао им како сиротињски ратујемо
У сламним шеширима и гаћама
Са мало артилерије.
Снабдевање нам је посве оскудно

Већ смо исцрпени од два ранија рата,
И како смо простосрдачни
И мали, али честити.

Јављао им да цела наша дивизија има
Подарене руске пушке
Са дугачким бајонетима, као ражањ,

Што нас некако још више зближава,
И стално опомиње на Русију.
У једном писму
Објашњавао им став Фиће учитеља
Свога старога друга
Опет из неког шумадијског села.

Фића је сматрао
И сад, као некад у учитељској школи
Да нас прожима десетерац,
Да се ми бијемо
За народну песму
Да припадамо потпуно народној песми

Да сваки наш покрет проистиче из ње
И да уопште нисмо своји.

Дача је писао Аглаи Николајевној
Да је то за њега само делимично тачно,
Да он још увек највише припада
Великој Русији Тургењева, Достојевског

И човечанству
И да су и ови наши кротки и храбри војници
Ма да то не знају
У основи на истоме путу.

…Када је погинуо Дача
Неко је случајно разгледао његове ствари

Нашао сандук са руским књигама
И много бележака о борбама
И много писама никад непослатих,
Пажљиво преписиваних.
И последње писмо
Звезданоме кнезу Мишкину

Из Достојевског

У коме Дача, учитељ из Вреоца
Уверава кнеза Мишкина
Да није напустио ни једну реч његове поруке,
Да мора доћи велика душевна свест међу људе
И да су и код нас душе све зрелије

Као никад раније
За огромни сан руске књижевности
За велики завет који се само наслућује
И који се не да изразити речима . .

Тако Винавер.

А тако и Шапоњић: наш, руско – српски, завет се не да изразити речима, осим оном Речју – Смислом човека и света, којим нас је Бог саздао и позвао да се пењемо лествицама од светлости. Јер тамо је Небески Јерусалим, тамо су Света Русија и Небеска Србија.

pokretzaodbranukosovaimetohije.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.