ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ – САЈАМ КЊИГА, ОПЕТ: Велики повратак речи!

Пише: Владимир Димитријевић

ШТА НАМ ЗНАЧИ КЊИГА?

Кад си међу књигама, ти си међу световима; можеш и вртоглавицу да осетиш од толиких страница са којих се чују гласови отишавших; јер, како рече Иван В. Лалић:“Гласови мртвих, то нису мртви гласови“.

Борхес, који је, у једној од прича замислио космос као библиотеку која ће претрајати човека, извукао је, из такве визије, суморне закључке о свепролазности; али, ми можемо извући закључак о непролазности, о сталном раду ума који не престаје вековима и који се не мири са смрћу.

Ипак, ако се вратимо у стварност, морамо схватити да смо ушли у доба у коме је наш приступ галаксијама мудрих и врелих слова све више угрожен. Либерални капитализам је непријатељ књиге и библиотеке.

БРЕДБЕРИЈЕВА СЛИКА БУДУЋНОСТИ

Године 1953, амерички писац Реј Бредбери објавио је антиутопијски роман „Фаренхајт 451“( температура на којој почиње да гори хартија ), који говори о друштву будућности. У њему су људи окупирани свудаприсутном 3Д телевизијом у боји ( жена главног јунака, Реја Монтага, непрестано гледа сапунице, пада у депресију, кљука се барбитуратима ), живе и раде као роботи, имају банкомате – и не читају. Ништа не сме да се чита, да се роботи не би пробудили као људи. Главни јунак ради као „ватрогасац“ – припадник „специјалне полиције“ у области културе, која открива и спаљује књиге, као и куће у којима су књиге нађене. Монтаг се побуни против система и нађе групу изгнаника из друштва, који велика дела, од Хомера и Библије до Достојевског, уче напамет и предају их будућим поколењима. Роман завршава нуклерним ратом, након кога чувари памћења људи иду ка новом почетку.
Ми још увек не живимо у Брдеберијевом роману. Зато ћемо прошетати овогодишњим Сајмом књига.

СРПСКА КЊИЖЕВЕНА ЗАДРУГА

Књига Емира Кустурице, „Видиш ли да не видим“, роман – есеј о судбини Европе отровне нихилином, Ничеовим отровом, и Срба, који су се нашли у сенци њеног умирања, покушај је да се, играјући на жици, пређе Дрина. А то ће покушати Кустуричин и наш Петер Хандке.  Тек када је нестала Југославија, у коју је Хандке, као у могућност стварног простора, веровао, почела је његова потрага за истином о ( до тада непознатој ) Србији. „Правда за Србију“ је настала после рата који је избио у Босни и Херцеговини и уништења Вуковара, са мутним сећањима на посету Београду.
Хандкеова тежња да се путује непрепознатљив, пре свега по градићима и варошима, ван друма, и са преводиоцем, ако је могуће, била је утемељена, поново, у нади да ће се наћи завичајна стварност ( јер, како је Жарко Видовић говорио, морал је могућ само као завичајна обичајност ): „Нешто ме је вукло да завирим иза огледала; терало ме је да путујем у ту, сваким чланком, сваким коментаром, сваком анализом непознатију и истраживања или чак само гледања – све достојнију земљу Србију. И ако неко сада каже:“Аха, просрпски!“ или „Аха, југофил!“ тај боље даље да не чита“.

Немачка, Шпанија или Белгија за Хандкеа нису средиште Европе. Средиште је Балкан, и на Балкану Србија.  За оно што је добио познањем те стварности, Хандке не сматра да је платио било какву цену; без моћи, посматрач са оловком у руци, он се само чудио начинима на које су покушали да га спрече да сведочи о свом, не општеобавезном, искуству. Црпећи свој ауторитет из језика којим пише, увек је настојао да се уздигне изнад новинарства, лишен илузије да данашњи писац може, на било који начин, да утиче на јавно мнење. Иако није човекомрзац, презиратељ је већинског мишљења; и то га је довело у сукоб са свим медијима главог тока на Западу, чија су србофобна преупрошћавања код писца увек изазивала гнев.

Одувек заинтересован за античку књижевност, у Србији Републици Српској доживљавао је двомиленијумску чистоту традиције која је кренула од Хомера, Софокла, Сократа, Платона. У Француској и Немачкој традиција постоји, али не живи и нема даха.     Чудесна неуједначесност живота у Београду, могућност лутања а да се не изгубиш, људи који играју у празном простору, посебност која не мора бити лепота – то је Хандкеово искуство. И том искуству се књигом „Зар не видиш да не видим“ приближио Емир Кустурица.

Кустурица је свом романескном јунаку дао име Петар Апостол Спелеолог:“Мени је то увек личило на оне највеће дубине које спелеолози постижу и зато сам га назвао Спелеолог, а Апостол зато што је пешке прошао све територије које је волео и оставио бескрајан траг својом реакцијом на те просторе а посебно на наш”. И додао је:“Разумевање Хандкеа немогуће је без познавања Ничеа, без ексцентричности која започиње његовом идејом да нема Бога, да постоји узвишени човек и његово дело, за разлику од Достојевског, који је сматрао да без Бога нема хармоније. Колективно несвесно и колективно памћење важнији су од појединца, што је у супротношћу са Ничеовом мишљу. Хандке је у ствари верник који пише о атеистима. Верујем да би се Ниче данас, да је жив, вратио идеји Бога како би превазишао хаос и нихилизам који нас окружују.“

Храбри и самосвојни режисер Кустурица данас је исти такав, храбар и самосвојан, књижевник. Спреман да се бори против нихилистичког квазикосмополитизма, он то не чини пуким паролама, него речима које су завичајне и зенитне. Обзорје Кустуричине мисли и речи обасјава нас на путу ка Логосу. Хандке је код Кустурице мудрац који је прочитао смрт Запада, и који своју жицу преко Дрине прелази смело као Ћоркан мост у оној ноћи набреклој од претњи и влаге, али с чијег се наличја назире светлост моста ка Небеском Јерусалиму.

Зато непристајање.

Писац види Хандкеа кога убеђују да се одрекне свог погледа на свет да би добио Нобела.

„Ујутро, силазим да попијем кафу. У пролазу, испред лифта, у застакљеном дијелу хотелског лобија, сједи Петар  и високи секретар Матс. Они се уљудно смеју али по Петровим реакцијама изгледа као да њихов разговор није пријатан. Петар тешко долази до ријечи, кратким реченицама одговара човјеку коме осмијех не силази са лица. Одлазим за шанк, пијем пиво и бацам погледе, пратим како се развија ситуација у ћошку лобија преграђеног стаклом. Очигледно је архитекта планирао да у хотелу буде закулисних мјеста, као на филму, у истом кадру два човјека чије крупне планове уоквирују два прозорска окна. Види се Петар како одмахује главом, и даље једва стиже да проговори неку ријеч, како започне реченицу, секретар Матс, без велике гестикулације, нешто жучно објашњава. Шта ли се дешава?/…/… у пролазу га питам:

’Шта хоће секретар?’’Хоће свашта, на крају, хоће! Сат времена ми човјек исто понавља, говори како је његова жеља да ме сви заволе.’’Зашто би тебе сви вољели, није ово Евровизија?’’Тачно! Као прво, ја немам намјеру да ме сви воле, као друго, ја могу да отпутујем кући.’’Зашто би путовао кући?’’Он је тражио исто што и новинар Њујорк тајмса. Сребреница.’’Шта они могу? Да ти не дају Нобела? Па ниси ти посланик скупштине који одговара држави и политичкој партији. Ти си одговоран Гетеу, Сервантесу, Ничеу, није Нобел заслужен у политици, Андерс и његове јуноше о томе одлучују!’’Могу они што ’оће, али знају да ја могу да отпутујем кући. Сада је доста, сутра ћемо бити паметнији!’“

О памети која не пристаје да је сви заволе је реч. Наравно.

СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК

Да ништа друго није објавио, Службени гласник је заслужио највеће признање због издавања дела Франца Кафке, писца 21. века. Стигло нам је прво коло. Свет који ствара глобалистичка олош – елита, оних 0,666% „илуминираних“, о којима пише Никола Маловић, свет је Франца Кафке, који је, пред своју смрт, говорио младом чешком писцу Густаву Јаноуху:“Ускоро ће нам бити потребна дозвола да изађемо у сопствено двориште“. Кафка је такав свет описао у „Процесу“, којим доминира (бес)поредак сна ( као у кошмару – бежиш од опасности, али трчиш у месту, а логика свакодневице је сасвим испретурана). У чувеном роману великог писца, Јозефа К. хапсе, али он може да иде на посао; судница у којој га саслушавају налази се на периферији града, у трошној, сиротињској згради; уместо књиге закона, на судијином столу је зборник лоших порнографских цртежа; џелат у остави банке у којој је Јозеф запослен туче двојицу полицајаца који су му, приликом објаве хапшења, појели доручак; сви знају о његовом процесу, само он не зна за шта је крив; чак је и свештеник који му приступа пуки чиновник суда. На крају, убијају га џелати који личе на ислужене циркузанере, и који као да се снебивају да му зарију нож у срце.

Кафка нам је насушно потребан као тумач свет у коме је нестало логосне вертикале. Издавачи кажу:“Ништа није мењано, додавано нити одузимано. Композиција и редослед поглавља у романима пренесени су у најверодостојнијој верзији. У корпусу свих прича и приповедних одломака и нацрта, необјављених за пишчевог живота, приличан је број до данас нама незнаних и код нас непревођених. У овој колекцији је и збирка свих Кафкиних цртежа, међу којима су и новооткривени. Најзад, приложен је и једини аутентичан разговор с писцем, као и сабрани записи Валтера Бенјамина о Кафки, који су од њиховог настанка до данас остали најподстицајнији увиди у тешко решиву и болну загонетку о моћном и универзалном смислу који је прашки књижевник уткао, као мало ко други, у своје незаборавно дело.“
Међу онима који су постепено враћани у културу (од Милоша Црњанског и Дучића, преко Драгише Васића до Григорија Божовића) крајем 20. и почетком 21. века нашао се и Станислав Краков, писац „Крила“ и „Живота човека на Балкану“, који је умро у изгнанству јер је, за време Другог светског рата, био сарадник ђенерала Милана Недића и уредник „Новог времена“. Књижевник и филмски редитељ Краков добио је посвећеног читаоца прво у лику неуморног Гојка Тешића; затим је Зорана Опачић 2005. одбранила магистарску тезу „Нови књижевни поступци у прози Станислава Кракова“; о њему су, до сада, између осталих, писали Слађана Јаћимовић, Предраг Петровић, Александар Јовановић, Васа Павковић, Михајло Пантић, Бојан Јовић, Бојана Стојановић Пантовић и други.

Путеви су почели да се отварају, а српска књижевност је добила још једно име с којим ће се морати рачунати док има српског језика и књижевности. Ево нам сада и Краковљевих дела, у издању Службеног гласника. Моћан приповедач, сведок Ероса и Танатоса, спреман да иде до краја у искушавању могућности речи, Краков нам је дошао као још један рођак из отаџбине језика коме припадамо.

Чудесни руски књижевник наших дана, Захар Прилепин, понудио нам је књигу под једноставнин називом „Јесењин“. Сергеј Јесењин се „убио“ у хотелу „Англетер“ у Лењинграду, у ноћи 27. децембра 1925. године. Кажу да је и у својој поезији био обузет смрћу, и да је то непосредно најављивало његово самоубиство. Говорио је:“Песнику је неопходно да мисли о смрти. Само мислећи на њу, песник може снажно да осећа живот“.Поета Игор Јевсин, један од изучавалаца Јесењиновог живота, у својој књизи „Надилажење/Сергеј Јесењин и његов пут ка Богу“ипак је  истакао да сећање на смрт не мора бити нихилизам. Њега има у православном хришћанству – то је нарочита врста стражења над собом, кад човек, памтећи своју ограниченост, стреми ка Безграничном.

Још 1915. године Сергеј Јесењин је певао да ће и њега, по ветру и песку, „повести с конопцем на врату да пољуби тугу“. Седам година касније, познати староверац међу руским песницима, Николај Кљујев, који се и сам прво одушевио бољшевицима (а касније постао њихова жртва), писао му је: “Ти си осуђен да будеш заклан за Русију…Радуј се заклању својему“… Јесењин је, пред крај живота, често говорио о свом трагичном крају.“Ја ћу бити жртва“, понављао је свој блиској пријатељици, Галини Бениславској, која се 1926. убила на његовом гробу.

О једном од највећих песника Русије у 20. веку, човеку који је оставио траг не само у руским срцима и душама, Прилепин је написао књигу вредну читања. Стотине страна се читају у даху.

Драгиша Бојовић, наш угледни професор старе српске књижевности, објавио је драгоцену књигу „Свети Сава у српској књижевности и култури“. Свети Сава је први велики српски књижевник, чије дело и данас зрачи и његовом народу и свима православнима. Драгиша Бојовић каже:“На примеру Савиног Житија потпуно се препознаје и суштина средњовековне књижевности, којa се огледа у представљању јунака чији живот може послужити као пример моралног и духовног преображаја и напредова ња у врлинама. Анагошки смисао уметничког дела није карактеристика само средњовековног текста, али у том тексту посебно долази до изражаја. Српска средњовекова књижевност, и по поетици и по оствареним уметничким дометима, припада европској књижевности тог времена.“ Бојовић је додао:“Смисао византијске естетике, из које се рађа естетика српских житија, у духовној је наслади, у естетици невидљивог, која се приказује и преко видљивих ствари.“

Свети Сава је у овој књизи духовна и културна чињеница над којима се вреди замислити.

ЧИГОЈА ШТАМПА

Граал је златни пехар украшен драгуљима, у који је, према предању, свети Јосиф из Ариматеје, ученик Христов, узео крв истеклу из ребара Господа Исуса када је овај висио на голготском Крсту. Јосиф је, након Васкрсења Господњег и извесног времена проведеног у првој хришћанској заједници у Јерусалиму, отпловио на Британска острва где је тамошњем становништву благовестио победу Богочовека над грехом, смрћу и ђаволом. Са собом је носио и пехар са Крвљу свога Божанскога Учитеља.

Свети Граал је чуван као највећа драгоценост и након смрти племенитог Јосифа. Налазио се на двору краља Артура, сина Утера Пендрагона, који је својом мудром и храбром владавином ујединио Британију. На двору Артуровом са великом пажњом негован је витешки култ. Краљ је око себе имао дванаест витезова, врлих и неустрашивих људи, који су се такмичили на турнирима, борили се против разбојника, дивова и аждаја, ослобађали узнике и гонили из краљевства црне магове. Витезови су били верни и своме сизерену Артуру, али и понекој лепој и умној госпи, у чије име су чињени јуначки подвизи. После лутања отаџбином у потрази за подвигом, витезови су се повремено окупљали за округлим столом у Артуровом двору.

Невоља је, међутим, настала када је Граал негде ишчезао. Због његовог нестанка, Британију су сколиле несреће. Краљ Артур се разболео, а земља је престала да рађа и сјаловила се. Витезови су пошли у потрагу за Граалом. Да би дошли до драгоценог пехара, савладавали су многе препреке, често магијске природе. По једној верзији у подухвату је успео млади и смели Парсифал, а по другој весели и полетни сер Гавен. После проналаска чудесне посуде, Краљ оздравља, а земља постаје опет плодна. Парсифалов син Лоенгрин после очеве смрти Граал односи у Индију.

Тема „Пусте земље“ великог енглеског песника и есејисте, Томаса Стернза Елиота, јесте живот у свету који је остао без Светог Граала и сјаловио се. Дело је настало после Првог светског рата, уз пријатељско читање великог Езре Паунда. Препуно асоцијација, од Дантеа преко Вагнера до живота у електрификованој Енглеској, оно је живо сведочење о смрти западне цивилизације, која се одрекла Бога и себе. У добу машина, човек је искорењен. Његова смрт је смрт култа и културе, и он је само „шупаљ“, лишен било какве садржине.

О чему је реч?

Пишући о настанку „Девинских елегија“, Рајнер Марија Рилке каже:“Кућа, бунар, нека добро позната кула, чак и сопствена одећа, огртач – значили су још нашим предадовима бескрајно више, били су им бескрајно приснији; готово свака ствар била је за њих сасуд у којем су затицали нешто људско и у који би додавали то људско да га ушчувају. А сада, долазећи из Америке, навиру к нама празне ствари према којима смо равнодушни, привидне ствари, имитације живота…Кућа, како је схватају Американци, америчка јабука или тамошња лоза, немају ничег заједничког са кућом, са плодом и са гроздом, у коју су наши преци уносили своју наду и замишљеност…Оживљене, доживљене ствари, ствари које су свесне нашег постојања,-  клоне се свом заходу и не могу више бити надокнађене. Ми смо можда последњи људи који још познају такве ствари. На нама је одговорност не само да сачувамо успомену на њих (то би било недовољно и непоуздано ) већ и њихову хуману и ларску вредност. („Ларску“ у смислу домаћих божанстава).“
Поему је на српски сјајно препевао и коментарима снабдео наш угледни естетичар, тумач поезије и преводилац, др Леон Којен.

АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ

Једна од најважнијих наших научних установа, која не пристаје на устајалост, Андрићев институт, ове године је, као и претходних, објавила драгоцена дела. Ту су две књиге намачког философа, Ридигера Зафранског, „Колико истине треба човеку“ и „Колико глобализације треба човеку“, књига о Достојевском и руској религиозној мисли Николе Милошевића, студија Александра Милановића о језику у српској прози, зборник радова о Миловану Данојлићу „Може бити само један“ Слободана Антонића, итд.

Иво Андрић, свестан значења културе као средства за очување идентитета људи и народа, био би свакако задовољан када би видео плодове свог поштовања речи као темеља човека и његовог постојања. Знајући ко смо, трудио се да будемо бољи него што смо. Иако се мучио кад га вуку на  „друштвене задатке“, никад није одбијао да их испуни – да упути мудру реч, охрабри, оснажни оне који се боре за смисао кроз културу и стваралаштво. Био је жељан земље у којој ће се људи смирити и помирити, престати да се мрзе. Нове књиге Андрићевог института на тој су стази настале.

ИЗДАВАЧКА КЊИЖАРНИЦА ЗОРАНА СТОЈАНОВИЋА

Социолог др Слободан Вуковић, својом књигом „Корени Великог рата и нацизма“, која прати развој идеје о германској моћи и супериорности што треба да влада Европом и светом ( од Фридриха Великог, преко Бизмарка, до Хитлера ),  указује да је немачки “Поход на Исток” образлаган квазинаучним тврдњама да “виша раса” има природно право на ширење и освајање “животног простора” на рачун “подљуди”, пре свих Срба и Руса. Вуковић наглашава:“Данас се уместо појма више расе користи термин изузетност, створен у Америци, чији су друштвени теоретичари закључили да је природна еволуција завршена и да свет припада “надмоћним нацијама”. Модерни став о једној суперсили само је понављање немачке флоскуле из 19. века да “на овој малој планети има места само за једну велику државу”. Данашси рат на Украјини је само наставак нацистичких идеја, које су преузеле САД:“Сада команда није у Берлину, већ у Вашингтону, који је суштински под утицајем британске политике традиционално непријатељске Русији. То је такође процес дугог трајања, јер је Енглеска носилац идеје о окупљању свих западних сила против Русије још од Кримског рата. Идеју “похода на Исток” су још 1945. од Немаца преузели Американци, а истовремено су започели ревизију нацизма у контексту Хладног рата. Превели су део нациста на Запад и формирали изузетно значајну “Халдер групу” у САД. Она је име добила по генералу Францу Халдеру, начелнику генералштаба немачке војске 1938-1942, који је постао главни саветник Центра за историју Војске САД и написао ревидирану хронику светског рата с циљем да се бивши непријатељ Немачка, интегрише у нове политичке и војне структуре Запада. Имао је и одлучујућу улогу у формирању Бундесвера искључиво од бивших официра Вермахта и укључење Западне Немачке у НАТО.“. Он додаје:“Присуствујемо финалу ревитализације идеје “похода на Исток”, која је започела после пада Берлинског зида. Тада се немачка политичка и културна елита, са дозволом САД, бацила на посао културне и политичке фрагментације прво Југославије, а затим целокупног словенског света. Све је рађено по Химлеровом нацистичком рецепту: “У третману етничких група на Истоку морамо их поделити на што више делова и раздвојених група”, а следећи корак је било окретање једних против других. Зато садашњи догађаји подсећају на оне из априла 1943. када су Немци регрутовали украјинску СС дивизију “Галиција” за коју се јавило 80.000 добровољаца“. Признајући само геноцид над Јеврејима, Запад пориче рат против Словена:“Немачки “Генерални план Исток” циљао је ликвидацију више од 150 милиона Словена, 100 милиона само из СССР.“

Књигу Слободана Вуковића заиста вреди читати ако хоћемо да разумемо наше дане и сате.

САЈАМ СЕ ВРАТИО

Када је писао роман, Бредбери није знао да су у СССР-у, како сведочи В. Гиљаровски у књизи „Москва и Московљани“, заиста постојали људи задужени за спаљивање забрањених књига. Није знао да је у ГУЛАГ- у било много оних који су читаве књиге ( нарочито Свето Писмо ) знали напамет. Није знао да је Надежда, удовица Осипа Мандељштама,  чувала стихове свог мужа – у глави.

Чи Ши Хуанг Ти, цар који је градио Кинески зид, био је љут кад су његови поданици по добру помињали древне цареве. И зато је решио да спали све књиге проших доба, и живе је закопао преко стотину мудраца који су књиге скривали од полиције. И умро је цар, а књиге су поново написане, и остале су заувек.

Због свега тога, Сајам књига у Београду, после две године коронократије, много значи. Зато вреди прошетати по Сајму, и видети шта има ново.

Остале текстове Владимира Димитријевића можете видети ОВДЕ.

Извор: Правда