Владимир Димитријевић: О поезији, стаблу и секири (разговор са Гојком Ђогом)

ИСКРА на Фејсбуку

Гојко Ђого (срна)

Рођен 21. септембра 1940, у Влаховићима код Љубиња у Херцеговини, Гојко Ђого у Београду је завршио Општу књижевност са теоријом књижевности. Радио је као новинар, био уредник књижевних трибина у београдском Дому омладине, покретао и уређивао новине и часописе, попут „Књижевне речи“ и „Демократије“. После хапшења и судског процеса због збирке песама „Вунена времена“, Окружни суд у Београду га је осудио на две године затвора; Врховни суд Србије смањио је казну на годину дана, од чега је део одробијао. Био је прозиван у Шуваревој „Белој књизи“, а његов одлазак у затвор 1983. послужио је за организовање низа протестних трибина и Одбора за заштиту уметничке слободе УКС. Аутор је збирки песама између којих су и: „Туга пингвина“, „Вунена времена“, „Црно руно“, „Кукутин врт“, као и књиге огледа „Одбрана поезије“, „Поезија као апокриф“, „Пут уз пут“, итд. Члан је српског ПЕН-а и редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске. Добитник је низа значајних награда, од „Жичке хрисовуље“до „Заплањског Орфеја“. Сада, ево и „Печата времена“.

Академик Јован Делић у поговору за Вашу збирку песама „Клупко“ уочава да је она својеврсни завршетак онога што је почело „Вуненим временима“, а наставило се „Црним руном“. Ако сте у „Вуненим временима“ опипавали било епохе, трагајући за излазом испод сенке Дебелог Мртваца Гроза (израз владике будимског Данила), због чега сте били спремни да пођете и у тамницу, а у „Црном руну“ дали своје сведочење из „куће необичне“, шта Вас је покренуло да одмотавате „Клупко“?

Вунена времена су препозната као огледало Брозу под нос принесено, премда би се сви што су га наследили могли у њему огледнути. Како су прочитана онда, пре скоро четири деценије, тако се углавном читају и данас. Мада, ко је год завирио у Кукуту, лако ће се уверити да је и Вуна прилично шарена и да је у њене шаре уткан превасходно портрет једног не-времена. У Црном руну је нешто више преплетена исповест и повест, у поезији је то иначе тешко раздвојити. Има, наравно, и „чисте“ поезије, али знатно мање. Ларпурлартизам се претежно односи на ликовну уметност. Како год песник опевао своју муку, не може да не захвати и оно што га окружује и неминовно утиче на његову судбину. И аутопортрет, као сваку слику, ваља урамити на прикладан начин. Не може се барокно платно оковати обичним летвама. Тако се и песничка слика урамљује одговарајућом реалношћу.

У позним годинама људи чешће гњурају по својим недрима, да понешто од оног што се тамо наталожило оспоље, као да тиме олакшавају неки свој терет, а можда и са прикривеном надом да би њихово искуство неком могло послужити као поука. Баш као што су и дедови, некад, свој живот бајковито опричавали унуцима, цупкајући их на крилу.

Иако не волим да раскопчавам кошуљу, вероватно у Клупку, хтео или не, има тог талога, па и тих старих бичева из Вунених времена и Црног руна, живот све то упреда и смотава. Јован Делић, као посвећени читалац и изузетан „тумач“ не само мојих стихова, свакако није без разлога приметио да су све три књиге, премда различите, од исте пређе исплетене.

 У песми „Буника“ наишли сте на биљку која је „лековита и отровна као реч пророка“, и свакако „словенског порекла“. Какав је, у Вашем песничком животу, смисао биљке која делује и као анестетик и као делиријант?

Буника је као отровна и лековита биљка позната од давнина. И наш народ је користи као лекарију – за лечење зуба или очију, на пример – док у фолклорним ритуалима има злоћудна својства. Њено име се, у симболичном значењу, често користи и у свакодневном разговору. Увек са негативним предзнаком. Сасвим у складу са, у песми цитираном, латинском сентенцом – nomen est omen. Наслов већ сугерише неко бунило. И лично и колективно. Користећи њене биљне ознаке и метафоричку носивост имена, њено „словенско порекло“, пробао сам да отворим неколико значењских рукаваца, тако да се то бунило може различито „тумачити“. А каквог смисла има то кађење буником у мом песничком и приватном животу, морали бисмо питати критичаре и психијатре. Јесам збуњен, можда сам се бунован и родио, али збуњени су и сви око мене, цео наш народ, збуњен је цео свет, и то бунило – кад анестетичко, кад делирично – на Истоку и на Западу траје већ деценијама, и све је дубље. Као да се цео свет најео бунике.

 У „Аутопортрету без огледала“ Ви сте, по самоодређењу, „и Хумљак и Хиперборејац“. Да ли сте више Хумљак или Хиперборејац? То јест, шта је са Вашим и нашим архетипским идентитетом?

Ко би знао шта смо више шта мање. Свако од нас је упреден од стоструких ужа, неко од мекших неко од тврђих, нешто наследимо нешто стичемо, можда још само у колевци наликујемо божијем створењу, после живот све замрси и запетља. Као да Господ, дарујући нам слободну вољу, од нас диже руке и препушта нам да сами себе стварамо и обликујемо. А ту, изгледа, ђаво једва чека да утрчи. Стога смо ми, ваљда, толико противречна бића, пре подне са једном, поподне са другом образином, у нама се стално рву божија и ђавоља природа, и нема тог микрохирурга који то може размрсити.

Ја сам, да се нашалим, Хумљак кад мислим а Хиперборејац кад сањам. Да пошире не објашњавам ту сијамску везу, послужићу се једном сликом. Мој идентитет, племенски и национални, укопан је дубоко у хумску земљу и епску косовску баштину као корен стабла чији цвет, хиперборејски, и својим „одсуством мирише“. Ту за ђавола посла нема. Не осећам ни било какву потребу да ту ознаку исписујем на челу или носим око врата као медаљу, то је моја интима. Са нашим српским стаблом и „архетипским идентитетом“, такође је све у реду, нашу тапију и крштеницу повест је оверила, ми нисмо ризом пресађен са туђег корена. Наша је обавеза само да своје стабло бранимо од секире, туђе и домаће.

У младо доба, у коме сте излазили у свет, поезија је значила много. Плаћала се, некад, логорском смрћу, као у случају Мандељштама, или робијом, у Вашем случају. Данас – не значи скоро ништа. Као да је истекла кроз екран смартфона. Хоће ли бити поезије?

У махнитој јурњави за свакојаким техничко-технолошким новинама, које често ничем не служе, човек запада у несавладив животни теснац, тако да се све више губи и удаљава не само од хуманистичких начела на којима је утемељена наша цивилизација него и од своје духовне суштине. Приватни интерес је сасвим потиснуо интерес шире заједнице и постао божанство које овлада нашим природним и духовним потребама. Поврх свега, средства информисања, штампа, електронски медији, рекламе, билборди, различита зундала што су нам се уселила у куће, у џепове, у главе, засипљу нас толиким бројем информација, осмишљених тако да замагљују разум и поспешују самозаборав. Истина је постала прича коју свако прича на свој начин, а чињенице је заменила њихова интерпретација.

Мука је утолико већа што та лажна медијска слика света бива све заводљивија „нова стварност“ која утиче и на измену наше свести. Човек почиње да ужива у тој „рајској башти“ и усваја њену лествицу вредности на којој су традиционални видови културе готово невидљиви, или претрајавају у битно измењеној форми прилагођеној том новом потрошачу.

Шта ће у тој лудници поезија, кога још интересује одгонетање њених загонетки? Песник вазда говори једно а казује нешто друго. Та дангубица више никог не очарава. Читалац не осећа никакву потребу да се тиме замајава. Проза још некако успева да придобије нешто читалаца; пре свега лаки романи са густим сижеом или са актуелним политичким реминисценцијама. Пре као забава него уметност.

Поезија још опстаје више као лек за душевно рањиве него као лектира за радознале. А рањених је све више. Стих постаје више крик него пев. Више има песника него читалаца, пишу је и они што је не читају, и које стил и занат не занима. Они осећају потребу да се исповеде, макар имагинарном саговорнику, ако не читаоцу. Можда је то својеврстан вид отпора безумној јурњави светине, одбрана од оног обада, „који тера коње/ у лудом трку да поломе ноге“, како сам у једној песми парафразирао Сократа.

Поезија ће, наравно, преживети, било као лектира за духовну елиту или као аутотерапија коју ће сви практиковати.

Могли сте, да сте хтели, да будете корифеј Друге Србије – оснивали сте, во времја оно, Демократску странку, а имали сте, из претходног доба, педигре дисидента. Иодлучили сте, ипак, да са Ногом и Капором, лутате по ратиштима Босне и Херцеговине, будете уз свој народ, и бдите са прокаженима, које је Хаг осудио на хад. Кајете ли се због тога?

Лутали смо по ратишту, од Дрине до Новог и Бихаћа, од Попова до Бакрачуше код Невесиња, од Бенковца и Крупе до Врлике и Драговића у Далмацији, често пратећи товаре хране, одеће, лекова, цигара; носили смо дарове, а наш народ и војска, и политичко руководство, волели су и да нас виде, да смо са њима и уз њих.

Имали смо и у Београду наш мали фронт трећепозиваца, Удружење Срба из БиХ и Матицу Срба са непрежаљеним Браном Црнчевићем. То је био паралелни Црвени крст.

С ким би писац могао да буде у то несрећно време ако не са својим народом? Тамо је страдало више од тридесет хиљада бораца и цивила. Да сам се измакао или било шта друго радио, кајао бих се.

Са истим осећањем братске дужности солидаришем се и са нашим сужњима у Схевенингену и другим европским тамницама, иако им ништа помоћи не могу. Они одужују „наследни грех“ српског народа, као у античким трагедијама. Иако та трагична кривица ничим није зарађена. На жалост или на срамоту, како год хоћете, ми не бринемо сувише о тим страдалницима који, шта год ко мислио, носе наш заједнички крст. Нису они водили никакав приватни рат, ни у БиХ ни на Косову. А већ се половина преселила из Хага у хад.

Политичка каријера ме никад није занимала. На њу нисам помишљао ни онда кад смо као пионири оснивали Демократску странку, кад смо лудо веровали у демократски препород Србије. Мада, не ваља заборављати историју, Демократе су у то време били патриоте а не другосрбијанци. Кад су те снаге превагнуле, ја сам се захвалио на дружби и служби.

Куда плови овај брод? Јесмо ли на Хароновом чуну или у Нојевој лађи? О чему нам, кад је будућност у питању, говоре кукута, буника и остале „домаће“ биљке Ваше поезије?

После оних библијских, сви су пророци сумњиви. А они се посебно множе у време великих друштвених криза. И, по правилу, сви су црни. Не видим себе ни међу црним ни међу белим. Иако верујем да постоје људи, истина веома ретки, који на непојмљив начин назиру будућност. Требало би њих питати, ако негде данас постоје, куда пловимо. Велики веслачи и кормилари то, зацело, не знају.

Идеолошке диктатуре заменила је идеологија технологије и економије, а тржишна и банкарска диктатура, ниподаштавајући све велике идеје и утопије, већи део света претвара у робље, у служби великих компанија и повлашћених робовласника. Политика, уместо бриге о општем интересу, постаје реторика која, углавном, прикрива софистицирану или бруталну лаж коју уистињава сила.

Србија је само један од примера међу земљама принетим на жртвеник тог новог светског поретка.

Не верујем да оваква владавина светом може потрајати. Ново робовласништво неће бити дуговеко као она стара, не само античка, јер је горе од њих. Да десет процената човечанства, или само један проценат, само један једини човек – што је могуће замислити – купи цео свет и располаже његовом имовином, то не бива. Пукнуће колан и овој свечевој кобили.

А моје „домаће“ биљке, ако ишта поручују, као метафоре и алегорије, могло би бити нешто превасходно о садашњости и прошлости. Можда ће неки читалац, са дебелим цвикерима, у њима прочитати понешто и о будућности, ко зна?

Наслов и опрема:

(Печат, 23. 8. 2019)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.