Владимир Димитријевић: O храсту, Србима и Абориџинима или Јанко Вујиновић и смрт првотности

ИСКРА на Фејсбуку

Јанко Вујиновић (Извор: mojaloznica.com)

Да ли је ово есеј?

Није есеј… То је фуснота Вујиновићевој „Књизи о храсту“, из које су цитати дати курзивом, без навођења броја стране, пошто је ово дело већ одавно напустило штампане странице и изашло у свет, да на своје гране скупља птице пред истребљењем и губитнике који не пристају на ГУЛАГ маскиран у Дизниленд. Тако – његове речи су гране, и не треба им маркирање бројевима.

Јер, „Књига о храсту“ није само о многовековној судбини Срба, него о нестанку културе засноване на поштовању природе и живљењу са њом. Та култура је, изражена кроз крвне и духовне посебности сваког народа под капом небеском, миленијумима била заједничка читавом човечанству. Њу је Запад, онај што је клао по Подрињу и спалио храст 1914, прво истребио на свом простору, а затим је кренуо на остатак човечанства.

Срби су, као и остали неприлагођени народи, одавно осуђени на смрт. О томе нам је, 1999, за време НАТО бомбардовања Србије, по ко зна који пут у име Запада, говорио амерички психолог Џон Хјуер: „Американци сада улазе у нову, битно другачију еру друштва и културе, у еру какву свет до сада није видео. То је пост-хумана ера у којој ће сви аспекти друштвеног живота бити сведени у предвидљиве шаблоне и рационализовани, све нијансе међуљудских односа поједностављене у рутинске процедуре и препуштене плаћеним професионалцима попут адвоката, психолога и бирократа… Ова пост-хумана Америка много је светлосних година удаљена од Србије, која је још увек својим делима и мислима у мрачном добу које нема благе везе са модерним временима./…/ Американци су прототип људи будућности, Срби атавистички остатак прошлости. Пост-хумана Америка владаће новим веком, јер ће сва њена енергија бити усмерена на ширење информативне технологије и популарне културе, привредно-новчану доминацију и непрекидну војну хегемонију широм света.“ (овде)

Вујиновић је Хјуеру одговорио „Књигом о храсту“.

Вујиновић, интервју

Дакле, по Вујиновићу: „Храст на Церу растао је одвајкада. Где би ако не на Церу? Негде се ова књига назива и Бајком о храсту. Неки мисле да је и старији од села. Његову висину и ширину тешко је измерити. Са тога храста-записа се види сав Јадар и Мачва, Тамнава и Семберија, све околне планине, како и сви манастири расејани по Подрињу, стара утврђења и градови, неки већ под земљом… То вековно дрво је стожер, оса. Како је то село без цркве, то је дрво-запис је и нека врста прастарог храма. Око њега се недељом и свецима окупљају мештани. Њему се и исповедало. Ту се држе мирења, договори, око њега се, понекад, и коло заигра. Од њега се кретало у војску, па и у ратове. Њему се увек враћало… И тако, кроз векове, све до Преображења 19. августа 1914. године, када се разбијена група аустроугарских солдата, бежећи после пораза на Церу, свети мештанима. Наиме, затичу око тог џиновског дуба двадесетак окупљених. Војаци стрељају или вешају старце и старице, потом пуцају и у храст, бацају бомбе, приносе и пале сламу око њега, хтевши запалити свето дрво. Командује им кајкавац Јосип Б, касније познат и под другим именима.“ (овде)

Каже Вујиновић, цитирајући Буду

Дрво јесте чудесно биће: заклања, храни, греје и штити сва остала бића. Пружиће хладовину чак и оном ко на њега замахне секиром.

О биљци Божјој

Говорећи о значењу биљке из хришћанске перспективе, србски философ Жарко Видовић је, у својој књизи „… и вера је уметност!“ уочио да је биљка чудесно биће, које се размножава и плодоноси ником не доносећи смрт. За њу не важи да је „туђа смрт – мој живот“. Она се храни минералима раствореним у води; храна јој је земља, храна јој је камен. Она Сунчеву енергију претвара у нашу крв и тело; захваљујући биљкама, дишемо и „једемо“ Сунце, прерађено фотосинтезом у плодове. Биљка се жртвује и умирује утробу и животињи и човеку. Најчеднији адамски првотник поштује биљку пре сваког другог створа. Људски род тотемизује животиње тек кад постане агресивни освајач и разоритељ природе.

Биљно битије је битије пре пада; оно је чедно, као дете, чија душа мирише јер је чиста, неискварена грехом. Ако се не повратимо и не будемо као деца, нећемо ући у Царство Божије, каже Христос, који је и сам Син Човечији, сушта Чедност. По Жарку Видовићу, Орфеј је био претеча Христа зато што је биљаричком песмом кротио и животиње; одбивши да се укључи у помамни култ Диониса, он је растргнут – растргле су га озверене менаде, Дионисове пратиље.

Жарко Видовић каже да нас биљка учи смирењу и смерности јер се не креће, ни за чим не посеже, ништа не тражи и ничему се не одупире. Земља је, вели он, стога и названа Мајком јер не пружа отпор, као ни биљка. А рађа, дарује, храни.

Христос Своје Тело и Крв даје као Хлеб и Вино – поистовећује се са биљним битијем – и то је, по Видовићу, сама срж Светог Предања. Богочовек је, иначе, у првим данима хришћанства приказиван као Јагње за клање (кољиво), али је касније ово изображење укинуто, јер Христос Се пре свега јавља кроз Своје Тело и Крв у Евхаристији, дакле као Свезасићујући Клас и Грозд. И славско жито је кољиво – нема више крвне жртве, све се улило у биљку видарицу.

Наш се Немања, каже видовити Видовић, у биљку претворио кад је замироточио – охристовљен, благоуханијем се јавио Србима и свету.

Каже Вујиновић

Добро, плодно дрво те прихрани. Шумски су плодови и зрневље прва храна човекова. Разне су воћке, јабуке, крушке, оскоруше, трешње и вишње, дивљаке што по шумама расту и род доносе. А тек воће настало од дивљега калемљењем, упитомљено, које људи саде и негују, беру плодове, суше, мељу, киселе и једу. Или, грожђе цеде, вино творе, а ракију пеку…/…/ И дрвета горска рађају. Кору и мрезгу, лист и срчику, а нарочито жир можеш, не дај Боже, јести. Завлада ли велика глад, утолиш је родом дрвета. Скупиш жир, просушиш га, истуцаш, и ето ти брашна, хлеб румени да печеш!

О дрвету Христовом

Дрво нас прати од рођења до смрти. Од њега је колевка и од њега је мртвачки сандук. Са дрвета читамо слова којима се преноси искуство поколења. Од дрвета су и колибе и дворови. Оно је, иако насушно, скромно, скоро невидљиво. Ретки су људи који умеју да угледају дрво, а још ређи они, који, попут Момчила Настасијевића, умеју да осете биљни бол и напишу песму каква је „Мировање дрвећа“: „Све боли. Мили друзи,/рад мене мирујете./Трепетом не озледи ме ни лист.//Тихо и тише,/умин из рана/оваплоти ме у реч.//Целивам стабла,/браћу моју редом,/милујем ожиљке нежно.//Мили друзи,/боли ли кад вам/секира засече тело?//И умине ли,/кад за вас неме/ја мукотрпан крикнем?/Ако је скрнављење,/простите, срце ми је дано.//Рад мене мирујете:/тихо и тише,/умин из рана./То мукотрпан,/друзи, за вас неме,//шапатом висинама/казујем благу реч.“

Дрво, тај древни символ живота и кичме света (axis mundi), у хришћанској вери има средишње место као Дрво Крста. Крст је знамење и стег Распетог и Васкрслог Христа, и толико се поштује као да су му, као живом изразу љубави Божје према човеку и твари, посвећени не само Велики петак и Крстовдан, него и свака среда (дан кад је Јуда издао Христа) и петак, дан кад је Господ био распет. Из ризнице Цркве ево песме Крсту: „Спаси, Господе, народ Свој и благослови наслеђе Своје, победу дарујући над непријатељима благоверном православном краљу нашем, крстом Својим чувајући народ Свој“. Молитва Крсту увек је сједињавана с молитвом за православног владара и његов народ, још од Светог цара Константина коме се на небу јавило знамење Христове победе, и који је њиме победио тиранина Максенција. Ко се не сећа, из свог побожног детињства, мириса босиока повезаног с јесењим Крстовданом? Крст, на коме је Христос распет, подељен је на много частица, и прекрасно мирише са једне од њих у Хиландару. Крст носимо о врату, и крст носе испред ковчега покојника, подсећајући нас да смо, попут нашег Бога и Брата, Христа, крстоносци читавог свог живота. Ни наша вера у Бога не изражава се без дрвета. Хришћанство сведочи о полуправој историје, која почиње Дрветом познања добра и зла, пролази кроз Крсно дрво голготско, а стиже до Дрвета живота. У храму је дрво не само у крсту. Дрво је и даска за икону, са које нам изблиставају свеци. Наш народ вели: „Од истог дрвета и икона и лопата бива“, указујући да је човек мање датост, а више задатост. Дрво је и иконостас, и чудесна резбарија на иконстасу. Дрво се у храм уноси на Врбицу, када се освештавају гране врбе, да бисмо дочекали Христа Који у Јерусалим улази на Цвети. Има и мученичко дрво – рецимо, у јасеновачкој Градини, где су усташе вешале Србе само зато што су били одани Крсту часном и Слободи златној. „Од оног који дрво може посећи/ Од њега се надај свакој несрећи“, каже песник Милован Данојлић.

Каже Вујиновић

Дуб је дом целога насеља.

Као што сваки човек кућу има, па нека је она и колиба или чатмара, тако и свако село треба да поседује заједничку кућу, цркву. Немамо божји дом али имамо дуб. Запис је наша исповедаоница. Коме ћеш се исповедити ако њему нећеш./…/ Упути се, Запису дођи. Уђи под хладовину, у сенку. Застани. Ту све мирише на дрво, шишарку, на мед, босиок, травке, тамјан. Ту је некада био Божји дом, па ишчезао, воздигао се у небеса, или је запаљен, разрушен и разнет, земљом прекривен, али, остаде му мирис….  

О рату против дрвета

Године 1991, новинар и књижевник Никодије Спасић објавио је књигу „Сеча записа / О проклетству или Божјој казни“. У њој је сабрао примере из којих се види шта су дочекали људи који су, после Другог светског рата, од утицајем комунизма насрнули на велике народе светиње. И те примере је сабрао само из села у околини Јагодине. Ево неколико примера, тек да се зна како пролазе они што ратују против свештених стабала.

У селу Белици, на месту званом Падалиште, налазио се диван записни храст. По наговору једног безбожника, дође неки несрећник и посече дрво. Кратко време после тога, његов син паде са мотора на Падалишту, и остаде мртав.

У селу Врби, на месту званом Пландиште, био је запис – церово дрво. Човек који га је посекао причао је да је тај цер био на његовом имању, и да је, да би га посекао, јер комунисти забранише литије, са собом повео и свог зета. Дуго су га секли, јер је церово дрво тврдо: „Откако исекох запис, онемоћах, и штап ми сам дође у руке, па нигде не могу без њега. Ишчиле снага из мене./…/ Нико не зна где ће казна да га затекне. Мог зета снађе дубоко под земљом, у туђем бунару. Спустио се доле и угушио од гасова. Није могао од смрти да се одбрани. Као што запис није могао да се одбрани од његове секире“.

У селу Глоговац била су три записа. Неки је купио имање на коме је био запис, и платио сељаку из Дубоке да га исече. Касније овај несрећник што је секао узе секиру и уби свог оца. То је било на тзв. Ерском гумну. На месту Кључ био је други запис. Онај који га посече, касније се обеси о дуд у свом дворишту, а син му не имађаше порода. Трећи запис је био храст. Нико није смео да га дира, до једне жене, која, да би убила дрво, сипа нафту у његове жиле. После тога, њен муж доживе тешку срамоту пред целим селом кад беше пијан, и ова побеже из села главом без обзира.

У Доброј Води несрећник посече свети храст на међи Милорада Ђорђевића и Драгутина Јанковића. Тим се дрвом грејао, само није смео да сагори крст урезан у стабло, па је цепаницу с крстом бацио пред кућу. Кад је милиција дошла да га ухапси због криминалних радњи којима се бавио, по изласку из куће саплео се на цепаницу с крстом од посеченог записа, и она му је засијала пред очима. Кад се вратио с робије, затекао је једног сина с кривом ногом, док је други надничио по туђим кућама.

У јагодинском селу Дражмировцу на имању Видана Стојановића био је свети храст. Један набаци сламу и лишће у отвор дрвета, па баци шибицу да спали дрво. Одатле се зачује глас од кога палигорац полуди: „Стално је ватру спомињао и бежао од ње, као да је свако дрво горело око њега. Опи се једне ноћи и дан не дочека. Кад су га нашли мртвог изгледао је спечен као земља, а лице му је било испуцало и црно, као спаљена кора нашег записа“, сведочио је сељак из Дражмировца Никодију Спасићу. Човек који је посекао Тројички запис у Парлозима заглавио је, због неких преступа, робију, а син му је погинуо.

У селу Дубока на имању једног комунисте, који је и у рату словио као Титов борац, такође је био записни храст. По наређењу партијских босова, он храст на свом имању посече. После неког времена, за „Дан устанка“, 7. јул, приреди овај комуниста славље испод записног дрвета у порти цркве Светог Јакова. Човек из села, коме се овај комуниста тешко замерио, дође с пушком и пуца му у главу, а овај остаде на месту мртав.

У селу Мајуру на имању Светозара Николића био је записни храст. Један га посече, па му жена ослепе, ћерке младе умреше, а он постаде просјак који је милостињу тражио на гробљу. На крају му се одузеше и руке и ноге.

Кад је безбожник секао храст у Ракитову, из њега је потекло вино као крв црвено. Како је почео да ложи ватру у својој кући користећи записно дрво, тако му се рука сушила.

Онај који је секао храст у Слатини, добио је тумор на мозгу. Умро је, упркос операцији, у великим мукама. Сведок је рекао Никодију Спасићу: „Ко зло ради, тај и плати. Тамо где је живео остала је само жена без деце. Брат му се није ни женио.“

Који је недело починио у Старом Ланишту, иако је имао три сина и ћерку, није могао да заноћи код куће, него је лутао посвуда и ноћевао напољу. Кад је умро у туђој кући, никог од његових није било код самртне постеље.

У селу Шантаровцу, безбожник је од црквеног барјака себи сашио гаће, и после тога се тресао целог живота, као у најтежој грозници.

Који су у Шуљковцу посекли запис, страдали су: једног је ударио камион, и три године се мучио док није умро, а други је био у колима са још двојицом кад их је на пружном прелазу ударио воз усред бела дана. Ова двојица су преживела, а овај остао мртав на месту.

(Владимир Димитријевић) Фото: intermagazin.rs

На црним крилима Анти-Икари

И нека се не надају ни они из западних народа, који су на свештена стабла ударили, који су се природом завадили, да ће добро проћи. Можда не знају, или неће да знају, да су од Бога кажњени најстрашнијом казном – непокајивошћу. Творац је од њих, по свему судећи, дигао руке, осим понеког, понегде, који по миомиру нађе Истину. Живе, већина њих, а мртви су; јер не знају за животворно покајање као обнову ума и срца. Пале храстове, а душе своје сажижу.

Смрти служе, већ вековима, а мисле да лете на крилима свемоћне технике.

И заиста, 20. век, век највећег прогреса (убрзања историје за које се оптимистички веровало да ће свима донети срећу), имао је, по истраживањима Уједињених нација, следеће исходе: уништена је половина светских обрадивих површина, 50% светских шума, 80% пашњака; 40% површине Земље трпело је због дегенерације тла, а уништено је 70% морских извора рибе. Том Хартман, у предговору за своју књигу „Последњи дани планете Земље“, каже: „У задњих 24 сата уништено је више од 100 хиљада хектара тропских шума. Пуних 13 милиона тона отровних хемикалија испуштено је у нашу животну средину. Више од 45000 људи је умрло од глади, од којих је 38000 деце; више од 130 врста биљака и животиња изумрло је деловањем човека. И све то у задњих 24 сата“. Да и не говоримо о ГУЛАГ-у, Аушвицу и Хирошими, и оним стотинама милиона људских живота несталих у крвавим ковитлацима историје 20. века, који су, техником масовног убијања, протеривани са овог, негда Божјег, света.

Каже Вујиновић

У стогу још неовршенога жита виде солдати – нешто се миче. Приђоше стогу и из њега, ухвативши је за русе косе, сплетене у јаке, моћне плетенице, извукоше Цветију.

А Цветија, снаха, у благословеном стању. Поодмаклом, трбух до зуба.

Кревеље се, скачу око труднице, препаднуте, поцикују, са исуканим бајонетима. Убадају је у раздрљене груди, у ребра, у врат. Жртва брзо, чврсто рукама обви стомак, брани плод утробе своје, не би ли га заштитила. Вриска двадесетогодишње жене замуче.

Сроза се Цветија.

Индијанци

Индијански научник Вард Черчил, историчар који се бави геноцидом над својим народом, о томе је говорио у интервјуу Биљани Ђоровић: „Током четири века који се протежу од 1492, када је Кристофер Колумбо крочио на „Нови свет“ Карипске обале, и 1892, када је Пописни биро САД закључио да је мање од 250.000 Индијанаца преживело унутар граница САД, индијанска популација за коју се процењује да је износила 125 милиона, редукована је за преко 90%. Људи су у милионима умрли од пресецања секиром или мачем, живи спаљени, растргнути коњима, ловљени ради забаве, бацани као храна псима, упуцани, пребијани, пробадани, скалпирани за награду, обешени о куке за месо, бацани са ограде бродова у море, радећи до смрти као робови, намерно изгладњивани, смрзнути на неком од многобројних присилних маршева, у затворима и у непознатом броју случајева намерно заражени епидемијским болестима. Данас, када је индијанска земља расподељена међу освајачима а индијанска популација остала тако малобројна, или тако добро асимилована да више не представља претњу Новом светском поретку, то стање се одржава кроз различите пажљиво калибриране праксе осиромашења и осипања, испирања мозга, индоктринације и опсесивне стерилизације. Земља на којој су Индијанци опстали након бројних пресељавања, користи се као складиште токсичног индустријског отпада насталог као продукт доминантног друштва. Та ситуација је толико акутна и неповратна да је неколико научних организација препоручило да се тај терен прогласи „жртвованим“ националном комфору и просперитету.“ (овде)

Каже Вујиновић

‘Михаилу Радмановићу су бајонетима нанели петнаест рана.’

Имао је тек четрнаест година. За свако пролеће по једну, и још један убод за петнаесто, тек започело па, ето, прекинуто лето. Тај, петнаести убод, последњи, не зададе му заповедник. Он му је нанео први, загризавши јабуку, крупну, узрелу, у исти мах и слатку и накиселу.

Абориџини

Социјал-дарвиниста X. К. Рузден је 1876. тврдио да убијањем Абориџина и Маора белци испуњавају „неумољиви закон природног одабирања“ док је 1890, потпредседник Краљевског друштва Тасманије Џејмс Бернард, рекао да је „процес истребљивања аксиом закона еволуције“. Абориџини су ловљени као дивље звери. Одсецане су им главе, и трована им је храна. Користили су их као експерименталне животиње. Едвард Ремзи, надзорник аустралијског музеја у Сиднеју, објавио је музејски каталог у коме су Абориџини били престављени као „аустралијске животиње“, а он сам се бавио хватањем „примерака“ за „научне огледе“. Мисионар из Новог јужног Велса гледао је покољ групе Абориџина, одраслих и деце, после чега је „десет најбољих лобања“ послато преко океана, „научницима“. Од 1910. до седамдесетих година 20. века око сто хиљада абориџинске деце одузето је од својих родитеља; белопута деца давана су на усвајање белцима, а тамнопута су стављана у сиротишта.

О Србину који је постао Абориџин

Има један пре Вујиновића, а Вујиновићев брат по духу слободе и по лековитом перу истинословца. Име му је Сретен Божић, од Аранђеловца. То је Србин који је постао Абориџин Вонгар, и стао на страну поражених домородаца.

Милица М. Војиновић Тмушић о њему каже: „Међутим, сусрет Сретена Божића са црним домородачким становништвом Аустралије праћен поштовањем, разумевањем посебности и признавањем вредности није ни налик првом сусрету европских досељеника са аустралијским староседеоцима 1788. године. Штавише, са доласком белог човека уследило је вековно потискивање, негирање и репресија староседелачке културе од стране енглеске империјалне културе. /…/ Наиме, за разлику од западноевропског погледа на свет, абориџинска филозофија експлоатисање природе ради унапређења услова живота смара непотребним, јер је живот добар сам по себи, и не треба га побољшавати да се не би призвале силе уништења. Вонгар у своме роману Walg (Материца) објашњава: Према култу плодности аустралијских Абориџина, земља је продужетак човековог тела и душе. То јединство са природом омогућава процес обнављања, и ако оно буде раскинуто, живот ће као последица тога престати да постоји./…/ На основу наведеног цитата може се закључити због чега Вонгар жестоко осуђује насилну експлоатацију аустралијског континента: помаму за рудом уранијума, похлепно разарање земље пространим скопинама, насилно присвајање абориџинске територије богате рудом, нуклеарне пробе.

Уистину, упозорење садржано у овом абориџинском култу плодности било је оправдано: раскидање јединства са природом проузроковало је смрт, малигнитет, еколошку катастрофу претежно међу Абориџинима, али и осталим људима.“ (овде)

А Љиљана Богоева – Седлар додаје: „Измештени и расељавани са традиционалних племенских станишта на којима је уранијумска руда откривена, Абориџини су касније постали жртве последњих нуклеарних тестирања вршених на њиховим територијама. За Вонгара је трагедија још једном постала двострука када се испоставило да су и на Србију и на Босну бацане бомбе са осиромашеним уранијумом, у току НАТО бомбардовања 1999, а и за време претходних интервенција на Балкану. И у једној и у другој домовини људима које је волео дешавало се исто. У невероватну лакоћу са којом се Запад упушта у геноцидне подухвате Вонгар се тако, стицајем околности, лично могао уверити два пута: у Европи, за време Другог светског рата и немачке окупације Балкана, и у Аустралији после рата, посматрајући криминални нехај према жртвама нерегистрованог нуклеарног холокауста.“[1]

Срби и Абориџини – два народа осуђена да нестану.

Али, не нестају. Још сведоче.

Вонгар и Вујиновић међу њима.

Каже Вујиновић

Запис пламти, као да је, Бого мој, неко запалио свећу свима на Церу изгинулима.

О смрти света у коме је дрво било свето

Шта Запад већ вековима ништи док ништи друге и себе? Руски философ и математичар Игор Шафаревич каже: „Темељна и најзагонетнија особеност свега живог (и органски насталог) постаје свест о форми постојања и начину за самоограничавање. Још је Аристотел приметио да свака органска појава има своје природне одреднице и границе. Одустајање од ограничности постаје за цивилизацију губитак тог својства. Савремена техника (како изградње, тако и уништења) може да се развија само неограничено, увећавајући се и убрзавајући се. Тако она долази у сукоб са принципом ограничености (то јест са органичношћу) природе која је окружује, укључујући и човека. Природни ресурси, способност природе да издржи рушитељска дејства технике, способност човекове психе да се прилагоди убрзању темпа промене и механичком карактеру живота – све то има своју границу, и, као што је већ очигледно, та граница је близу. Посебно је последњи од наведених чинилаца веома опасан. Западни психијатри скрећу пажњу на брзи пораст душевних болести, повезаних са губљењем осећања осмишљености живота. Обично неуроза има технолошки карактер: болесник осећа себе као машину, он је манипулисан, његово постојање је лишено аутономног смисла. /…/ Цела та ситуација подсећа на бајку у којој човек закључује уговор са чаробњаком. Чаробњак уговор испуњава, тачку по тачку. Међутим, захваљујући томе да у уговору нису прецизирани неки детаљи који наизглед уопште нису захтевали прецизирање, јер су изгледали природни, као резултат долази нешто чему човек уопште није тежио. Човечанство је сад веома близу моменту када се, по уговору, треба раскусурати.“[2]

Каже Вујиновић

Сигурно је сниманога обузимала нелагода док су га снимали. Та невољност па и неприродност ситуације указује као да се фотографисани објекат, то јест, ратар бранио од тог техничког, њему непознатог, ако не и урокљивога чуда – фотоапарата.

И још каже Вујиновић

Збиља, од дрвета све сачинити можеш.

Али само када је зрело. Јер, грех је зелено дрво сећи.

Растужиће се и земља, хранитељка.

Мајка доји и храни травке и дрвета и живуљке разне. А хранећи њих она нас отхрањује.

Заслужујемо ли ми то?

Шта бисмо ми без земље?

А она без нас?

Јер, и двоношци, и растиње, и сваки живи створ храни Мајчицу земаљску

Зато из земље и ниче и расте дрвеће.


[1] Љиљана Богоева – Седлар: Б. Вонгар и нобеловци – текст и контекст, Антропологија истине / Други живот и opus primum Б. Вонгара ( ур. Александар Петровић ), ФИЛУМ, Центар за научан истраживања САНУ, Крагујевац – Београд, 2011, стр. 74

[2] И. Шафаревич, Русија и светска катастрофа, Светигора, Цетиње, 1998, стр. 124-125.

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.