ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ламент над Америком. Крис Хеџиз, Империја илузија: крај писмености и тријумф спектакла

ИСКРА на Фејсбуку

КОСОВО И ВЕШТИЧЈИ КОТАО ИЛУЗИЈА

У својој, више него упутној, књизи „Косово на крају историје“ (изашла недавно у Матици српској ), Александар Петровић и Дарко Камчевски истичу: “Постструктурализам промовише деконструкцију као метод који служи да покаже да нема истине, да је све само испаравање из прегрејаног магијског котла, односно идеологија која силом и лукавством опседа историју. Али постструктурални приступ, са својим презиром према истини, извесности, суштини, не може изградити било шта поуздано јер се искључиво служи краткотрајним привидима. Постструктурални идентитет је вртешка на којој би се стварни свет заменио кулама (близнакињама) од песка, метастазираним ткањем економије и политике штампаног папира. Реч је напросто – послужићемо се опет шекспировским речником – о чистом вештичарењу које треба да омогући нелегални државни удар. У случају албанског идентитета, постструктуралистичка изградња се служи присилним преузимањем, извртањем и кривотворењем.

Таква збрка никада не може да буде држава, већ се њоме може само корпоративно управљати све док има довољно разлога за то.

Изгледа да је промена, односно монтирање вештаственог идентитета, основно колонијално средство. То је нека дезинтеграција која ослобађа одређену енергију, али  потпуно губи повезаност с вишим облицима постојања све док се не издахне у унапред изгубљеном рвању с привидом. Косово је тако постало нека врста царства заблуда: све чему се могу додати префикси псеудо- или квази као да се појавило на Косову. Оно је пример per excellence за виртуелну стварност која добија свој коначно историјски, или боље речено, постисторијски облик. Као Илирија у „Емпедоклу на Етни“ Метјуа Арнолда, Косово је „место заборавности, скоро па и брисања које забрињава”. Независно Косово може се уздићи само тамо где је све заборављено. Ако косовска политика заборава узме маха, Косово ће постати место одакле ће почети да се шире вештачка сећања. Уколико се покаже да она могу да се ту добро приме, попут семена зла ће се лакше расејати по целом свету.“

Бавећи се, дакле, Косовом, морамо бити свесни да је оно у овом тренутку простор заточен у привиде, саставни део глобалног царства привида. 

ПРИРУЧНИК ЗА РАЗВЕЈАВАЊЕ ИЛУЗИЈА

А како је у његовом срцу, најбоље ћемо схватити ако читамо „Империју илузија“ Криса Хеџиза, коју је, после „требника“ антиилузионизма, Ги Деборовог „Друштва спектакла“, недавно објавио Андрићев институт као једно од седамнаест својих издања у 2019. години. Поднаслов књиге је речит: “Крај писмености и тријумф спектакла“. Превод припада Сандри Јосиповић.

Новинар Крис Хеџиз (носилац Пулицерове награде) бави се низом илузија које владају усред империје утварности, САД. Ту су илузија писмености, љубави, мудрости, среће и Америке. Иако је у ратовима потоње деценије 20. века и сам учествовао у производњи медијских илузија на простору бивше СФРЈ, опредељујући се „антимилошевићевски“, Хеџиз о својој америчкој теми пише без предрасуда и ограда, знајући да осети куцање „срца таме“.

НОВА ПЛАТОНОВА ПЕЋИНА

Ко год се бави привидима, не може да се не сети Платонове параболе о пећини у којој живе заробљени људи што на зиду пећине виде само сенке, и сматрају их за сушту стварност. Што је пећина у Платоновој „Држави“, то је медијски свет у коме живимо, храњени сликама стварности која то није. Хеџиз каже: “Ми смо оковани за трепераве сенке које настањују културу славних личности, које су присутне у спектаклу у арени, које плове на радио-таласима, које се налазе у маркетиншким лажима, бескрајним личним драмама. Трепераве сенке, од којих су многе у потпуности измишљене, постале су ударне вести, и око њих се испредају трачеви о славним личностима, мистицизам Њу ејџа, и популарна психологија.“                  

По Хеџизу, менаџери, новинари, маркетиншки сектори, промотери, сценаристи, телевизијски и филмски продуценти, рекламне агенције, аудио-визуелни техничари, фотографи, телохранитељи, стилисти, инструктори фитнеса, анкетари, спикери и водитељи дневника покрећу жице у марионетском позоришту у које се претворила Америка (а са њом и свет).

ГЛУМЦИ САМИХ СЕБЕ

Да бисмо избегли суочавање са правом стварношћу, вели Хеџиз, постали смо својеврсни глумци својих неснимљених, али непрестано играних, филмова. Култ славних личности је својеврсна ерзац религија, идолопоклонство које нуди привид бесмртности. Уместо Бога, влада фантомска матрица коју сами производимо. Повезивање камере и интернета довело је до тријумфа слике над речју: сви добијају могућност да буду виђени, да имају, како би рекао Енди Ворхол, својих петнаест минута славе. И да им се, на неки од техно – начина, испуне жеље. Фокс Њуз је, рецимо, својевремено нудио ријалити шоу „Лабуд“ у коме се тзв. непривлачне жене путем фитнеса, операција и психотерапије, од „ружних пачића“ претварају у „заносне лабудице“.

   СВАКИ ДАН РОЂЕНДАН?

Али, истински селебрити живот припада само једном постотку Американаца, који држе 90% америчког богатства. Они живе животом из снова, о коме Хеџиз каже: “Јуре са модних ревија на филмске премијере, шепуре се својом фигуром усавршеном хируршким захватима у одећи високе моде. Њихова деца у тинејџерском узрасту праве журке које коштају 200.000 долара и организују венчања за 51 милион долара. Овакав живот светлуца пред нашим очима као какав светионик. Речено нам је да је такав живот најпожељнији и да нас највише испуњава. Радничка класа, којој припадају милиони америчких тинејџера који једва састављају крај са крајем, нема приступ ексклузивној телевизијској заједници. Постали су у великој мери невидљиви. Они су предмет подсмеха, чак и када их мами тај живот изобиља који они гледају на телевизијском екрану у својој дневној соби. Скоро нико од нас неће достићи тај живот испуњен богатством и моћи. Па ипак, нама се говори да ако га толико жарко желимо, ако довољно верујемо у себе, ми, такође, можемо имати све. Нама преостаје осећање инфериорности и безвредности када не можемо да пригрлимо као свој тај недостижни стил живота. Ми смо подбацили тамо где су други успели.“ 

И треба да се осећамо криви што нисмо олигархијски лопови и пљачкаши. Врхунски метод манипулације, нема шта!

ПОТОПЉЕНИ У ПРАЗНИНУ

Зато је, по Хеџизу, селебрити култура култура моралног нихилизма. Богатство, слава и сексуални подвизи су основа тог „пројекта“ који све потапа у празнину. Плитка нарцисоидност која се намеће друштву нити нуди смисао живота, нити гради заједницу. Култура забаве маскира распад истинске културе. Селебрити митологија се испоручује масама јер скрива оне који имају праву моћ – олигархе и корпорације. Док се Орвел плашио да ће нас уништити тоталитарна контрола, Хаксли је наслутио да ће нас сломити тоталитарна забава, ГУЛАГ са маском Дизниленда. А циљеви? Увек малигни. Рецимо, ријалитији попут „Великог брата“ продају људима причу да је добро бити праћен и да је „кул“ немати приватност.      

ГУТЕНБЕРГОВЕ ЕЛЕГИЈЕ

Култура захтевне интелектуалности и критичког сагледавања стварности замењена је Земљом Дембелијом у коју Пинокио стиже јер не верује у школу, него у бескрајну забаву. Наравно, касније постаје магарац и мора да служи злим господарима. Године 2007, 80% породица у САД нити је купило, нити је прочитало књигу. Из неписмености се рађа „џанк политика“, која на власт доводи Џорџа Буша Млађег, кадрог да општи на језику ученика шестог разреда основне школе. Само тако га бирачи разумеју. Писменост, непотребна позном капитализму, нестаје са обзорја човештва. 

ТУРБО – ПОРНОГРАФИЈА И СМРТ ЉУБАВИ

У царству илузија, љубав је сведена на порнографију, о чему Хеџиз каже: “У порнографским филмовима су лутке, односно жене као упакована роба. Немају истинске емоције, лишене су аутентичне људске лепоте и подсећају на пластику. Порнографија не промовише секс, ако се секс дефинише као заједничка активност два партнера. Промовише се мастурбација. Промовише се самонадраживање које искључује интимност и љубав.“

Иначе, порнографија је баш капиталистичка: у САД доноси преко десет милијарди долара зараде на годишњем нивоу. И идеологија сексуалне грабљивости јој је баш капиталистичка. Жена је сведена на предмет изложен насиљу, а мушкарац је звер, незасити свемоћник који је злоставља. Јер, по Хаџизу, „порно-филмови су увек, пре свега, еротизација мушке моћи путем физичког злостављања, чак и мучења жена.“ А то, каже он, значи да је „филм за одрасле“ права слика Америке, пошто „порнографија одражава суровост културе која избацује на улицу своје ментално оболеле, држи више од два милиона људи у затворима, одбија да пружи здравствену заштиту десетинама милиона сиромашних, заговара поседовање оружја, а не контролу оружја, и труби о неприхватљивом и крајње родољубивом национализму и лакомом корпоративном капитализму.“ 

ПОРНОГРАФИЈА У АБУ ГРАИБУ

Свако ко мисли својом главом и не мири се са привидима лако препознаје начине мучења које је америчка војска спроводила у ирачком паклу, америчком затвору Абу Граиб. Они, каже Крис Хеџиз, потичу из порно-контекста. Ево шта уочава аутор „Империје илузија“: “Постоји снимак на којем обнажени мушкарац клечи пред другим као да врши орални секс. Постоји снимак обнаженог мушкарца кога на повоцу води жена која служи у америчкој војсци. Постоје снимци обнажених мушкараца у ланцима, обнажених мушкараца наслаганих један преко другог на гомили на поду, као да је у питању сцена групног секса у затвору. И постоје још стотине других поверљивих фотографија на којима су ирачки заробљеници присиљени на мастурбацију, а многе од тих фотографија су неслужбено прегледали чланови Конгреса.“

Демократски призори, зар не? Ако се томе додају и људска права – ето нам слободе из Вашингтона! 

СМРТ НАУКЕ

А високо образовање? Ни о њему не треба имати илузија, бар кад је америчко царство илузија у питању. Хеџиз истиче да је реч о устаовама које производе конформисте: “Елитни универзитети презиру искрено интелектуално испитивање, које одликује неповерљивост према ауторитету, изразита самосталност и често субверзивност.“    

Дошло је, баш у високом школству САД, до тријумфа војноиндустријског комплекса који је преузео науку зарад својих интереса. Хеуристичка срж науке укинута је на путу технолошког прагматизма. Образовање се своди на обуку за „корисне вештине“, а лабораторије, овако или онако, трагају за новим оружјем. Што се друштвених наука тиче оне се маргинализују, лишавају критичке оштрице и постају неразумљиве „вербалне енклаве“, тврди Хеџиз. Џон Ралстон Сол, аутор „Волтерове копилади“, уочио је да се цивилизације у расапу непрестано налазе у производњи узајамно непрепознатљивих стручних дијалеката, који онемогућавају истинско општење. Економске варалице се служе језиком пуним неразумљивих речи да би олигархија, вербалном маглом скривена од опљачканих, успешно наставила са пљачком, а тумачи књижевности настоје да оно што је литерарно вредно деконструишу. Мада је, како каже Хеџиз, права књижевност свих времена увек указивала и на друштвене проблеме, они од њих беже као ђаво од крста, тврдећи да је истина мртва. Елитни универзитети у САД прихватају расну или етничку, али не и класну разноликост, јер они имају дужност да репродукују постојеће класне односе. Њихови челници незасито јуре донације богатих, који немају научне, него личне и корпоративне интересе, а лажу да служе општем добру, сматра Хеџиз. Студенти уче за радна места којих више неће бити, и у тренутку кризе они неће имати шта да понуде друштву, јер су и њих учили – привидима. 

„КРЕАТИВНА САМООБМАНА“

У друштву илузија и срећа је илузорна. Она, како рече Олдоуз Хаксли, значи само мирење са оним што од нас очекује друштво. Највећа срећа нам, наравно, долази кад капиталисти згрћу профит. Зато корпорације данас (п)одређују свачији идентитет. Зато оне шире „позитивно мишљење“, које има улогу еугенике у доба нацизма. На универзитетима у САД нуди се преко сто курсева позитивне психологије. (Ако се сећате:„Сваког дана у сваком погледу све више напредујем“). Здравственог осигурања у САД нема за све, али су „позитивне емоције“ доступне свима. Шели Тејлор, професор психологије на једном од угледних универзитета (оном Калифорнијском), још 1991. године је објавила књигу Позитивне илузије: креативна самообмана и здрав ум. Она је тврдила да су илузије добре, и да је стварност без улепшавања негативна и неподношљива.

ПСИХОЛОЗИ НА ПРАВОМ ЗАДАТКУ

Стручњаци за стварност, који нуде „позитивно мишљење“ као средство да се побегне од стварности, могу да раде и друге ствари: рецимо, да смишљају програме псхофизичког злостављања америчких заробљеника. Хеџиз каже: “Психолози прате стално погоршавање стања затвореника и саветују испитиваче како да примене технике да би постигли потпуни психолошки слом.“

А, наравно, служе и корпорацијама, одакле треба избацити све „негативце“ што мисле својом главом: “Они који одбију под притиском групе да постану хармонични сматрају се тегом око врата корпоративног тела и ако не могу да се промене, избачени су. Они који су спремни да се одрекну своје индивидуалности, добијају ситне награде које им удељује корпоративна структура.“    

Куд ћеш лепше?

НАСИЛНО ДАРИВАЊЕ СРЕЋЕ

Свака утопија, говорио је велики руски теолог Георгије Флоровски, значи „патос насилног даривања среће“. Антрополог са Берклија, Лора Нејдер, вели Хеџиз, указала је на то да су и колонијални господари и идеолози глобализације идеју друштвене хармоније користили и користе зарад упражњавања моћи над потчињенима: права друштвена хармонија није исто што и идеологија хармоније, каже она.  Тежња државе ка хармонији по сваку цену увек има за циљ цензуру и аутоцензуру, и уништава саму основу демократије.              Наличје „корпоративне среће“ је, наравно, сурова принуда, као у тоталитарној секти. Хеџиз је јасан: “Корпорација, потпомогнута позитивном психологијом, ослања се на неколико техника принудног убеђивања, сличних онима које примењују секте, да стопе раднике у један „срећан” колектив. /…/ Примењује узајамни притисак, укључујући нападе на индивидуалност и критику које сматра облицима негативности, да осигура покорност. Манипулише и контролише целокупним друштвеним окружењем у којем се налази особа да би стабилизовала модификовано понашање.“

То је, што се каже, „производња сагласности“. Ако не волиш корпоративне каранфиле, бићеш удављен, као у Шијановом „Давитељу против давитеља“.

НЕМА ВИШЕ АМЕРИКЕ

Хеџиз је јасан: стара Америка, која није била идеална, али је стремила идеалу, нестала је. Остала је само љуштура, облик без садржаја: “Нашу нацију су отели олигарси, корпорације и ускогруда, себична, политичка и економска елита, привилегована групица која влада, и често краде у име власника капитала.“ То значи: “Корпоративна моћ која држи владу као таоца, приграбила је себи моћне симболе, језик и родољубиве обичаје државе. Показује да брани слободу коју дефинише као слободно тржиште и да брани слободан избор који дефинише као слободан избор да експлоатише.“

Нема више наде за САД, каже он.

ТУЖБАЛИЦА ЗА НЕСТАЛОМ ЗЕМЉОМ

За крај, чисто да се зна, и као порука свима који, на Балкану и у Србији, још увек живе у илузијама. Хеџиз је јасан: “Умиру културе које не могу да разликују илузију од стварности. Сва царства на издисају, од астечког до древног римског, до француске монархије и Аустроугарског царства, карактерисала је одвојеност елита од стварности. Елите су биле заслепљене апсурдним фантазијама о свемоћи и власти којима су осудиле своје цивилизације на пропаст. Нас стално осиромашују наше елите власти – у правном, економском, духовном и политичком смислу. И уколико драстично не преусмеримо овај ток кретања, уколико не ишчупамо државу из корпоративних канџи, вућиће нас ка дну мрачна и жестока подводна струја глобализације. На овом свету постоје само господари и робови. Улазимо у еру у којој радници могу постати робови. Они више не могу да зараде минималац да би издржавали себе или своје породице, било да су у фабрикама које експлоатишу раднике у Кини или у индустријској пустоши Охаја.“                          

На путу смо коначне ентропије.

ФИЗИЧКО ПРОПАДАЊЕ

Хеџиз каже да морално пропадање са собом вуче и оно физичко: “Није случајно да је наша инфраструктура – путеви, мостови, канализација, аеродроми, возови, превоз људи и роба – преоптерећена, застарела и у лошем стању. Није тако на другим местима. Кина отвара по један метро сваке године. Европљани путују од Лондона до Париза брзим возовима. У међувремену, застарео систем америчких железница, који слабо функционише, не може да одржава вагоне који тандрчу и све старије пруге. Градове муче поломљене цеви и пропала канализација. Агенција за заштиту животне средине процењује да канализација која пропада и која је преоптерећена врши више од 40.000 пражњења отпадних вода у нашу воду за пиће, водене токове и домове сваке године. Министарство просвете је установило да је једна трећина наших школа толико пропала „да то омета извођење наставе”. /…/ У Америци половина породица банкротира зато што не могу да плате трошкове лечења. Државу мучи све већа незапосленост, банкротства, опадање цена некретнина и све чешће се може видети катанац на продавницама и фабрикама.“

А зна се куда то води.

МИЛИТАРИЗАМ И ПРОПАСТ

Хеџиз наставља своју дијагнозу терминалне болести САД: “Рат и необуздан милитаризам – сада имамо 761 војну базу коју одржавамо широм планете – црпе покретачку снагу државе. Америчка војска троши више од свих других војски заједно на кугли земаљској. /…/ Ми прихватамо опасну обману да смо кренули у милосрдну мисију да спасемо остатак света од њега самог, да наметнемо другима наше врлине – које ми сматрамо супериорним у односу на све друге – и да имамо право то да чинимо на силу. Ово уверење је искварило и демократе и републиканце. Окупациони ратови у Ираку и Авганистану осуђени су на пропаст. Не можемо да их приуштимо. Видимо талас заплена и продаја домова дужника, све већи број угашених радних места, пропаст банака и сектора финансијских услуга, сиромаштво које раздире радничку класу, нашу инфраструктуру која се урушава и убијање авганистанских и ирачких цивила здруженим бомбардовањем у којем се користе бомбе за живе циљеве.“

Орвеловски „рат за мир“ је пут у пропаст, сматра Хеџиз.

СУМОРНА БУДУЋНОСТ

Па шта чека САД? Хеџиз је одлучан: “Свакодневно гашење хиљада и хиљада радних места ускоро ће претворити нашу економску кризу у политичку. Улични протести, штрајкови и побуне које су уздрмале Француску, Турску, Грчку, Украјину, Русију, Летонију, Литванију, Бугарску и Исланд, сручиће се и на нас. Само је питање времена. И то кратког времена. /…/  Никада се у америчкој историји није наша демократија нашла у таквој опасности или на прагу тоталитаризма. Наш начин живота је готов. Наша необуздана потрошња је окончана. Наша деца никада неће имати животни стандард какав смо ми имали. Ово је суморна будућност. Ово је стварност.“

Паметном доста. А оном ко верује у илузије никад доста. Јер је грамзив, суров, нечовечан, и заборавља да, како рече песник, ко се из човека не пење у Бога силази у звер. Зато је Хеџизова књига лековита.

И зато је, овде и сада, треба читати.

srpskistav.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.