ВЕСНА КАПОР: Видовдан и дани око њега

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Искра

У петак, на Видовдан, у некој од пословница Теленора или Телекома, није ни важно, у центру Београда, велика гужва. Унутра много деце, испред исто. Једни седе у климатизованом простору, под вештачким светлом, други нестпљиво чекају да уђу, део су неке кампање, очигледно. Oд малених ногу творе се потрошачки робови. Искрено, о чему је било речи не знам. Волела бих да је о Видовдану. Као што није, сасвим сигурно. Претпостављам да је била нека презентација у којој се помоћу његове висости – паметног телефона, са свих страна објављују радосна лица, која обзнањују да су у самом центру збивања, у срцу света, века и живота. Та знатижељна, недозрела лица, упијају бујицу порука и радости са екрана, и шта ће после тога, него веровати да је поседовање једини могући начин живота. Нико им при том не открива тајне стварности. Поручује се само: поседуј и путуј. У току је преобликовање света и човека, по мери, не хуманистичког принципа- да свима буде добро, него да крупном капиталу буде најбоље од сваког корака сваког од нас. Цеде нас као дреновину. Волела бих да је неко ту, унутра, тој деци рекао, данас је Видовдан, наш заветни дан.  Волела бих, али „надање се наше закопало“.  Нестаје свет какав смо знали.

Лане сам била у Грачаници у ово време. Концерт Филхармоније којом је дириговао Бојан Суђић, не може се речима ухватити.  Силина осећања  којом су нас даровали, кроз музику,  речи које смо потом измењали, љубав чврста и густа као срж, концентрисана као годови  стабала  из прича о Завету и вечности. Ћутала сам у Грачаници, мук је био дубок као време, осећало се да се додирују висине земље и дубине неба; осећало се да се додирујемо раменима, ми живи, и они, сви, са оног Поља (“Поље као ниједно/Над њим небо/Под њим небо. В.Попа), сви, што држе бедеме. Мук којим смо се молили, и сад опомиње језом.  Задрхтим, на спомен тог јутра. Било нас је много, и није се осећао страх. Само једна мисао: одавде се нема куд. Ни данас не могу да опишем тај осећај,  записала сам, и понављала, само: Ко није био не зна, ништа не зна. Ко је био разумеће све, пући ће му пред очима време.

Нема српског презимена без неког предања. Наше је да смо од Павла Орловића.  Међутим, ново време тражи да се ствари изведу на чистац.  Као и оно ономад, кад је Ћопић забележио: Нема Бога мајко, каже Николетина. Рекао комесар. Комесари су се променили; још су захтевнији и суровији. Кажу, добро, можда Бога има, али историје нема. Заправо, има, али све су то предања. Чак и кад су чињенице јасне и непобитне, некако волшебно нам сe објасни да то није баш тако, да смо склони митоманији, па све испадне код нас некако велико, а није га ни било.

Рекла сам, тамо, те видовданске вечери, да иако тврде да је Орловић измишљени јунак, ми  у Херцеговини у то не верујемо. Не знам да ли сам погрешила. Чак и у најмањем месту на свету, оператери праве забаве за децу. И деца сањају одлазак.

Мобилност је императив крупног капитала. Историја, традиција, породица, све је вишак. Дистопија је императив.

Ипак, могуће је пружати отпор.  Ако би сваки родитељ и наставник (или бар тек понеки), ако га је блам гласно, а оно потихо, испричао деци понеку важну и лепу причу о историји народа који јесмо,  био би то сигуран улог у опстанак. Међутим, данас је то непопуларна категорија. Показује се да смо опсесивни малограђани, који попут госпа Феме, верују само у оно нешто друго, оно што нису. Можда претерујем?

Ипак, ономад кад су београдски осмаци загрмели кроз град, кад су се сливали ка Министарству, било је нечег гласног, дивног и неустрашивог. Радосно сачекујући једни друге, зауставили су саобраћај (ако су!), поседали око музичке фонтане на Славији и извикивали: Нећемо пријемни. У свежини њихових корака, у потпуној ослобођености од страха, док су се неколико дана сливали ка Немањиној, било је нечег ванвременог. Скептици кажу, и шта? Шта су постигли? Освојили су, тих дана, слободу. Чуло се из њихових грла  још и:Косово је Србија. Али, видело се да им је потом неко од одраслих,  дошапнуо да тај тон утишају. У тој деци, упркос свему, заиграли су далеки гласови, предака; јер, нема породице без  устаника или Солунца у лози.

Прилазим једној групици у парку, прекопута Министарства. Кажем, децо браво. Они гледају, бело, кажу, ми смо овде случајно, не занима нас ово. Ми смо се већ уписали. На питање да ли се солидаришу, кажу, не. Не знам у које школе су могли да се упишу пре главног уписа, али јасно је да себе сматрају некаквом елитом.  Није то лепо децо, саборност, или солидарност, како ко воли,  темељ је свега. Гледају још беље. То ће бити они што ће објављивати на мрежама: не занима нас ништа. Имамо свој свет. Много је таквих. Ипак, занима их да се позиционирају. То што их не занима ништа везано за сопствену земљу и род, ипак, одлична је препорука. Између осталог и за програме мобилних оператера.

Ипак, верујем да ће ова  деца што корачају, смело, другачије градити. Државу, свест, политику.

Сетим се, онда, како је током рата деведесетих,у Невесињу,  један хајдук, кад је схватио да ће понављати годину, здрпио дневник и искочио право кроз прозор, са другог спрата, и трк узбрдо. После дугих преговора, одао је то место, где је похранио ту важну црвену књигу. Испод неког дрвета, на врх Града (ту смо се пели, извиђали, сакривали…појма нисмо имали да је ту била тврђава из петнаестог века, да је припадала и Косачама, нити ко су Косаче…било је то у време оне идеологије која је измислила саму себе, и појела све наше приче).

Наша деца, разнолика су; ипак, верујем да ће доћи неко друго време, и да ће имати наше очи, али отреситију нарав, на претке.

Ипак, плашим се корпоративних мрежа, новог система образовања, културних индустрија, и других трица и кучина…да ли ће огољени егоизам и конформизам појести сваки траг радости дељења и давања. Кад свучеш кошуљу  коју волиш и даш некоме, то је онда даривање, кажем мужу док избацујемо непотребне ствари. Све друго је дим  и  прашина

Не знам да ли ће нас учинити под привидом забаве, мобилним народом, народом појединаца спремних да свуда утекну и претекну, ђе им се укаже згодна дестинација на паметном телефону?

Модерни идентитет тражи од човека, само то: одбацити све и бити мобилан. У преводу, услужан. Неолиберална демократија, подстичући слободу доводи  све вредности до укидања. Рецимо, ми   и језик сами себи хоћемо да укинемо, иако нико, изгледа,  од нас то не тражи.

Ипак, ова деца, што корачају смело, по јари, делују као да ће умети да сабију редове. И, видиш, то утеши ме.

И да, заправо ова прича почиње пре видовданске забаве у корпорацији. Шетајући Србијом, тамо-амо,  прошле седмице, нађосмо се на раскрсници у Ратарима. Ослоњени на кола чекамо домаћина који стиже из Београда. Сунце затања за крошње. И неки други живот, изван велеграда, живот са људским лицем, јавља се. Непозната жена у пролазу вели, добар дан. Испред нас, два дечака неуморно разговарају, све уз игру. Хајде сад, гледај, ја сам лекар; не може и ја ћу бити лекар; па кога да лечимо, не може; може, могу два лекара. Везу тако разговор,  прави мудријаши. Седе на трупцима поред пута, јуре по заравни испред кућа;  лаконоги, занесени, творе свет. Потом ме тргне глас, хајмо у шанац, хајде, брзо, шанцем, ту ћемо се сакрити. Невидљиви непријатељ се прикрада, и они држећи се један за другог, извиђају, крију се, повлаче, нападају…Минути пролазе, оних десетак до доласка нашег домаћина претвара се у пола сата.  Наслоњени на кола, замишљено, дишемо, муж и ја. Загледани,  у ова два срећна створења, свако у свом детињству, кратко се одмарамо.  Немају телефоне, шта ће им поред шанца и трупаца (добро, де, код куће вероватно имају). Погледамо се нас двоје, и праснемо у смех. Помислиће неко да кибицујемо децу, таково је време, кажемо углас. Па шетамо тамо-амо путем, што вероватно делује још луђе.

Тихо је, само њихови гласови, некако питоми, али одлучни, испуњавају модрину предвечерја.

Ови дечаци, сасвим извесно, могу бити шта пожеле. Овакви дечаци, спасиће нас.

Доцније, под орахом, док испијамо пиво, у правом српском домаћинству, наслеђеном и обновљеном, наш познаник вели, ово је стара Србија какве више нема. И уздахне. Али, то је већ за неку другу причу.

vesnakapor.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.