ВЕСНА КАПОР: Обраше се виногради тамо крај Тополе или где је све завичај

ИСКРА на Фејсбуку

Foto: vesnakapor.com

Кад затвориш очи увек се разлију другачије боје и облици. Некад се нађеш у зажареној лави, а некад се разлије плава пруга са нежном измаглицом бескраја.  Не знам како се медицински назива та појава, а не бих ни да претражујем беспуће интернета зарад утиска, али страховито је привлачна та радња: склапати капке окренут сунцу. Игра у којој си сам са небесима. И небеском звездом.

Кажу да се човек увек враћа с разлогом на нека места.  Због тога седим у  Брестовима понад Аранђеловца. Ред крошњама скривених брвнара: увече цврчци, изјутра птице. Живот би требало да буде такав: једноставан. Док играм поменуту игру,  прекопута у вечерњој топлој измаглици, као какво надреално, небеско пловеће острво, под  благим заром сунца, у очи урања облик: чврсто, јасно нацртан, зелен, завршава се, изненада, равнином.

Звук моторне тестере дозива детињство изван великог града; неке вечери и јутра попут ових. Само, то није било овде. Ипак, пут нас  је довео овде. У касне дане септембра, на жетву сећања, на призиве других предела.

Зар Рисовача није само пећина, питам расположеног власника пансиона. И брдо и пећина. И на врху- гробље. Наши су стари, увек тражили узвишице за мртве, вели домаћин. Подсећа тај призор, израна, на пејзаже холандских сликара; дубина света, иста је тачка, свуда.  И уопште, цео тај предео, са низом брежуљака који се промаљају један за другим, ако се само мало крене главом и трепне.  Таласају се тужни врхови, једни иза других,  и у глави однекуд чујеш: густа ми магла  паднала море на тој ми рамно Косово… Поглед не можеш отклонити: лево, на обронцима, таласасто, град у  сунчевом злату, а десно пучина.  Плавет, у којој се простиру небеса од којих домишљаш океан.  Ако довољно дуго ћутиш, и гледаш, нетрепљиво: вознесеш се. На трен, свлачиш тело.

Чујем како лишће опада. И шуми. У позадини, иза овог чују се људски гласови. Искусни трговци-постранце, изнад коначишта, у паузи између тестерисања, пипкају дебла на местима где су секли (шири се опор  мирис свеже буковине), броје, показују годове сунцу. Ко дође зимус, овде, огрејаће га њихове године.

Кад сам први пут била у овом крају, остало је много тога због чега сам хитала да се вратим.  Видик са овог брда обухвата пола Шумадије. Наше коначиште је домаћинство. Овде долазите, тако, не због помодности, већ да дишете и пустите очи у даљину.  И то гробље, прекопута, на том брду, изнад пећине, на заравни, као брод  усидрен у светлосну луку. Ништа друго до вечност, не пада човеку на ум.  Ту поред, виде се људи, домишљам како косе и грабуљају, чисте зарасло, гомилице сакупњеног спаљују и дим се са више места уздиже у небо, меша са облацима; и сасвим је једноставна та граница између њих  живућих,  и почивших. Сохранити, на старословенском (и руском) јесте сачувати, никако нестати.

У порти Буковачке цркве одабрао је да векује Данко Поповић, писац Књиге о Милутину што је знао да наши путеви воде „кроз ова црна беспућа под облацима“. На овом месту, он је један у низу својих предака; укорењеност Поповића доспелих из предела Херцеговине и Црне Горе, овде у ове заталасане пределе, броји се генерацијама. Ту у ову цркву, са чесмом, вели Данков син, сликар, Живомир, долазио је Карађорђе. Хроничари бележе да је скоро цео простор око планине Букуље населило племе проте Aтанасија. Народно предање каже да је храм подигнут за време деспота Стефана Лазаревића, а у Археолошком институту Сану  везује се и за доба Немањића. Четири пута народ је затрпавао цркву, да би је спасио од рушења и паљења. Такви су били ти наши преци.  Наравно, црква је, ипак, паљена и, ипак,  обнављана. Прекопута је Данкова липа, под којом је диванио.  Овде, одиста, човек помисли да Србија не може да се сломи; никад. Прота Атанасије Антонијевић, закело је устанике у Орашцу, а сам Карађорђе пре устанка долазио је овде, код Светог Архангела, да га протиним послањем, исповеди и ободри. Ту је протин Литургијски крст, којим је, како се претпоставља,  заклињао устанике у Орашцу.

Тако, после нам кажу, ту на сеоском гробљу, изнад цркве, леже сад, једни поред  других и устаници и њихови противници. Наш домаћин каже, било је и тада оних који се нису слагали са подизањем устанка; било, било; турских жбира, ухода, потказивача… Мислили  су да може другачије, да није време, да би требало преговарати, и ко зна шта још.  Неки су тад и смакнути, и ту у једној јарузи сахрањени; после су их укућани кришом преносили на своја гробља; тако сад, ту изнад, имамо и устанике и њихове противник-оне што су били спремни издати устанак, једне наспрам других. Тако, сад заједно векују. Свеједно, сва су наша гробља таква, од устаника и издајника, кажем, и невесело се насмејемо.

Увече, арађеловчки парк постаје сценографија за неку од Михалковљевих прича о угушеном времену.   Упознајемо ту, потомке и оних што су подизали варош, у време династија,  и оних што су, доцније, конфисковали. Под ногама се осипају бели каменчићи, изнад кад подигнеш главу, заврти ти се од дубине неба, и звезда.  Гласови и кораци расутих шетача ехо су висина. Све делује као потпун комад вечности. Стишано, утешно. Говори само величанство дрвећа чији врхови су одавно заборавили земљу.  Кроз резиденцијално летње здање кнеза Милоша Обреновића,  шикља мрак. Док други измишљају историју, ми је сатиремо, велим и тужно и љутито.

Потом, до касно у ноћ (а можда и од зоре) у Брестовима жива музика. Обраше се виногради, доле крај Тополе...сећам се оца, како радосно пева, и подижем глас; мој муж пита, по ко зна који пут, како знаш све те песме? Нисам ни знала да их знам, док отац није отишао, кажем, после сам наставила да их певам. Али, ми нисмо одавде? Како нисмо, кажем?  Зар Дучић није певао, с наших брда: Аве Сервиа?  

Крадемо окрајке Михоља, овде на обронцима Венчаца, покушавамо осетити време, ван буке века. Кадифице (то старинско цвеће, расејано по свим нашим крајевима) у дрвеним саксијама, савијају цвет, праве семе за за наредну годину.   Сетим се цвећарке са пијаце, каже, све је модификовано.  Само две године цвеће може да баца семе које ће цветати. После, јок, нема, ништа. Пчеле, ипак слећу на ретке расцвале главе цветова. Трагача увек има, кажем наглас. И удишем дубоко мирис претестерисаних годова.

Мир обронака завичаја,  у коме нисам рођена, лечи.  Рај обећава да ће бити овакав.

Тераса, одједном, оживљава гласовима. У трену кад се облаци покрену, у пуној јасности, још се само извијају беличасти трагови-праменови магле, са Рисоваче, понад гробља.

Цео дан на Сретење скупљам ову причу, из себе, из нечитких цртица забележених као подсећање. Због чега све ово нисам забележила док је било свеже? Ко ће знати како приче зрију и клијају, тешим се. Онда мисао, признајем за скептике, наивна, али за верујуће окрепљујућа: Сретење је опомена да је сваки дан велики сусрет. Да су наше сени, свуда.   Да нам је семе исто, још немодификовано, што се најбоље види на Литијама у Црној Гори. Сервиа је оно сунце, и она звезда, где год да смо рођени и где год живимо. Стога, исписивање овог јесењег созерцанија, на овај дан, можда и није одоцнело, сазрело је:  саплеменици проте Атанасија,  успињу се у модрину небеске пучине, заједно, са свих страна. Од Острога до Орашца, трпељиво и радосно светле од Пеште до Беча, од Нијагариних водопада до  Аустралије.  Шире благе вести љубави и трпљења,  и његошевске промисли о божанској искри човековој.

Одиста, човек се враћа на нека места, у неке часове, по причу,  увек с разлогом.

 

vesnakapor.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.