ВЕЧЕ СА ГУБИТНИКОМ: МИЛАН НЕНАДИЋ ИЛИ СРПСКИ ЛИРСКИ НИХИЛИЗАМ / РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ, ЗА РОЂЕНДАН

ИСКРА на Фејсбуку

Владимир Димитријевић (Фото: Снимак екрана)

О ОТИШАВШИМА         

 

Када сам био дете ( још увек дете ), у Кулиновцима код Чачка, у селу свог деде по мајци, обретох се са старцем, мојим уточиштем, у њиви. Он је, на међи, причао са комшијом Перишом. Играо сам се, крајичком ока гледао дединог познаника, седог и ситног. И Периша је изненада нестао. Нисам ни приметио кад је завршио разговор и отишао. Осетио сам, одједном, чудну празнину – био, па га нема. Шта то значи? Његов нагли одлазак је одјекнуо празнином, оном што се скривала у празном бурету  дединог подрума.

А после неког времена чуо сам да је умро.

И то ме је додатно збунило. Покуњио сам се као покисла кокош.                                                                                                                                                                     Чини ми се да је то био мој први доживљај смрти: неко изненада оде из њиве, и онда, заувек, оде одавде.                                                 Као у детињству, изгубио сам се када ми је Драган Хамовић рекао да треба да коначно завршим текст за краљевачки зборник о поезији Милана Ненадића у духу песничког “in memoriam”. Шта то причаш, Драгане? Какав “in memoriam”? Да ли се ти стварно правиш или ниси чуо? Шта? Да су Милан и његова Илеана умрли заједно, од тровања гасом, у свом стану…Немој ми то причати, Хамовићу. Кад је то било? Како кад? Има већ петнаест дана…Ниси читао?                                                                                                                                       Нисам читао, наравно да нисам. Купујем новине сваки дан, али их не читам. Гомилам их, па после изрезујем чланке. А то је било у новинама које сам купио, али их нисам прелистао.

 

ЗБУЊЕНЕ МИСЛИ ПОСЛЕ ВЕСТИ О НЕНАДИЋИМА

 

  1. Неко ишчезне пре но што се појави, пре него што постане стваран. Ненадићи нису. Они су се појавили до краја. И тада је дошао крај. 2. Таван је гроб куће. Гроб, симболично, плете своју мрежу на крову. Мемљива је тама горњих гробница. Да ли је  смртоносни гас стигао до тавана куће Ненадића? ( Био је стан. Нема тавана. Али је тавно).                                                                                                   3. Предмети које више нико не користи добијају функцију подсетника; њихова празнина дејствује као сећање. Шта је се њиховим предметима?                                                                                                       4. Треба избавити звук из прашине у коју је потонуо…Зашто су њихови гласови отишли у прах?                             5. Уметник у детету расте брже него што оно слути. Али том уметнику треба дати правац. Ненадић је, тетурајући се, успео у томе.                                                                                                                                                                    6. Смрт нас лагано опкољава, и онда наједном искрсне из таме. И што је веће наше незнање о томе шта нам се спрема, то је смрт све ближа и спремнија за напад. Тако се и десило, мада је Ненадић имао знање о смрти. Опасно, песничко. Као онај који се кроз ад гласио лиром, како каже Рилке.                                                                                                                                                                                                7. Атеисти су тврдили да је Бог наличје смрти. Али, нису били доследни у праћењу своје формуле. Јер, ако је Бог наличје смрти, он је и лице живота. Каткад сав у теомахији, Ненадић је потврђивао Божје присуство…

О чему ја причам?

 

 

ПОТОЊИ СУСРЕТ

 

Зашто се све то десило?                                                                                                                  Вече у Краљеву, одржано у јесен 2020. године, после дуготрајне „ковид паузе“, уочи научног скупа о стваралаштву Ненадићевом било је, што би рекао Доситеј, „преизрјадно“: песник међу нама, наоштрен као сечиво ума, Желидраг Никчевић, ја. О нама, о нашим страдањима…Рекао сам да сам смислио и назив за свој ненаписани оглед – „Вече са губитником/ Лирски нихилизам Милана Ненадића“…                                        После, на вечери, песник се задржа кратко ( не осећа се најбоље ), а ја остадох у најпријатнијем разговору са његовом супругом, поносном на сина Филипа, психолингвисту у Канади, и кћи Марију, која, како чујем, повезује нашу и румунску књижевност у земљи Елијадеа, Сиорана и Јонескоа. Илеанина љубав према мужу – апологетика његове етичности; он је, вели госпа Илеана, у доба Титотопије, пио само да би  могао да прича шта хоће, као Вук Исакович што је пио код оног бискупа само да не би пристао на унијаћење… Ненадићев нихилизам је, тако испаде, Црњансковог Исаковича; пијан, Вук пориче постојање Божје и Његов промисао само да не би постао верник оне конфесије са чијег се грба на бискуповој палати у Печују спушта паукова нит, а српски официри, док улазе на вечеру, ни не примећују замку…

Тако…                                                                                                                                                   Умрли Милан и Илеана.                                                                                 Милеана…                                                                                                                                           Тако…                                                                                                                                    Причасмо, на њиви овога света, и они одоше…

Шобот празнине, као у дедином бурету…

Не могу да пристанем на такав исход…

А већ сам пристао.

И сада пишем да не бих издао успомену  на отишавше.

 

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО МИЛАН НЕНАДИЋ

 

А Ненадић говораше:“То све иде у категорију врло свесног самоубиства. Почињу да ме сустижу оне страшне море попут Миљковићеве максиме: „моје песме траже моју главу”. Имам на уму наша три Бранка – Радичевића, Миљковића, Ћопића; Радичевић болестан насмрт, Миљковић и Ћопић самоубице. Сви су принели главу на олтар поезије.                                                                                                                                                 Уосталом – ватра је мој највернији читалац: прогутала је толико мојих глупости и о њима није реч проговорила.“                                     И још, и још:“Никола Кољевић сматра да је смрт средишњи мотив најбогатије извариран баш у мојим стиховима. Једном сам, у необавезном разговору с њим у Матици српској рекао да бих се најрадије одрекао свих речи које сам написао, на шта је он застао, погледао ме и рекао: „Да то нисам чуо!” Он је тај ход бридом бритве чак поредио, као што је већ речено, са оним возачем мотора који се, турирајући свој мотор, смртоносно сурвава у вашарско буре. То канда личи на оно познато – смрћу против смрти. Али, пре бих рекао да је то покушај да се некако завара смрт, да се настани животом. Некаква врста несебичне људске жудње, да се тамо негде далеко пресели човеково дисање, дамарање, топлина, да се у бесконачност насели нешто људског бића.”      Победити смрт – подухват достојан сваког човештва.

Али, али – не може свако ка смрти, мишљу или песмом. Да покуша да победи смрт или је, макар, завара.

Један од највећих разлога због којих је данашња уметност раслабљена јесте недостатак свести о томе да се мора у сусрет смрти. У уметности ничег узвишеног не би било да није суочавања са тајном међе, оним Дучићевим да се очи морају држати на оба света.

Ненадић је ишао ка метафизичкој тајни пречицама смрти.

 

 

НЕНАДИЋ И СРПСКА ПОЕЗИЈА КРАЈА

 

Наравно, испуниће се реч Божја дата у Светом Писму. Историја, која је имала свој почетак ( а почетак је био пад прародитеља у смрт, испадање из гнезда љубави Божје, из Очевог загрљаја ), и свој крај ( Други Христов долазак, када ће огањ љубави Божје показати да није исто бити Свети Јован Крститељ и Ирод, Вукашин из Клепаца и Жиле Фригановић).

Српска песничка реч је, од Средњег века, сведочила о томе: о потоњем у Космосу и Граду, у историји и свагдашњици. Песничка реч нам је, у ово доба брбљивости од које се постаје немушт, право, насушно богословље. Оно што виде песници, професионални теолози углавном не виде, обзидани својим ученим фуснотама и заточени у слоновачу хартије, прекривене словима хладним и равнодушним. Песничка слова горе, као што је горела српска Босна и Херцеговина под НАТО бомбама 1995, као што је горео воз у Сићевачкој клисури 1999, као што је горео Девич 2004, као што је горела Косовска Митровица 2008. Хартија се пали од важних стихова. Из пожара јауче Србија крваве кошуље, силована по ко зна који пут у историји…

Ненадићева поезија је антологија јаука…                                                  Или: „Ко о чему, Ненадић о потоњем.“

Визије космичке пропасти, али и пропасти човековог света, неспремног да изађе у сусрет Небеском Женику, Ненадић штедро даје. Усред кликтаве свести лирске ненаспрамности, која каже, као рани Змај, да је „леп овај свет“, песник осети ништавило: јер, саздани смо ни из чега, и без битотворне љубави смо ништа. Ако љубави немам, ништа сам, вели Свети Павле. У том ништа, слутио је Змај, а опитовао Ненадић, има „прабесина“, архидемон чији смо ми снови, ако јесмо без љубави, ако је љубав само причина.

 

ПРЕБЕСИНА У НЕНАДИЋА

 

У Ненадићевој песми „Ђаво рационалиста“, непоменик ипак само „мрмља“. Он ништа не говори гласно; а и зашто би? Мрмљање је довољно да се сруши прометејски занос лирског ја, поете који верује да силом речи може да разбуди мртваце, да распева камење и Творца убеди у то да је погрешио, како би све почело испочетка. Поуздан у своје пантокреаторство, да треба и може да буде хлеб свима, „народно жито“, песнички Прометеј бунца о себи као о новом почетку, новом Творцу,  светлости и гласу свега што се види и оног невидљивог, „јестивог, питког и спасоносног“.

Међутим, „ђаволак“ ( Сологубов „сићушни злодух“ ) само наговештава да силе ентропије ништа не заобилазе: постоји врела магма која ништи, блато које све покрије, кишна глиста која непрестано ровари, а црв, исти и у блату и међу звездама, „непрестано расте“. Довољно је „само мрмљати“ да би се човекови привиди развејали у прах и пепео.

Демон из песме „Ђаво рационалиста“ је исти онај малограђанин – злодух из кошмара Ивана Карамазова. Творац „Легенде о Великом Инквизитору“, неодољивих аргумената који доказују несавршеност овог света, онај који Творцу враћа улазницу за рај, горд и свиреп у својој презривој самодовољности која од Смердјакова прави оруђе оцеубиства, Аљошин брат очекује да ће се њему, само њему, јавити Милтонов побуњени арханђео, Луцифер главом и брадом. Кад тамо – кошмарни ђаво који личи на чанколиза одрпанца, и непрестано прича глупости. То је, како Иван каже Аљоши, ђаво који чак иде и у купатило, као Ставрогиново „шкрофулозно ђаволче с кијавицом“.

Иванов ђаво је, као и у Ненадића, „ђаволак“, дводимензионални рационалиста који, пре свега, указује да овај свет заиста ничему не вреди.

 

НЕНАДИЋ О ЕНТРОПИЈИ

 

Ентропија све надвладава – што је најгоре, ентропија делује као глупача међу глупацима. Човек, који би требало да је средиште космоса, пуки је чир, и то на задњици свега створенога, о чему песник Ненадић, отворено:“Ако бих се играо, могао бих, као poeta vates, да се наслоним на једно размишљање Иве Андрића како је људска врста одгурнута у део васионе као злоковаран сој који смишља пакост и зло и како ће, настави ли се како је кренуло, прелити димензије сунчевог система и заразити бескрај. Све што чини човек, води право у катастрофу. Нови песнички правац овога века може се мирне душе назвати катастрофизам. Човек је, изгледа, постао чир на задњици света: то место боли, али се лека не тражи – чека се да сам од себе пукне. Као да је људски ум постао депонија васионе. Ништа том ђубришту неће стати на пут. Имам на уму уметнички програм Медијале сликара Милована Видака и Ђубриште Леонида Шејке. Злочиначки ум човеков иде тако далеко да се на врх пењу само они који хоће. Како завршити ово бунцање у виду одговора осим помињањем пацифизма који почива на чуду званом Pax romana. Што би рекао наш генијалац Андрић: свет је пун гада. Ако се не удави у сопственом буњишту, ваља страховати да ће тај космички црв населити и препунити саму васиону својим буњиштем.“

Својим буњиштем које ће бити наше.

И које ћемо предати својим потомцима.

 

КА ОКУ УРАГАНА                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Многи интелектуалци лажу да су гладни и жедни истине. Премало рањени да буду многострадални као Јов, превише „мислено умишљени“ да би могли да појме. Њихова болест је бољетица, благо дражење живаца и разума. Она не изводи у крајњу, ледену таму небитија. Она подстиче само на флертовање са Ништавилом. Па да. То је меланхолија. Флертовање са ништавилом.

А Ненадић није флертовао са ништавилом.

Он је био спреман да улети у зеницу урагана.

И да каже ствари тешке да се чују.

Али вредне да се чују.

Уосталом, вредно је да се чује само оно што није лагана мелодија, успављујућа; јер, у том спавању смртном какви би снови могли доћи, питао се Шекспиров Хамлет.

Боље је срести и протрести кошмар пре но што заспимо. Ноћас или заувек.

Ненадић је умео са ноћним морама.

 

ЛИЧИНА ЛИЧНО

И у песми „Дивљи Бог“ свет је истрошен и испражњен од логосности: људска вена је обескрвљена, посвуда је плићак, лудило убрзава, а коњаници су црни. Напрсли глобус виси о несигурном „страшном виску“. У координатном смо систему чија нас „димензија нариче“, па је једина утеха да ће живот лирског субјекта трајати кратко у хаосу измешанох дана и ноћи. Док „црни звук“ и прати и води човека, што жури у „слеђену, вечну анархију“, императивно се налаже и „руци“ и „моћи“ ( руци као моћи по преимућству ) да се колебају, јер се све свело на „сумњу у лепо“. Ко у то посумња, чија путања се сведе на сумњу без граница, мора зачути „топот трена“ који се приближава и значи неминовност пуцања из дубине Бога у људско. Као потоња дубина, Бог је само заседа за неуспелог човека, кога, као истрошену наказу, а не кнеза целокупне твари, треба ликвидирати једном заувек.

У „Паду Босанског Грахова“ стабла су „стакласта“ и проклета јер не знају за лишће ( грање су разнеле гранате, па ни ветар неће моћи да шумори у крошњама ). Узалудни су и сунце и пролећна влага, и „нестрпљиви“ сокови биља јер је све изгорело. Ждребац, кога Дамјан никад неће узјахати, лежи у „мртвом грчу“:“Какав се пролом деси,/ Какав убиствен целов – / Да више никада душа/ Не такне своје тело.// Створитељ мудро ћути, не троши снагу улудо:/ Живи су стигли мртве – не помаже ни чудо“.

И ту стижемо до Диса.

 

НА ДИСОВОМ ТРАГУ                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Понекад нас, кроз српску поезију, која је, једним својим током, уливена у Дисову „Нирвану“, гледа свепрождрљиво око ништавила. Дисова нирвана није будистичка заветрина, него ледена олуја ништења пред којом је човек немоћна жртва, пука „боја пролазности ствари“. Милован Данојлић и Новица Петковић показали су да је мелодијска нит песника „Утопљених душа“ нешто што нас присно подсећа на кукњаву наших старица по гробљима. „Нирвана“ је вечна нарицаљка која, кроз гробне јаме, силази до дубина земље, осећајући блиски час њеног коначног расапа. Ненадић наставља Дисову линију.

Тако је у раној песми „Црно“:

Усна у почетку љуби полен

Који са ње сипи до плодова,

До следеће усне која ће да такне

Сласт несносну, сласт која се памти.

 

Знам ли, црни плоде, шта ми нуди

Додир овог језгра, додир ове ноћи,

Знам ли шта ми нуди?

Напречац ћу рећи:

Бол који сам хтео,

Бол који се носи

Да би једном сјао у свој својој моћи.

По мислима дакле, по кречу већ мртвом,

Хтећу да ме није, да ме, уосталом,

И не буде икад.

 

Црно које јесте.

Једном да га такнем,

Једном да ме такне:

Црно целовито!

А неће се чути

Реч коју сам смео

Јер је мртав извор,

Јер говора нема,

Јер тек слушам црно

Како у мом бићу

Хучи, одјекује.

Ништавило као пунота, црно као бело – зар не осетимо, и то колико пута, да смо прах и пепео на ободу гроба?

Смрт је Полифем који победи сваког Одисеја; она надлукави свако људско лукавство.                                                                                                            Смрт се, уосталом, мрзи страсно. Али, што је страснија мржња, то је већи човеков страх. Страх, страсти и страдања су нераскидиво повезани. Окови ништавила прејаки су.                   Пред смрћу, човек покушава да утекне у дела својих руку. Али, то му не успева: смрт га чека и у његовим рукама и његовим делима.

 

 

СА НАСТАСИЈЕВИЋЕМ

 

Страшни суд ће, вели Писмо, доћи као лопов по ноћи, када човечанство буде сасвим опијено собом, својом утварном мудрошћу и делима, својим мислима и мишицама. Човек ће, у свагдашњем вртложењу гордости, бити сасвим срођен са привременошћу, и неће хтети да дигне чело ка вечности ( престаће да буде чело – век ). Тада ће зачути анђеоска труба апокалипсе. Али, горе на небу; доле, на земљи, по Момчилу Настасијевићу, биће то само „Предвечерје“. Анђео ће трубити на рубу свега на шта смо навикли. Крочиће се у пламен јер смо порекли Смисао, занети пословима и празнином, закрабуљени у шарено аветињство. Једини који види приближавање пагубе јесте песник, који, шестарећи куда и остали, са “рујних лица“ својих ближњих, као Момчило, друг Гаврила Принципа из Гавриних београдских дана, чита „коб лобање“. Тако, још 1972, у песми „Сарајево град“, Ненадић:“Неон, асфалт, лије слина,/ Низ сокаке болна плућа./ Царство шљама, срце сплина,/ Шупљи људи испред кућа“.                                                                                                          Из усуда „обезближњености“, из тог понора, не може се излетети у небо слободе. Нарочито не интелектом. Не апстракцијом. Зато, у очају, као у Ненадићевом „Уточишту“: „Дај Боже да буде неко као и ми, / Дај Боже да буде преиспољна хуља, / О једном трошку да нас земља прими.“

Кад већ нисмо могли да будемо браћа.

 

Излећући, макар стихом, из координатног система у који смо смештени, покушавамо да прелетимо сопствену смрт. Над суморним водама нашег ја кружи галебовска белина чежње ( ово је речено намерно баналном, квазилирском реченицом, да се види куда бисмо без оних који, попут Ненадића, лирици не дају да се прода риматорском сентиментализму ). А кричи безнађе. Спрема се олуја Ништавила. ( Ово је већ озбиљније речено; бар се надам ).

 

МИЉКОВИЋ И ОН

Као у Миљковићевом „Боланом Дојчину“, у Ненадићевој поезији пред нас иступају слике опште раслабљености битија. Сунце ће изаћи изнад „мртвих глава“, а они достојни шетње у врту леже без даха; ипак, у свету који се распада, слаби су позвани да поведу, и нада постоји под болесним сунцем. Пепео је успавани пламен. Зар се Мефистофелес није жалио Гетеовом Фаусту на то да је живот неуништив? Међутим, у Ненадићевом „Миљковићу“ наде је мало – покојни песник је урлао против таме овога света, сневао о својој звезданој глави која расте у небеса, веровао да ће усред космичке зиме срести сунце – и спао на грану кржљавог дрвета, која као да, и са оне стране гроба, понавља слику вечности какву замишља Свидригајлов: то је само соба са пауцима. То јест, како рече Ненадић у свом „Миљковићу“:“Ако је на оном ко на овом свету,/ Онда Бранко виси о истом дрвету“.

Ипак, Ненадић, као и Миљковић, машта о постојаности која би била ту после поленски трептавог стражарења на ивици привида. Као у песми „Бели анђео“:“Прастара искро на мом длану,/Воштана свећо с горком сетом/ – Љубим ти сјај у црном дану,/ Љубим ти муњу над планетом./ У мени срце догорева/ И димом шара свуд по своду. Из златног тама ангел пева/ Док усном љубим свету воду./ Високи гробе накрај мене,/ Животе вечни у нигдини – / Љубим ти чело ја из сене, То што мораш са мном и чини.“

Фаустовски комплекс западноевропске мисли значи изједначавање патње са сазнањем. Заиста, сазнати значи патити, али само ако се сазнаје ван Бог и против Бога. То је знање због кога је Адам пао у тварност као роб, преставши да буде господар творевине. Али сазнати у Богу значи радовати се и веселити се, надати се и бити спреман за жртву.

И ту је Ненадић водио борбу.

У граду и у свету.

 

МИЛАН НЕНАДИЋ И НОВИЦА ТАДИЋ

 

На први поглед, Ненадић и Тадић немају ничег заједничког. Али, није тако:  и један и други песник умеју да на поведу кроз ждрело Града, Града који је постао свет, и где живе они који „лове, а уловљени“ ( Настасијевић ). Град, по Тадићу, простор у коме човек постаје „безумљу узрок безуман“, у коме ноћ, страшнија од земље с гроба, прождире све обрисе људскости…Окружен тескобношћу, осећајући кривицу зато што учествује у урбаном dance macabre, лирски субјект би да се скрије у сопствену сенку, али под вештачком светлошћу неона, хладном као бријач, нема сенке.                                         И Ненадић је урбано свестан испражњености у којој обитава, као у песми „Преко Савског моста“: „Измучен цигаретама, чашама, бензином, / изрешетан неоном и стаклом, / пригњечен поздравима без стиска руке, / без белине зуба, / накљукан спикер гласовима, / семафорима, стрелицама, опоменама”. Ту је и младалачки Ненадићев поглед „Са Калемегдана“: „Доле у трњу, / временом набацано смеће,/ / поцепане кошуље, / одбачене гаће девојачке,/ људске и животињске кости, војничке капе, / трули мадраци, / опушци, / испљувци, / смрад”.

У песми „Двадесет година слепог миша“ Ненадић је Тадић; посвећујући стихове свом земљаку и састрадалнику, Рајку Ногу, он обележава „нулти сат“ нашег постојања у влажној тамници сопственог лежишта, и црни каирос кад човек схвата да су речи, које је слао Богу, биле обол плаћен Божијем непријатељу. И одређење човековог лета као „пада у лепак“ сасвим је у духу песника „Огњене кокоши“.

 

СА СВОЈИМА ПО УЖАСУ

 

Ми смо народ патнички. И то не може да не види велики песник. О томе је, поводом Милана Ненадића, зборио Јован Делић:“Милан Ненадић је пјесник личног и колективног ужаса, који забада перо у чвориште бола, пјесник који лако налази рану на човјеку и човјечанству, а нарочито на свом народу – и ту рану претвара у пјесничку читанку.“

Милан Ненадић је своје песме саздао и као својеврсно обраћање жртава убицама, и оне су фуснота на надужасну химну српског боголиког трпљења, реченицу Светог Вукашина Јасеновачког усташком кољачу Жилету Фригановићу, бесном што старац подноси одсецање ушију и носа и копање очију с небеским миром:“Само ти, дијете, ради свој посао!“ Без гробља, уз биље, воду и зверове, српски мученици су заувек освештали земљу својих предака и, ако је буду достојни, својих потомака.

Tо је тема Ненадићевих„Српских младића“:

Спавајте младићи, везани сечени.

Спавајте младићи, рано доречени.

Спавајте пупољци, пре времена свели,

Без свести о срећи коју бокор дели.

На празник за око, у Недељу Цветну,

Кад се све лепоте крај извора сретну,

Кад сви од радости буду ван памети,

Хоће л’ бити неког бар да вас се сети:

А могли сте бити и ви срећни исто

Уз српско девојче, невино и чисто.

Спавајте пупољци, на правди спаљени,

А могли сте бити украс васељени.

Мир вашем пепелу крај друмова прашних,

Покој вашој души после мука страшних.

Спавајте крај друма сном предачких сенки,

Спавајте младићи, невини во вјеки.

 

Они су отишли, а да се нису остварили; отишли у пуноти својих снага, а да за њима није остала ни реч, ни потомство. А Ненадић их је примио у песму.                                                                                                                 Ненадић не поставља само питање метафизичке основе србофобије. Он пита Господа – докле? Да није распет за нас, Бог не би имао шта да одговори Србима. Овако, знамо да је Христос био са покланим српским дечацима и девојчицама, док је отац лажи, крвник људски од почетка, згажен Христовим васкрсењем, био са усташким људождерима. Али, ако нам Бог одговара Христом Распетим и Васкрслим, Христов намесник на земљи нема шта да нам каже, док чека скупа са оним који је проглашен „блаженим“, Степинцем Алојзијем, војним викаром усташке војске.

Па ипак, ужас историје оставља најдубљи траг на Србима. Као у Ненадићевој песми „Црна моја Босно, Госпо од Удеса“: „Црна моја Босно, мртве птице крило,/Тако нам утваран беше живот цели,/ Било нам је као да се није збило /

Ни у цркву нисмо без оружја смели.“

Али се нисмо дали. Тако је, у једном разговору, Ненадић рекао зашто није пристао да ћути:“Мој поетски пут почео је управо ту крај огњишта, где сам као дете седео са старцима који су ме волели и дали ми некакву песмарицу, збирку народних песама да је читам. За дивно чудо тамо се била нашла и песма једног Херцеговца који је опевао Сарајевски атентат и онда читајући, кад год дођем до места где се помињу Гаврило, Чубриновић, Чабриловић, старцима шкрипе зуби, а бабама врцају сузе као лешници.“

И тако се постаје ПРИНЦИПијелан.

 

НЕНАДИЋЕВ ПРИНЦИП

 

Онај мали, спечени, онај што је писао песме и урлао да је анархиста, онај што је девојци до крви стезао руку и сваки час, као у „Златну моруну“, свраћао на Жерајићев гроб, онај што је учио математику од Момчила Настасијевића, а његовој сестри предавао немачки ( спајала их је нека „матерња мелодија“ ), онај што му је надлактица трулила у Терезину пошто је у песми, на порцији, написао да није идиот и да је боравак у тамници смрт, онај у Видовдану као побуњен и против Творца, онај што није хтео да пуца у Софију Хотек, јер је имао мајку и зна шта је мајка, онај кошмарник са рајским сновима, југословенски националиста са Обилићем на дну бардака, да је остао жив – постао би Милан Ненадић. Ненадић, Принципов завичајац, и јесте песнички Принцип. Зато му је таква и теологија и историосфија. Образлажући „Жичку хрисовуљу“, Драган Хамовић је то и рекао:“Овако као Ненадић можда би певао његов земљак и јунак Венца за Гаврила, видовдански атентатор у Сарајеву, да се није остварио као атентатор него као песник.“

Јер и Црњански је, на трагу Гавриловом, о свом народу говорио као о „јауку и гробљу“, знајући да нас је момак из Обљаја обележио „жигом убица“.

У „Венцу за Гаврила“ кроз свог песничког земљака младић проговара:“Ја не мрзим никог. Из љубави праве/ Не презам од чина који знам где води:/ Веком ће се овим котрљати главе,/ Наше српске главе на путу слободи“.

Он ће, такав какав јесте, из једног, скоро нихилистичког Видовдана, пуцати:“Макар цело Српство промашило мету,/ А моја му жртва изгледала лажном“. Јер треба да се „смакне тиран, васкрсне Косово“. Он је знао шта значи „кад на бојни добош оде своја кожа“.                                                                                                                                    Зато је Нанадић говорио:“Хватао сам се за речи као чудну реку спаса. Хватао сам се за самоубилачку одлуку сарајевских атентатора, за мог завичајца Гаврила Принципа. Одлука да пуца у Фердинанда била је заправо равна највишем песничком чину. Његов, и атентат младобосанаца, наш је највећи родољубиви еп, налик епском подвигу Милоша Обилића. Зар то није врхунски одзив на зов предака, примални крик, покушај да се у лице свету врисне висока свест о себи, о ономе што је и Петар Кочић оставио у наслеђе! „Ко искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину – неустрашив је као Бог, а презрен и гледан као пас.” Има ли искренијег вапаја појединца свесног свога послања и постојања?“                                                                                                                                                                   Али је тешко. И горко, као у песми Милана Ненадића „Пастернак“:“Без слободе и без главосече/ У кречану у живу суштину/ Да осетиш како страшно пече/ Ако у стих ставиш отаџбину“.

Жива суштина је кречана која скида кожу с леђа и растапа кости. То памтити ако си намеран да служиш отаџбини.

 

НАСЛУТНИК ЈЕЗЕ

 

За Србе, историја је увек била питање принципа. Зато се и појавио Гаврило Принцип, коме су, после атентата на Великог Ловца ( убио на десетине хиљада ситне и крупне дивљачи по густим шумама своје империје, па се намерачио, на Видовдан, и на Србе ), ломили кости у европској тамници Терезину. Непосредно после атентата, видео је Жерајићев излаз из свих безизлаза – ко хоће да живи нека умире, и ко хоће да умире нека живи!  То је било и оно Шантићево – кад нам узмете животе, са вама ће се борити наши гробови.

Али стварност ( стравност ) настала после Принципове смрти за земљу Јужних Словена понајмање је личила на идеал: Српство се, окупано крвљу,  нашло у земљи која је, по речима Владике Николаја, била пркос Богу и Светом Сави. Милош Црњански, млад и згађен државом у којој се обрео, блуднички одевеном у сладуњаве приче о „троименом народу“, у фараонско – маузолејску паганштину, у „Лирици Итаке“ подигао је „Спомен Принципу“ од, како рекосмо, „јаука и гробља“ свог народа. И демони су остали да бдију и чекају свој час, као што се десило 1941, и као што је Ненадић слутио 1975, сећајући се Андрићевих слутњи:“Низ криви сокак, ка мрачини/ Силазе шубаре. И турбани./ Да ли је стварно, или се чини,/ Да су демони покопани“.

Алекса Шантић је, после Великог рата дигао свој глас у име инвалида који су од отаџбине, после свога што су дали за њу, просили на улицама, као права слика нове државе. То просјаштво је, ускоро, постало метафизичко, пренело се на цео народ.

 

 

ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             У једном интервјуу, Ненадић рече:“Сурова или окрутна збиља увек је постојала. У нашем српском случају, ми друге стварности и немамо. Некада су се књижевни теоретичари и историчари, вођени најбољим намерама, заносили писањем књига и справљањем антологија о српској предратној, ратној и послератној поезији. А шта показују векови на Балкану? Историја лепо каже – тога нема. У нашој поезији постоје само песници, ја ту  не видим ни предратних, ни ратних ни послератних. Све су то међуратни песници.“                                                                Зато Ненадић пева о пропасти царства српскога, које је, иначе, увек у пропасти. Епоха Немањића, златна, била је поштрапана крвљу братоубилаштва, ратова са суседима, налета монголских хорди. А онда су дошла Агарина чеда, и погазила достојање Божје, па је монах из Раванице вапијао, гледајући покољ нејачи и одвођење многих у робље:“О, земљо, раствори се, живе прими све нас!“

У народној песми „њишти Дамјанов зеленко“ и остали добри коњи Југових синова, и девет лава немуштим језиком јавља да је настао свеопшти слом, а соколови шестаре над косовским разбојиштем. Мајка Југовића ће издржати све осим сусрета са одсеченом десницом Дамјановом, која је била ручица њеног детета, рука која је држала длан њене снаје, рука у којој је севао косовски мач. Опет у народној песми Рајко војвода набраја имена српских јунака ( за нарицање се каже „набрајање“), да би Маргити објаснио зашто је српска нејач сад „турско подножје“, а српски манастири „турске потпрдице“. И Рајко и Маргита ће себи зарити нож у срце, јер у историјском лавиринту као да нема спасења, него минотаурски ужас вечног робовања.

У петој песми Ненадићевог „Страшног суда“ слика нашег заношења прошлошћу ( које, такве, никад није било, никад бити неће ) дата је као опасност да „по своје“ дођу све основе нашег бића, постајући искушења од којих нема бекства:“Долазе по своје:/ Наџаци, кубуре, сабље димискије,/ Протуве, принчеви, вожди, династије;/ Долазе по своје ( доћи ће нам главе )/ Оклопи и ношње, грбови, заставе/ ( Ове, сасвим нове, и из средњег века )/ Из шкриња с тавана, подрума, усека.“

Долазе по своје, а ми смо мислили да је наше.

 

ОРФЕЛИН И НЕНАДИЋ

 

Шездесете година 18. века…Српски народ је у ропству – под Турцима и под Хабзбурзима…                                                                Српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника, сатрудник српског митрополита Павла Ненадовића, родом из Вуковара, Захарија Петровић Орфелин, по узору на старозаветног пророка Јеремију, оплакује судбину Србије и свог народа:“Како стаде Сербија, славна и угодна,/са множеством народа бивша прође плодна,/пресилними цареви и храбри/ солдати, сад у ропство другима морала се дати./…/Славни моји цареви и вожди велики,/с моји храбри витези и сини толики,/оштрим мачем падоше у својој держави./Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!“

Па онда, нимало случајно, безнађе је од Орфелиновог постало Ненадићево. Стално смо на удару сила немерљивих, којима се одолети не може.                                                                                                                                            Србија Ненадићева је, као и у доба Орфелиново, робиња. Јер:“Серпске моје границе и земље ридајут/что храбри ми витези туд не пројезжајут./Разорени градови сви пусти већ стали,/куле бојне српске све и дворови пали“. Расејани, расељени, расточени; над нама Мајка Србија плаче у Орфелиновој песми:„Једна чада у Турској, а посвуда друга/
стењут љуто, жалосно, – ах, прегорка туга!/По толикој ја слави и мојој храбрости,/поругана стала сам, – о, моје жалости!“

Или, као у седмој песми Ненадићевог „Страшног суда“:“Ево нас, богме, на чистини,/ Ево нас удно света./ Нити ми нешто чинимо,/ Нити то коме смета.//Све и да можемо нешто,/ Нама то није лако:/ Ми смо, бре, Срби./ Срби смо./ И те како.“                                                                                                                                                                                                Наравно, непријатељи нам се ругају; својевремено је амерички учењак Џон Хјуер устврдио како су Американци народ будућности, који прелази на еволутивни ниво киборга, док су Срби, који сумануто играју по мостовима под НАТО бомбама, народ прошлости који треба да нестане. У својим успоменама, Ричард Холбрук је „знао“ да смо злочинци још кад је, као студент, у Сарајеву гледао спомен – плочу на месту на коме је зли Принцип пуцао у престолонаследника Фердинанда, тако пуфнастог и нежног мецу из Беча, који је у Босну на Видовдан 1914.дошао са најбољим туристичким намерама. Сад, кад смо на коленима, наши киборг-непријатељи се понашају као у Орфелиновој песми:  „Сви веће врази моји руками пљескајут,/хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:/“То ли она преславна Сербија у свијету?/Сад слушкиња наша бист, дала с’ нам под пету.“

Патње трају, не престају, а Србима се привиђа да су неуништиви, као у шестој песми Ненадићевог „Страшног суда“:“Остали без посла, проарчили мрве./ Спасени за вечност, сатрти отпрве.//Не пружамо руке, а зрели за прошњу./ Не иде беда уз ајдучку ношњу.//Из упалих зена сулуд понос сева/ Праћен нарочитим завијањем чрева.“

Али не треба пристајати. Ненадић, у једном интервјуу, каже:“То што Срби нису добили државу и није њихова кривица и грех. Наша историја је историја поносног народа. У оба светска рата нисмо окаљали образ, ни остали без части. То неким силницима није одговарало. Требало нас је вратити назад, сврстати међу фашисте и одржати нам лекцију. Своју државу су добили сви они који су имали батаљоне послане раме уз раме с Хитлером да ломе кичму Совјетској Русији. НАТО пакт је бомбардовао Србију, привео је познанију права да би славодобитно могао да шири руке у загрљај, пошто нам је ампутирао толике крајине и Косово. Само ми једно није јасно: да је неко силовао моју ћерку, а онда тај неко закуцао на врата да јој изјави љубав и понуди брак – какав бих отац био ако бих и ја раширио руке у загрљај. Колико знам, у свим друштвима – силовање је злочин. Али, злочинци су знали за наше „лако ћемо“ јер брзо заборављамо.“

И онда тонемо у идолопоклоноство утварним вођама у понор, опет као у Ненадићевом „Страшном суду“:„Долазе по своје: / Главари, чувари, заумне идеје, / Улизице, шуше, Косовкиње сеје; Краљу Сунце држе коња, све у сласт / (Ни сунце не греје ко што греје власт).”

И тако траје, не престаје.

Његош је, због свега, своју земљу проклињао ( „име ти је страшно и опако“ ), иако је горео за сваким њеним делићем ( „Изгоре као владика за Лесендром“, причали су Црногорци гледајући га где пати за острвцетом у Скадарском језеру које су Турци отели ). „Проклета земља“, која почиње од косовског тла – судилишта, а простире се широм српског Балкана, прождире младе витезове и зреле мужеве, расплиће косе невестама које остају да довека тугују над гомилом костију – тамо где „младеж самовољна/ показује торжество ужаса“. Српство, збег оних који се нису хтели у ланце везати, тражи свагдашњу спремност на сусрет са усудом.

 

ОНО ШТО ОСТАЈЕ

 

Остала је, дакле, молитва. Али нарочита, молитва песника који је на међи што раздваја пуноту од ништавила, и васкрсење од крајњег помрачења.                                                                                                                Ненадић је био жива књига великог плача и велике наде. У књизи је српска историја, историја мученичка – то јест, сведочанска, јер грчка реч „мартир“значи и МУЧЕНИК и СВЕДОК, сведок који сведочи својом крвљу; али, то је и светла историја једног народа, који није био спреман да се одрекне Христа и поклони идолима, баш као Ананија, Азарија и Мисаил, три израиљска младића у пећи вавилонској, који су Навуходносору рекли:“Бог нас може избавити из твоје руке, царе; али, ако то не учини због грехова наших и нашег народа, ми се ни онда нећемо поклонити идолима“.                                                                                                                                Драган Хамовић је својевремено записао:“У граничним ситуацијама људског постојања несметано осетимо деловање изворних образаца, архетипова. Живот се продубљује у нашој свести, самим тим и, макар како, осмишљава. Када смо већ застали код призора празне, затрте куће, не можемо не дозвати једну такву слику из Друге књиге Сеоба. Тешко да је ко убедљивије дочарао учинак буке и зверског беса једног рата него наш Црњански, кроз речи Павла Исаковича, у опису беживотне тишине: „Толика је била пустош у Сервији, причају, да си могао чути змију, чуваркућу, како пузи по згаришту, као једино што је живо остало.“ И Милану Ненадићу се причула та змија, насупрот налету глувила. Сусрет са претком и прецима што израстају из историјског пепела, подиже и њега самог изнова пронађеног у праху сопственог, јединачног живота у који је бачен да не нађе нигде уточишта.“

Остају преци. И  Ненадић са њима, као у „Ускочкој песми“:

Све чешће сте у мојим ранама

Крајишници — о, ваша страхота!

Мене носи божанска помама,

Зла судбина вашега живота.

 

У детињству нисам много знао,

А немир је био много већи —

Несвесно сам на вас подсећао

И хтео се баш тога одрећи.

 

Сад зрачите као драге гатке,

Као вино и хлеб свакодневни,

Ваше муке — о, како су слатке,

Како светле и пристају мени.

 

Прве речи које изговарам

Саздане су од вашега лика.

Ја не градим, ја звучно разарам,

Ја сам ропац после вашег крика.

 

Вас ће бити и над мојим гробом,

Вас ће бити кад ми звезде зађу,

Кад, напокон, рашчистим са собом —

По вама ће моћи да ме нађу.

И тако смо нашли Ненадића. Који је умео да у узвишеним тренуцима буде Николај Фјодоров, тако драг Достојевском, онај што је, у „Философији заједничког дела“, јасно рекао:“Претварање „гомиле“ у савез синова који своје јединство налазе у отачком делу, и јесте уједињавање, а не стапање. У доследности духу који све очеве схвата као једног оца, сваки појединац ће постати велики човек, учесник великог дела, неупоредиво већи од свих који су носили то име. Само је син човечански — велики човек, човек који се уздигао до Христа. Међутим, нису сви тзв. Велики људи успевали да то постигну. Мисао захваљујући којој је човек назван сином човечанским важи за читав род, а дело по коме је тако назван представља претварање смртоносне силе у силу која враћа у живот све очеве. Уздићи се до Христа значи постати управо син човечански, јер и сам Христос себе назива сином човечијим.“

Сине Човечији, Спаситељу наш, помени душе Милана и Илеане!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

ОБЈАВЉЕНО У ЧАСОПИСУ „ЉУДИ ГОВОРЕ“ 39-40/2021. ГОДИНЕ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.