УДРУЖЕЊЕ ЗА ЗАШТИТУ ЋИРИЛИЦЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: ПРОФ. ДР МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ „МРКАЉ И ВУК“

ИСКРА на Фејсбуку

ПРОФ. ДР МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ (Фото: С. Гарић)

Комисија Удружења за заштиту ћирилице српског језика  „Ћирилица“ у саставу: Драгољуб Петровић (председник), Мато Пижурица (заменик), Драгољуб Збиљић, Владислав Ђорђевић, Немања Видић и Милош Ковачевић, већинским бројем гласова, одлучила је да Награда Удружења „Ћирилица“ за 2020. годину припадне проф. др Милошу Ковачевићу за књигу „Борба за ћирилицу и српски језик“ коју је објавио Андрићев институт (Андрићград) 2018. године.

Награда ће проф. Ковачевићу бити уручена на Дан „Ћирилице“ 15. фебруара 2021. године на Свечаној седници поводом обележавања 20 година од оснивања и рада Удружења (2001-2021).

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА НАГРАДУ „ЋИРИЛИЦЕ“ ПРОФ. ДР МИЛОШУ КОВАЧЕВИЋУ

У образложењу Комисије наводи се да је књига проф. др Милоша Ковачевића  Борба за ћирилицу и српски језик предочила комплетан проблем у вези с писмом српскога језика Срба данас у коме се, познатом фаворизацијом хрватског писма у оквиру Југославије у српскохрватском језику проширила употреба хрватског националног писма и на Србе и језик који се користи у Србији и међу Србима изван Србије. Таква фаворизација те варијанте латинице од југословенских комунистичких власти, у ствари је надоместила раније нескриване замисли и практичне улоге ранијих забрањивања српске ћирилице уредбама и законима у време окупација Срба и њихових планских изведених страдања заједно с ћирилицом, посебно у Првом и Другом светском рату. После обнављања Југославије под комунистичким вођством – што насилно, што лукавством – после 1945. године, а нарочито после Новосадског договора о српскохрватском или хрватскосрпском језику (1954) у Југославији је уведено полатиничавање Срба које се кретало око 80:20 одсто у односу латинице према ћирилици, да би се тај проценат чак на штету српске ћирилице повећавао и после разбијања Југославије крајем 20. века. И поред покушаја српских власти после разбијања Југославије да се Срби у Србији врате свом матичном писму у свом језику то у јавности није уродило плодом све до данас. Много је разлога томе, а Милош Ковачевић у овој својој књизи предочава умешно и тачно најважније.

По мишљењу проф. Ковачевића, кључни разлог што се у Србији и уопште међу Србима и даље практично намеће туђе писмо у језику Срба у јавности јесте у томе што држава, тј. власт још, ни после 14 година од усвајања исправне уставне одредбе у Члану 10. о службености српског језика нераздвојно од ћириличког писма, није ускладила Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма с обавезом у реченом Члану 10. Устава, тако да у Закону постоји ставка о санкциајама за непоштоавње језика и писма националних мањина, а не постоји ни један једини члан који би се односио на санкције и за ненепоштовање уставне обавезе у вези с матичним језиком и писмом српскога народа и државе Србије.

Такав потпуно неуставан закон, по убеђењу Ковачевића, кључни је разлог што је у Србији и код Срба изван Србије и даље већинско туђе писмо у свему што се исписује српским језиком међу Србима. Истина, објективно, није то једини разлог што је српски језик и данас превише окупиран туђим писмом код Срба, али је свакако веомa важан.

Коваевићева награђена књига Борба за ћиреилицу и српски језик има посебан квалитет у томе што и лингвистички и изванлингвистички предочава нераздвојивост српског језика од ћириличког писма на овај начин: „Између српског језика и српске ћирилице влада однос какав нема ниједан други језик  са својим писмом. Ћирилица је неотуђиви дио српскога језика, и зато је српски језик у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом“ (стр. 127). А ћирилица је Србима и њиховом језику неизоставна, како Ковачевић истиче, зато што су „српски језик и српска ћирилица темељни  идентитетски национални критеријуми српскога народа? (иста страница).

Овде се Ковачевићево тумачење важности ћирилице за Србе, њихов језик и њихов идентитет, њихово културно-традицијско историјско суштаство приближава ономе због чега је „Ћирилица“ и основана – да утиче на кључне начине враћања обманутих и смишљено одвикнутих Срба од ћирилице после вишедеценијских лукавих обмана о „равноправности писама“ и „богатству двоазбучја“, што је примењивано само у односу на Србе и њихов језик и писмо.

Треба се надати да ће се Ковачевићева тумачења укључити у даља настојања да се српски језик у струци и правопису врати на ранији пут, на пут свих других језика који се везују за једно, матично писмо, без неког другог писма у улози параписма.

То је основно образложење разлога због којих је књига познатог српског лингвисте М. Ковачевића заслужила ову традиционалну Награду „Мркаљ и Вук“ коју додељује Удружење „Ћирилица“ које је почело обележавање двадесет тешких година рада (2001-2021) за одбрану српске азбуке од њеног давно осмишљеног и спровођеног затирања и коначним замењивања туђим писмом код Срба, иако за то не постоји ни један једини оправдан разлог ни лингвистички ни било који други.

(25. јул 2020)

2 коментара

  1. Neko каже:

    Da je cirilica od 45-te planski uklanjana da bi je latinica zamenila je tacno, ali ne u Jugoslaviji, vec samo u Srbiji, BiH i Crnoj Gori. U Makedoniji nije.
    Da je cirilica srpsko, a latinica hrvatsko pismo – je glupost!
    Najbolji dokaz je, da lepo mozete citati sta ja pisem. Cak je i zvanicno latinica legalno pismo u Srbiji. U Makedoniji – nije!
    Rusi, Bugari ili Makedonci NE mogu pisati latinicom, isto kao sto Englezi, Nemci, Francuzi,Talijani… NE mogu pisati cirilicom!
    Cirilicom i latinicom istovremeno mogu pisati samo Srbi, Hrvati, Bosnjaci i Crnogorci!
    Slovenci i Makedonci NE.
    Slicno je i sa religijom. Postoje Srbi pravoslavci, katolici, muslimani, ateisti, jevreji.. cak i budisti (jedan poznati rock pevac).

    Religija i pismo kojim neko pise NEMA nikakve veze sa nacijom.
    Nije gospodin profesor veci Srbin od mene zato sto pise cirilicom.
    A ako cemo posteno i naucno dokazano i cirilica i latinica, kao i grcko i hebrejsko pismo imaju isti koren – fenicanski.
    I jos nesto. U Hrvatskoj, za razliku od Srbije, BiH i Crne Gore, se u bivsoj SFRJ nikada zvanicno nije govorio, niti ucio u skoli srpskohrvatski ili hrvatskosrpski! Vec srpski ili hrvatski. Dve reci, koje iskljucuju jedna drugu.
    Kao u Kanadi engleski ili francuski. A ne engleskofrancuski ili francuskoengleski.

  2. Neko каже:

    Gde samo pronalazite ove doktore sto lupetaju?
    Cuj latinica hrvatsko pismo? I to kaze profesor i doktor???
    Sta jos kaze, da je on veci Srbin od mene, jer pise cirilicom?
    Ja nikada nisam pisao cirilicom, osim u skoli, ali jesam ratovao i bio dva puta ranjen kao srpski vojnik.
    Po kom to merilu je doticni profesor i doktor veci Srbin od mene?
    Drugo, u SR Hrvatskoj se zvanicno NIJE govorio, niti ucio, srpskohrvatski (hrvatskosrpski) jezik, vec srpski ILI hrvatski.
    Ko je kriv nama Srbima sto smo mi Srbi usvojili srpskohrvatski? Jesu li to Hrvati mozda krivi?
    Trece, tacno je da je latinica forsirana u SFRJ na ustrb cirilice, ali samo u Srbiji, BiH i Crnoj Gori. U Makedoniji nije. Makedonci niti mogu, niti pisu latinicom.
    Cetvrto profesore, i cirilica i latinica imaju isti koren iz – fenicanskog pisma.
    Peto, pismo i religija nemaju veze sa nacijom. Mnoge nacije pisu cilrilicom ili latinicom.
    Srbi pisu i cirilicom (pravilnije je reci azbukom) i latinicom, sto je prednost i retkost u svetu, a mogu biti raznih vera: pravoslavni, katolici, jevreji (sa malim j), muslimani, ateisti.. cak, kao Gile iz Elektricnog orgazma – budisti.
    Na kraju krajeva, englesko pismo, latinica, kojim pisu recimo Skoti, Velsani, Irci, Kanadjani, Amerikanci i Australijanci, zove se alfabet.. po starogrckim slovima alfa i beta, koja su Grci ukrali iz fenicanskog!
    „Beta“, opet, u sadasnjem grckom ne postoji, nego se zove „vita“.
    Zato mi istocni Evropljani kazemo Varvari (po novom grckom), a ceo zapadni svet kaze Barbari, po starogrckom.
    Mi kazemo Vizantija, a zapadnjaci Bizant.
    A ni Vizantija, ni Bizant, nikada nisu postojali pod tim imenom! Neko nije imao pametnija posla, bubno, pa izmislio ime!
    I sta cemo sad?

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.