У њему смо изгубили дванаест писаца: Три деценије без Борислава Пекића

Борислав Пекић (CC BY-SA 3.0 / Ljiljana Pekic)

Kада је пре три деценије отишао Борислав Пекић рекли смо да је с њим отишло 12 српских писаца, због разноликости, способности обликовне, мисаоне и сваке друге трансформације. Та ширина и безобалност његовог опуса су јединствени.

Овако у најкраћем гости „Орбите културе“, књижевници Вида Огњеновић и Михајло Пантић описују и данас јединствено место књижевног горостаса Борислава Пекића који нас је напустио пре тридесет година.

„У свему што је писао Пекић је увек био други и другачији и зато је тако велики и значајан, свеједно да ли пише своје фантазмагорије, или своју моралистичку прозу, неореалистичку или утопијску… И то је у нашој литератури јединствено“, каже Михајло Пантић.

Пекић је наше садашње и будуће време

За Виду Огњеновић је све у вези Борислава Пекића и данас — садашње време, никако перфект.

„Све у вези са књижевношћу Борислава Пекића је презент и будуће време. То је писац који се изнова чита и којег свако време и свака генерација открива. Због тога када је о Пекићу реч не треба казати ‘био је’“, напомиње Вида Огњеновић.

Као Пекићева пријатељица и добар познавалац не само великог и обимног пишчевог дела већ и приватног живота који су испуњавали и затвори и забране и одлазак у иностранство, Вида Огњеновић подсећа да је најтачнија формула за овог писца она која гласи „океан Пекић“.

„Пекић је заиста био океан, не само по обимној литератури и тој разгранатој, разуђеној реченици. Не само због безобалности тема, жанрова, времена… За њега у књижевности очигледно није било ни тајни ни забрана. Као човек био је далеко од сваке ароганције. Онако висок, био је нежан, понекад готов и детињаст, са лепим и нежним смислом за хумор… Никада никога није исмевао, што је код нас иначе обичај да се друштво увесељава исмевањем онога ко није присутан… Не, никада ништа слично није радио, али је имао смисао за хумор, фин, дестилован, литерарни“.

Ломио је зупце од чешља и на тоалет хартији писао белешке

Професор Пантић сматра да би се као прва кап тог „океана Пекић“ могла узети чувена анегдота о пенкалу и затвору.

„Та анегдота има неку врсту метафоричке тежине за све што је написао, тај тренутак када је Пекић инсистирао да му се врати његово налив-перо, не друго, скупље или боље, него његово, кад је излазио из затвора. Верујем да његова генеза почиње ту негде, у тим најранијим годинама и затвору који га је привео једној врсти самоспознаје. Чувена је и она прича како је, ломећи зупце од чешља, писао на тоалет хартији своје белешке. То су године у којима се Пекић призивао“, сматра Пантић.

Његов улазак у књижевност је врло занимљив, додаје он, будући да Пекић није журио и да је прва дела објавио у зрелим годинама.

„Своје прве радове Пекић је објавио у `Видицима` под псеудонимом Адам Петровић, али колико год сам за тим трагао никад нисам успео то да нађем, тако ни сад не знам да ли је то фама. Оно што је сигурно јесте да та Пекићева припрема траје дуго, годинама, а онда се догоде те његове, у правом смислу речи, еруптивне реализације, ти концепти, идеје, то гутање векова. Замислите колико је само то време простирања Пекићеве имагинације, од митске, аргонаутске, античке прошлости, до неке далеке утопијске постидеолошке будућности. Оно се простире дуж целог историјског и митског трајања“.

У друштву је ретко причао о затвору

На питање колико је Пекићев живот самом писцу можда изоштрио и припремио терен за стварање, Вида Огњеновић одговара да би се лако могли замислити и пријатнији и слободни подстицаји.

„Могло би се сигурно рећи и да му је живот био подстицај за писање. Међутим, Пекић је, с изузетком књиге ‘Године које су појели скакавци’ изузетно ретко у друштву причао о затвору. Присуствовала сам разговору — а поводом неке свађе између Киша и Миодрага Булатовића због које је Мирко Ковач који је такође учествовао у томе провео једну ноћ и дан у затвору – када је Пекић рекао да је за ту ноћ и та два непуна дана Ковач имао више прича него он у четири године тамновања. Пекић је рекaо: ‘Ја сам писац који пише из докумената, а он је писац који измаштава’. Мислим да је такав живот могао бити подстицајан за писање, затвор је можда синоним за неку интроспекцију јер је затвореник сам са собом и о себи више мисли него што то ради на слободи. Верујем да је Пекић ту многе ствари ако не смислио а оно испланирао и касније у свом књижевном животу и остварио“, сматра Вида Огњеновић.

rs.sputniknews.com