ТВ критика серије „Апис“: Стари коминтерновски фантоми

ИСКРА на Фејсбуку

Документарно-играна серија „Апис“

Друга епизода „Аписа“ само је поновила две најупадљивије одлике прве епизоде: изградњу антисрпског наратива о Апису и његовом времену и привид документаризма у телевизијској обради грађе. Целу серију, наиме, прожима исти, псеудодокументаристички приступ, оличен у употреби информационе гвожђурије као што су стари кино-пројектори, камере, дијапројектори, магнетофони разних типова и намене, дијапозитиви, старинске магнетофонске траке и друга средства из музеја визуелне комуникације којима се филује ригидно написани текст у циљу стварања привида аутентичности или утиска да се барата историјским чињеницама.

Такав пастиш може још да фасцинира тек понеку наивну душу и да је увери да је на делу какво озбиљно истраживање. Снимљен у тамним контрастима, кроз ову скаламерију тумара Никола Којо у улози наратора. Он хтоничним, загробним гласом изриче Швармове небулозе о мрачном времену из кога се родила модерна Србија. Из исте помрчине за њим искрсавају историчари, а после њих погрешни и лоше одабрани глумци. Нико од ових „глумаца“ не само да не личи на историјске личности којима би требало да удахну живот, него уопште и не разумеју шта изговарају у лоше сроченим и још горе изведеним игроказима. Овај бедни кастинг на нивоу је сеоских аматерских приредби (правим, аутентичним аматерима се извињавамо, на њих овде сигурно и не помишљамо!). А све то заједно далеко је испод нивоа Јавног сервиса Србије. Али ко зна зашто је то добро.

„На петогодишњицу крунисања Србија нема чиме да се похвали“, театрално изричу безочну лаж Шварм и Којо на почетку друге епизоде. Ствар, међутим, стоји дијаметрално супротно. У овом периоду (1904-1914) Србија доживљава препород назван „златно доба“ и огромним корацима граби у ред најнапреднијих европских земаља: Устав и грађански парламентаризам су светиње, закони о штампи и радњама међу најлибералнијим у свету, функционише прва социјална држава (радно време, наднице, социјална заштита, права радника већа него данас), паметна и штедљива Пачуова фискална политка ствара први значајни буџетски вишак у историји Србије (у балканске ратове Србија је ушла са 40 милиона динара златне резерве), вредност индустријске производње је уседмостручена, изграђена је железничка инфраструктура од границе до границе, војска је реорганизована и комплетно опремљена модерним оружјем, списак достигнућа је много дужи него онај који нам је на располагању, а наука, култура и уметност цветају као никада у ХХ веку! Србија на велика врата улази у модерну Европу уз уметнички кинематограф, аутомобилизам и моду. И сви то виде осим аутора овог медијског фалсификата, који тврди супротно и гура нам под нос мрак и заосталост.

Историјска парадигма на мети Филипа Шварма и компаније је тзв. Четничка акција (1904-1914), организовани одговор матице Србије на тотално гушење политичких, етничких и верских слобода српског народа у тадашњој Отоманској империји (Косову и Старој Србији), и то одговор свесних народних снага у виду добровољачких чета које одлазе да заштите беспомоћни и голоруки народ, а не српске државе (која се, као и данас, држи по страни). Акцију су организовала два угледна Београђанина, др Милорад Гођевац, главни градски лекар и велики хуманитарац, и Лука Ћеловић, један од највећих предузетника тадашње Србије и председник „Београдске задруге“, моћне финансијске установе свог доба. Они су финансирали и опремали чете храбрих српских младића из матице и дијаспоре и слали их у ватру борбе против Турака, Арнаута и Бугара. Многе београдске улице и јавна места носе данас њихова херојска имена. По Шварму и његовим „историчарима“, биле су пљачкашке банде, које су обучавали Апис и његова клика. У једном мизерном игроказу доиста и видимо како ови зликовци пљачкају и убијају и слушамо коментар историчара Предрага Ј. Марковића да се „морамо одупрати романтичној митологизацизији ових паравојних група, које су вршиле ратне злочине, попут оних из деведесетих“ (?!).

Учинило ми се да нисам добро чуо, али ме је исти Марковић ускоро уверио да ме уши и очи не варају, када је у коментару балканских ратова (1912-1913), епохалне националне епопеје ослобођења поробљене браће и јужних српских земаља, оценио да су ови ратови „озбиљно компромитовани насиљем над цивилима и злочином“. Ово је сасвим нови моменат у тумачењу балканских ратова и зато би требало да Марковић ову тврдњу некако боље образложи. Ни ми ни савремена историја не знамо шта је то „озбиљно компромитовало“ Куманово и Брегалницу, два стуба националне славе и модерне српске повести. Марковић или има нека нова сазнања или је у питању стари коминтерновски фантом компромитовања и деградирања свега српског. Немам ништа против оваквих убеђења др Марковића и његове идеологије све док су његова лична или партијска и док се не умешају у историјску науку; а то је, изгледа, овде био случај.

Извор: Новости

in4s.net, Божидар Зечевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.