ТРИБУНАЛ ЗА ПИСЦА: Шта ако Хандке одбије Нобелову награду

ИСКРА на Фејсбуку

Петер Хандке (Фото: Sputnik/ AP Photo / Francois Mori)

Како се приближава термин за доделу Нобелове награде за књижевност, медијски притисак на Петера Хандкеа је све јачи. Службене свечаности у Стокхолму почињу 6. децембра и трају до десетог, па Хандкеовим критичарима из медија, који углавном седе у политичким редакцијама, остаје мање од две седмице да евентуално испровоцирају јавни скандал и доведу било Шведску академију до тога да анулира одлуку, било самог аутора да се одрекне награде. Рат нерава улази у завршну фазу.

Протекле седмице је Петер Хандке дао два интервјуа медијима немачког говорног подручја, први литерарном критичару Улриху Грајнеру из дневника Цајт, други Волфгангу Хубер Лангу из аустријске новинске агенције АПА.

Интервјуи су уследили непосредно један за другим, у Хандкеовој кући у Шовилу поред Париза.

То је битна информација из више разлога: Хандке је успешан, он диктира где ће му новинар доћи; амикална атмосфера; седење у осунчаном врту; ауторова добродушна спремност да поново каже ствари због којих ће га нападати; али највише због тога што су оба разговора парадигматични примери новинарске форме познате под стручним називом „малициозне репортаже добрих намера“.

И Грајнер и Хубер Ланг почињу интервјуе како путују до Шовила, преседају на воз у Паризу, како их писац пријатељски прима, води у башту где дубока јесен из неког разлога никако да стигне, и онда почиње нешто као саслушање.

Грајнер је прошао добро. Хубер Ланг је након сат времена „амикалне атмосфере“ избачен из куће и баште.

АПА: „На питање о статусу његовог југословенског пасоша из 1999. домаћин је коначно експлодирао. ‘Па то је већ објашњено, тај документ ми је дат као услуга, да ми олакша путовање по земљи!’ Постављање таквих питања у његовој властитој кући домаћин осећа као неприлично, што ми је више него јасно ставио до знања. ‘Сад је доста. Молим Вас, напустите моју кућу. Па то је невероватно!’

Неколико минута касније, Хандке је за мном залупио баштенска врата добацујући: ‘Не желим да Вас видим у Стокхолму!’. Али тамо га очекује међународна прес-конференција, на којој ће опет морати да одговара на слична питања. Том конференцијом 6. децембра почиње вишедневни церемонијал доделе Нобелове награде. Тачно на Хандкеов 77. рођендан.“

До истраге наше или ваше

Грајнеров интервју је објављен под насловом „Да ли сте Ви сад Трибунал?“ („Spielen Sie jetzt Tribunal?“).

Преносе га сви, пошто је то практично први, а како се види из случаја аустријске агенције АПА и једини интервју који је Хандке без наглог прекида дао неком медију немачког говорног подручја од кад је објављена одлука о додели Нобелове награде.

Наслови варирају, али, као на пример онај у Франкфуртер алгемајне цајгтунгу (ФАЗ) под слободним преводом „Ништа што сам написао о Југославији није за суд“, смисао правне ситуације, денунцијације и кривице остаје сачуван.

Хандке у ствари већ месец и по дана кривично одговара пред ад хок медијским судом који су без иједне правне одлуке сазвале политичке редакције великих европских медија.

Сваки интервју из тог смера циља на Хандкеов колерични карактер, унапред рачуна на његов легендарно ниски праг на провокације.

Хандке је, рекло би се на колоквијалном српском и хрватском, „нервчик“.

Притиснеш дугме, и он експлодира; Хандке је празник за ону новинарску школу која тешке политичке теме и морални дискурс спаја у форми персоналног линча.

У интервјуу за Цајт, Хандке се жали да је извештавање о Србији било монотоно и једнострано.

Такође критикује и немачку политику:

„Како је је Немачка могла признати Хрватску, Словенију и Босну и Херцеговину, када је на том простору живело више од једне трећине оротодоксних и муслиманских Срба? Тако је дошло до братоубилачког рата, а нема горег рата од братоубилачког“.

Хандке о Милошевићу: „Никад нигде нисам рекао да сам о њему добро мислио. Нисам никад потпао под његов утицај, ни јавно, ни у себи“.

Зашто га је посетио у Хагу, где је Милошевић одговарао пред Међународним судом за ратне злочине УН, пита Грајнер? „Зашто…? Па хтео сам да чујем шта он има да каже.“

О свом доласку на Милошевићеву сахрану, писац изјављује: „Наравно да сам био тамо. Он је био једини који се супротставио распуштању Југославије. Његова сахрана је била сахрана Југославије. Да ли је заборављено да је та држава основана као израз отпора према Хитлеровом рајху?“

Оригинални цитат из Грајнеровог текста: „Ја сам по мајци Југословен. Мој ујак је студирао у Марибору, деда је на референдуму гласао за останак Корушке у Југославији. Југославија је за мене нешто значила. И кад ми сад ту гурате Србију, то је чак и нетачно. Ја сам тужан због Југославије.“

Сваки пут кад је Хандке приморан, и то чак и у властитој кући, да одговара на питања о свом односу према Србији, јасно је да писац говори о свом емотивном односу према Југославији.

Хандке у ствари и дан-данас корача у погребној поворци иза ковчега у коме лежи мртва држава Југославија.

Све остало што говори у том контексту је, технички гледано, само хронолошки испрекидани ламент над чињеницом да су му „убили“ државу коју је волео.

Сваки западни новинар који ових дана разговара са Хандкеом, или коментарише његове изјаве, могао би да за неколико минута схвати како разговара са особом у жалости.

Хандкеу је умро члан његове духовне породице, Југославија. Југославија је умрла пре скоро тридесет година и Хандке је још једини који је оплакује – једини који се усуђује да је јавно оплакује, што вероватно има везе са његовим сензибилитетом уметника.

Сваки западни новинар који ових дана разговара са Хандкеом могао би да схвати како Хандке говори о Југославији на нивоу емотивног, симболичког и идентитетског – али онда не би било занимљиво!

Зато га, тако тврдоглавог, стално враћају на ниво политичког, где њему недостаје кохерентни поглед на распад Југославије, знајући да ће их увек обрадовати неком изјавом која га, уз мало интерпретативног напора с њихове стране, раскринкава као симпатизера геноцида.

Интерцепт: „Стокхолмски синдром – организација за доделу Нобелове награде у потпуности стала на страну оних који негирају геноцид“

Интерцепт и Петер Мас, исти медиј који је „открио“ Хандкеов југословенски пасош из 1999, и исти новинар који потписује ту сензацију, објавили су пре три дана чланак под наведеним насловом.

Српски превод је нешто ублажио оригинал, на енглеском звучи још горе, да је Шведска академија ушла у „геноцидални бизнис“, то јест да је „Fully Engaged in the Business of Genocide Denial“.

Петер Мас за Интерцепт (20. новембра): „До чега је дошло: не само да је Шведска академија изабрала негатора геноцида за своју највишу литерарну награду, већ је сад и сама отворено стала у одбрану масовних убистава босанских муслимана.“

Масов чланак је састављен око писма који је Шведска академија упутила заједници издавача Босне и Херцеговине 15. новембра, писма које почиње констатацијом: „Ми процењујемо литерарно дело Петера Хандкеа на другачији начин него ви…“.

Док два раније цитирана интервјуа, поготово Хубер Лангов, провоцирају Хандкеа и циљају да код њега изазову конкретну емотивну реакцију због које би се одрекао награде, Петер Мас се обраћа директно Нобеловом комитету.

У то име у наслов доминантно ставља „стокхолмски синдром“, што у психологији означава жртву која се добровољно укључује у циљеве свог отмичара.

Постоји још један термин за појам добровољног сужништва, „кондиционисана моћ“ Џона Кенета Галбрајта, али је први атрактивнији јер подразумева активно обрађивање жртве.

Панел који је доделио Нобелову награду је „жртва“ активно кондиционисана да спроводи „геноцидални бизнис“ којим на културном плану руководи Петер Хандке, а на политичком…? То је сад добро питање, за кога Хандке води политички „геноцидални бизнис“.

За Милошевића? Он је мртав и међу самим Србима углавном неомиљен.

За хушкачку грану српског новинарства 1989-1999? Било, не поновило се. За Караџића и Младића? Њих је Србија испоручила Хашком трибуналу, где су суђени, осуђени и седе у затвору из кога вероватно никад неће изаћи.

За српске лидере после 2000, који су увек признавали да је српска страна чинила злочине у рату? Ставити Ђинђића, Тадића, Вучића или Брнабићеву у контекст „геноцидалног бизниса“ који наводно заговара литерата Хандке уз помоћ „кондиционисане“ Шведске академије само је дивља инсинуација хушкачке гране западног новинарства.

„Суверенитет у тумачењу“

Најкасније сада, десетак дана пре академских и дворских церемонија у Стокхолму, тема Хандкеове Нобелове награде распада се на два дела.

Литерарно-уметнички треба оставити по страни, јер то нико од Хандкеових критичара не доводи у питање.

Та два дела су „рат онда“ и „рат сада“. Прихватити нијансе из Хандкеових изјава значи посумњати у једностране дефиниције рата у коме је Југославија етапно нестајала.

Тај рат, онако како га је 1991. Си-Ен-Ен поставио на медијску шину, а НАТО 1999. фиксирао бомбардовањем Србије, у овом веку се медијски и политички представља као затворени систем.

Постоји добар немачки израз, „Deutungshoheit“ (Дојтунгсхохајт), који је на српски немогуће превести у једној речи.

Она значи „суверенитет у тумачењу“. Западни медији, чак и више него западна политика, наступају у улози чувара истине о рату, чији је катарзични моменат „добронамерно“ бомбардовање 1999.

Хандке то „суверено тумачење“ централног медијског дискурса стално доводи у питање.

Могли би да га пусте на миру, један писац и његова љубав према земљи које нема, која можда никад није ни била таква каквом је он видео.

Могли би да с њим попију чашу вина у Шовилу, да се хвале како су с Нобеловцем јели јабуке у башти.

Могли би, али би то онда довело у питање читав медијски подупрт систем о Балкану последње три деценије.

Додела Нобелове награде Хандкеу је ситуација у којој се запечаћени медијски пакет последњег рата на Балкану поново отвара.

То је моменат за историју, зато сви новинари који се спомињу у овом тексту имају име и презиме, носе личну одговорност за оно што раде.

Мартин Кушеј: „Клајст и Хандке, два великана немачког језика“

Гледано тактички, медијска линија коју развија Интерцепт је срачуната на нервозу Шведске академије.

Буквално се иде на морално уцењивање и застрашивање њених чланова до евентуалног повлачења одлуке о додели награде.

У другој групи су споменути интервјуи, као на пример онај од Хубер Ланга, који рачунају с тим да Хандке, емотивац какав јесте, неће издржати ту врсту оркестрираног притиска, те да ће се сам одрећи награде.

Језиком пораза речено, да ће сам бацити копље у трње.

Преседана има. Године 2006. Хандке је одбио награду „Хајнрих Хајне“ у Дизелдорфу зато што није издржао медијски притисак, опет због исте ствари, „геноцидалног бизниса“.

Укратко препричано: Литарарни панел је Хандкеа прогласио добитником, али се онда формирао политички отпор у градској скупштини Диселдорфа, при чему су све три фракције – Црвени, Зелени и Либерали – тражили повлачење одлуке.

Уз то се јавио и један од бивших добитника Хајнеове награде (Гинтер Кунерт), да ако је Хандке добије, он своју одмах враћа.

Године 1999. Хандке је из протеста због бомбардовања Србије вратио „Бихнера“, највећу литерарну награду за немачко говорно подручје.

Ствар је нешто компликованија, није био крив Георг Бихнер, није ни панел који му је додељивао Бихнерову награду далеке 1973. године

Хандке је био страховито љут на папу који је одбијао да директно осуди НАТО и уместо тога је цитирао општа хуманистичка места.

Био је то акт апсолутне немоћи с Хандкеове стране – политику је некако прогутао, политику на крају сви некако прогутају, али га је издаја божјег католичког намесника на земљи дотукла.

Пре него што је Хубер Ланга истерао из куће, Хандке му је поручио да свету пренесе следећу поруку: „Ако ми још неко дође са темом о Југославији или Србији, провераваћу реч по реч да ли је прочитао све моје текстове, есеје, путне извештаје, рефлексије и приче о томе. Иначе ништа од разговора.“

Прошлог петка, на прес-конференцији у бечком Бургтеатру, Мартин Кушеј, нови интендант тог позоришта је покушао да тему Хандке врати на литерарни терен.

Скуп у Бургу није сазван због Хандкеа, већ због Клајста. Следеће седмице је премијера Клајстове „Херманове битке“ из 1808, што је прва самостална Кушејева режија за Бургтеатар.

Тај Клајстов текст је идеолошки, политички, морално, како год се окрене, врло незгодан комад који прати судар римског „глобализма“ и германског „национализма“, све то на догађају од пре две хиљаде година.

Свако немачко или аустријско позориште осећа се обавезним да објасни зашто игра Клајстовог „Хермана“, толика је историјски накупљена сугестивна моћ те драме.

Сам Кушеј је увео Хандкеа у причу, тиме што га је упоредио са Клајстом: Клајст и Хандке, два великана немачке речи, раме уз раме, провокативни и безвременски.

Хоћете ли играти Хандкеа, гласило је једно од питања.

Хоћемо, рекао је Кушеј.

„Кад?“, питало их је више.

„Ускоро“, одговорио је Кушеј.

А онда се опет прешло на масакар из Тојтобуршке шуме, у ком су уједињена германска племена победила римског војсковођу Публија Квинтилија Вара, 9. године од рођења Христа.

РТС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.