Светозар Поштић: Солжењицин, проповедник Христа с надом у коначну победу правде и доброте

ИСКРА на Фејсбуку

Светозар Поштић (Извор: Лична архива)

Слободно се може рећи да је Александар Солжењицин један од најсветлијих примера руске побожности, људске упорности и преданог подвижништва

Пре тачно педесет година објављено је да је добитник Нобелове награде за књижевност за 1970. годину руски писац Александар Солжењицин (1918–2008). У то време, та награда још увек није била обезвређена као данас, што се види и из чињенице да је пет година раније она додељена Михаилу Шолохову, члану ЦК Савеза Комуниста и Врховног Совјета СССР и клеветнику писаца који нису беспоговорно подржавали све тековине комунистичке револуције. Та награда је Солжењицину донела светску славу и омогућила му да не одступа од борбе са тоталитарном влашћу, јер су се људи на челу бољшевичке творевине због нелагодности пред међународним јавним мњењем од тада још више устручавали од отвореног разрачунавања са познатим писцем. Три и по године касније, он је на силу избачен из земље, чиме је стекао слободу да до краја живота критикује сваку неправду, лицемерје и безбожје не само у својој земљи, већ и на Западу.

Снагом своје неисцрпне енергије, челичне воље и непоколебљиве устремљености ка зацртаном циљу, Солжењицин је допринео рушењу Совјетског Савеза у тој мери, да је један његов енглески биограф свој текст поводом десетогодишњице од пишчеве смрти назвао „Писац који је уништио империју“.[1]

Живот подређен једном циљу

Александар Солжењицин изгубио је оца још пре рођења. Преживевши Први светски рат, у коме се борио као руски официр, Исакије Солжењицин погинуо је од несрећног хица у лову, дубоко уверен да ће му трудна жена подарити сина. Његова супруга Таисија, кћи богатог кубањског трговца који је живот завршио у Гулагу, одгајала је од тада малог Сању сама у неугледним собама Ростова на Дону радећи као стенограф. Иако је већ са девет година одлучио да ће постати писац, после матуре изабрао је да студира математику у граду у којем је провео детињство највише због тога што су све друштвене науке у време Стаљиновог терора биле подвргнуте строгом идеолошком усмерењу. Оженио се са школском другарицом Наталијом Решетовском и исте године, непосредно пред напад нацистичке Немачке на СССР, дипломирао као најбољи студент генерације.

На регрутацији му је откривен тумор на тестису, и уместо у војску, он је са женом послат у један градић да предаје математику у основној школи. Међутим, захваљујући огромној жељи да оде на фронт, учествује у ослобађању домовине и стекне вредно искуство за постизање животног циља – писање романа о револуцији – омогућено му је да се придружи совјетској војсци у позадини. Солжењицин је тада веровао у марксистичку идеју, али већ је почео да схвата да њена примена не одговара оригиналној замисли.

Захваљујући официрима који су одмах приметили његове врхунске интелектуалне способности, почетком 1942. успева да упише официрску школу за артиљерце, и шест месеци касније доспева на фронт у чину поручника. У следеће две и по године, он ће у првим борбеним редовима Црвене армије потискивати непријатеља са руске земље и све јасније постајати свестан наличја стаљинизма. Сва његова писма другу из школе, Николају Виткевичу, у којима великог вођу назива речју „пахан“, што на циганском значи „отац“, а на кримском жаргону лидер хајдучке групе сличан нашем „харамбаши“, заплениће НКВД. Пошто је као храбар и способан командир батерије био незаменљив, они двадесетшестогодишњег капетана хапсе тек надомак Берлина, и под стражом три пратиоца спроводе у озлоглашени московски затвор Лубјанку.

Тај кључни догађај у животу Солжењицина догодио се фебруара 1945. Наредних осам година он проводи у разним радним логорима совјетског казненог архипелага, како га је сам назвао, и онда још три у строго надгледаном изгнанству у пустињи Казахстана. Пошто су му сви књижевни радови приликом хапшења одузети, а у логору није смео ништа да пише, он је сва своја дела компоновао у стиховима, да би их лакше запамтио, и уз помоћ бројанице, коју су му другови логораши направили од осушеног хлеба, све их научио напамет. Када је ослобођен, хиљаде стихова је из сећања пренео на папир, и те списе крио у хоклици са дуплим дном.

У малом казахстанском насељу живео је у колибици са намештајем које је сам од дасака склепао, и предавао математику и физику у локалној школи. Неки његови бивши ученици још увек се са великом радошћу и захвалношћу сећају свог наставника, озбиљног, образованог, пуног енергије и ентузијазма, потпуно посвећеног преношењу знања и животног оптимизма на младо поколење. Нарочито су волели одласке на вечерње посматрање звезда уз логорску ватру и наставников глас који им неуморно прича о звездама, васиони и руској књижевности.

Већ прве године у изгнанству враћа му се тумор на тестису, одстрањен пред крај боравка у логору. Запуштен, рак се шири на друге органе, нарочито на желудац. Одлазак у Ташкент на лечење, познанства са лекарима и другим болесницима, и коначно излечење радиотерапијом и кореном једне ретке биљке маестрално је описао десет година касније у аутобиографском роману „Одељење за рак“, први пут објављеном на Западу 1967. а у Русији тек 1990. године.

Када је коначно ослобођен, и убрзо, као скоро сви бивши логораши, рехабилитован, у Москви се, на инсистирање пријатеља, сусрео са бившом женом, која је тада живела у другом браку. Он јој је приликом опроштаја, за који су обоје мислили да је последњи, подарио њена писма препевана у стихове. Читавши их током дугих, бесаних ноћи, она се поново заљубљује у бившег мужа, па ускоро отпочињу заједнички живот у граду Рјазањ на реци Оки, 180 км југоисточно од Москве. Она предаје хемију на институту, а он физику у школи. Током трогодишњег рада у школи, ником од својих колега не поверава да вечери и ноћи проводи са оловком и хартијом у руци, чекајући погодан тренутак да објави барем део прозног опуса којим је сваким даном све више растао.

Када је отпочело Хрушчевљевo „отопљавање“, Солжењицин преко пријатељице предаје свој рукопис „Једног дана Ивана Денисовича“ часопису „Нови свет“ (Новый мир). Уредница прозе га чита и, одушевљена, бираним речима за које зна да ће заинтересовати старијег колегу, препоручује рукопис главном уреднику. Александар Твардовски целу ноћ проводи с рукописом у рукама. У анонимном аутору он препознаје нову руску књижевну громаду.

Да би добио сагласност за штампање новеле, Твардовски одлази код самог Никите Сергејевича, који му после неколико месеци ишчекивања даје одобрење да објави рад до тада непознатог писца. Кратак роман, који без идеолошких објашњења описује дан у животу једног затвореника Гулага, сељака Ивана Шухова који је ухапшен само због тога што је био немачки заробљеник у Другом светком рату, неочекивано се уклапа у тадашње разобличавање Стаљиновог „култа личности“.

Прича објављена пред крај 1962. у „Новом свету“ удара совјетску јавност као гром из ведрог неба. За бивше затворенике она представља чудо, за све који су годинама ћутали и трпели злостављање због страха – кишу после деценија суше. Солжењицин добија на хиљаде писама честитки и подршке. Ана Ахматова, прва дама руске поезије 20. века, о њему изјављује: „Светлоноша! Ми смо и заборавили, да такви људи постоје… задивљујући човек… огроман човек“. Твардовски у следећих неколико месеци објављује још три Солжењицинове приче, међу њима и „Матрјонино двориште“, о покојној праведници код које је писац живео прве године након повратка из изгнанства.

Међутим, ускоро следи политички пад Хрушчова (1964), и поновни културни и друштвени мраз. Солжењицина више не објављују. Он у естонској зимској осами пише „Архипелаг Гулаг“. Протестна писма и разобличавајуће оптужбе на рачун Централног комитета и Савеза совјетских писаца шаље новинским редакцијама и пушта у самиздат. Рукописе нових радова почиње тајно да шаље у иностранство. Огроман притисак совјетских власти на ретко даровитог писца постаје познат у целом свету. Радови му се преводе на десетине страних језика.

На доделу Нобелове награде у Стокхолм крајем 1970. Солжењицин не одлази јер дознаје да совјетска власт планира да му не допусти повратак у земљу. У међувремену, његова нова жена, Наталија Свјетлова, рађа му сина првенца, Јермолаја, и у следеће три године још два дечака, Игната и Степана. У фебруару 1974-те, тридесет девет година након хапшења на немачком ратишту, после провале у стан, Солжењицина поново затварају, а затим специјалним летом шаљу у Франкфурт. Пред окупљеним новинарима не жели више да критикује совјетску власт, и на питања уопште не одговара После неколико недеља настањује се у Цириху, где му се ускоро придружују супруга са троје деце и својом мајком.

Не налазећи мира за даљи рад у Швајцарској, он се 1976. године са породицом сели у САД, на једно имање у шуми државе Вермонт. Тамо се коначно посвећује дуго припреманом писању романа о револуцији. Његова жена, позната по надимку Аља, неуморно лекторише и уређује све његове радове, помаже му око издавања првих сабраних дела. Иако је за осамнаест година боравка у Америци написао чак десет томова, он писање „Црвеног точка“ завршава догађајима из априла 1917.

Пошто се не појављује много у јавности, Солжењицина називају „Вермонтским отшелником“. Један од ретких јавних наступа је говор упућен харвардским дипломцима 1978. године. Очекујући критику совјетског тоталитаризма, америчка публика и штампа изненађена је и разочарана пишчевим нападом на западно лицемерје и материјализам. Не желевши ником да се додворава чак и по цену јавне осуде, Солжењицин остаје веран себи и својим високим моралним стандардима.

Када је срушен Совјетски Савез и у Русији на власт дошао Јељцин, нова власт га позива у посету, али он то одбија. Иако разочаран општом пљачком државе у „транзицији“, он се ипак, како је обећао, 1994. враћа кући, и то возом са крајњег истока земље, из Владивостока. Током два месеца путовања кроз Русију, у већим градовима га дочекује стотине хиљада људи са којима у јавним сусретима разговара о њиховом положају и ситуацији у земљи. Они му изливају своје јаде, жалбе и предлоге за побољшање економског и друштвеног стања. Нове појаве у пост-совјетској Русији он назива прихватизация и дерьмократия[2].

Последњих 14 година живота Солжењицин не престаје да пише и да у јавним наступима, и поред дугих, отворених разговора са Јељцином, а затим и Путином, оштро критикује власт. Пет година пред смрт објављује двотомну књигу о Јеврејима у Русији „Двеста година заједно“, због које га оптужују за антисемитизам, али, са друге стране, и за толеранцију према овој утицајној етничко-верској мањини. Нападају га и с лева и с десна, неки због нетрпељивости према комунизму, неки због сувише либералних ставова, али највише због љубоморе. Интелектуалци, политичари и нови олигарси „Руском пророку“ не могу да опросте светску славу и моралну доследност.

Свој бурни животни пут завршио је у 90. години тихо, код куће, у присуству најближе породице, од срчане инсуфицијенције. Сахрањен је уз највеће државне почасти на Донском гробљу у Москви. Велики руски писац још увек производи огромно противречје. Једни га до неба уздижу, други понижавају и омаловажавају. Већина се ипак слаже да се од Достојевског у Русији није појавио писац такве уметничке снаге који је у својим романима проповедао чисто јеванђеље.

Вера, љубав и нада

Александар Солжењицин није био лишен људских недостатака, нарочито гордости. Николај Виткевич говорио је да је Сања увек желео да буде први. Познати руски теолог и свештеник из Париза, Александар Шмеман, који га је изузетно ценио, наводио је Солжењицинову подозривост, самоувереност, нестрпљење. Слава му је донела разна искушења, међу њима и брачно неверство. Сигурно да је тешко сачувати скромност са таквим интелектуалним даром, урођеном упорношћу и вредноћом, и успехом као неизбежним резултатом ових особина. Међутим, три неоспорна својства чине овог руског писца једним од највећих личности минулог 20. века: храброст, устремљеност ка циљу, и његова искрена хришћанска вера.

Солжењицин се никада није бојао смрти, само је желео да поживи довољно дуго да изврши своју мисију на земљи. Под гранатама непријатеља у Другом светском рату мирно је писао у свом војничком шатору. Није се бојао ни непријатељски настројених сународника, којих је било много, нарочито оних моћних, под заштитом државе. Свима је истину говорио у лице. Био је сведок разних страхота, убистава, силовања, мучења. Сам под истрагом није мучен, ако се не рачунају дуга, ноћна испитивања, скоро свакодневног лишавање сна и хране. Солжењицин је страхоте рата, затвора, логора, смртне болести, праћења, претњи и клевета истрпео без роптања.

Опште је познато да је Стаљинов тоталитарни строј био неумољив. Људи су се бојали пред другима било шта да кажу, јер су чак и деца охрабривана да цинкају родитеље. Сарадници режима, регрутовани помоћу уцена и претњи, били су свуда инфилтрирани. Због тога су људи скривали своју прошлост, спаљивали слике родитеља и учитеља, на силу себи брисали памћење. Када је почетком 1956. Хрушчов јавно осудио Стаљинов „култ личности“, напетост и страх у друштву су мало попустили, али је готово све то поништено реформаторовим падом. Осим сталног шиканирања, претећих писама, клевета у штампи и претњи људима који су му помагали, Солжењицин је једва преживео покушај тровања бојним отровом, након кога су убице из тајне полиције били сигурни да се неће извући жив. Све то време, без икакве значајне подршке у земљи, он је вршио осмишљене ударе на комунистички режим.

У руском језику постоји реч целеустремленность, која одлучно описује човекову непоколебљиву усмереност ка једном циљу. Многи Солжењицинови пријатељи и познаници приметили су ову његову особину. У намери да живот посвети писању и једног дана објави свој magnum opus о револуцији ништа га није могло омести, чак и осуда на осмогодишњи боравак у концентрационом логору, из кога многи нису живи изашли. Александар Исајевич је у заробљеништву памтио хиљаде стихова, рецитујући их себи и одабраним људима кад год би стизао. Ни глад, нехигијена, неиспаваност, ваши, злостављања од стране других логораша и надзорника, као ни малигне метастазе по целом телу нису могли уздрмати његову одлучност да оствари свој план.

Сигурно је да Солжењицин јасно зацртани циљ никада не би могао да оствари да није имао веру у Бога и своју мисију на Земљи. Када се у логору вратио вери у Христа, он је то назвао „повратком кући“, јер су га као дете мајка и њен отац редовно водили у цркву, и он је то детиње поверење у Господа на неки начин све време чувао у себи. И у логору, и касније, у време потпуне цензуре, он је веровао да ће његова воља превладати, јер је то и Божија воља. Александар Исајевич је осећао да се не бори само за себе, већ за стотине хиљада логораша који су своје животе и младост оставили на једном од острва „Архипелага“. И никада није посумњао у оправданост своје борбе, јер је знао да је на његовој страни Истина. И на крају је победио.

Осим у своје најближе и у стваралачки процес, Солжењицин је био заљубљен и у своју земљу. Како је веровао у Бога, тако је веровао и у Русију. Својим главним задатком он је сматрао да њену неукаљану суштину, онакву каква се пројављивала пре револуције, дочара и пренесе своме унесрећеном народу. Због тога се са толико жара борио против марксизма, који је, по његовом уверењу, био стран Русима, и лењинизма, који је домовину укаљао до непрепознатљивости. Дубоко је веровао да се његова земља може вратити својим коренима и својој узвишеној вери.

Главни разлог за све страхоте 20. века руски писац је нашао у изгубљеној вери у Бога. Проповедао је Христа пажњом према ближњем и надом у коначну победу правде и доброте. „Солжењицинов живот и његове књиге материјално доказују постојање Бога. Слично не можеш никоме ни пожелети. Сувише је одговорно“, написао је бивши логораш и историчар религије Артур Фредекинд.

Иако, као и сваки човек, по слабости подложан искушењима овога света и века, може се слободно рећи да је Александар Солжењицин један од најсветлијих примера руске побожности, људске упорности и преданог подвижништва у свету.

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.