СВЕЋА И СЛОВО: Крстоoбразна поетика Ђорђа Брујића

ИСКРА на Фејсбуку

фото

Све док под сводом тече време ново, 

Цртаћу под свећом ово исто слово.

Стара времена су од беспочетности текла и остављала своје белеге на земљи и у људима, а ново време нас запљускује све новим и новим таласима, и оним шуштећи тихим и оним урлајуће рушилачким, непрестано ронећи обале човекове извесности у погледу његове судбине у ткању опште повеснице. И тако ће бити до у бесконачност. Вазда будан за све трептаје људске душе сред космичког немира, песник о том укрштању, пресецању и прожимању дијахронијског и синхронијског сведочи крстоликом поетиком свога смиреног гласа. У збирци песама Свећа и слово Ђорђе Брујић мисаоно и осећајно засвођује свој досадашњи поетски пут кроз времена и просторе, а понајвише кроз искуство исписивања истовремено нових слова и стално једног истог Слова, под светлошћу свећа које једна за другом догоревају, али и оне једне неугасле Свеће врхунаравног Смисла која ће горети вечно. Учени епископ будимски Данило (Крстић) залагао се за то да се грчка реч Логос, коју су духовни синови оца Јустина (Поповића) желели да, уместо „Ријечи“, односно словенског Слова („У искони бје Слово“), задрже и у српском преводу Новог Завета („У почетку беше Логос“) замени речју Смисао. Њоме би се, по његовом мишљењу, потпуније пренела личносност, ипостатност Логоса (Христа). Управо у том највишем значењу пројављује се Смисао кроз песме које чине органски чврсту грађевину збирке Свећа и Слово( с пуним правом, слово би могло понети велико почетно слово). Ово не значи да је песништво Ђорђа Брујића превасходно мистично или намерно иницијацијски мистагогично, односно да у њему превладавају некакво изравно проповедничко верско надахнуће или вокација. Напротив, у овим згуснутим стиховима осећа се снажна линија истински модерног, егзистенцијалистичког, па и песимистичког доживљаја света и човековог положаја у њему, али се и из дубина (или висина) неодољиво пробија озареност светлом оне вечне, безвремене Свеће, као утехе и као животодавне наде. Отуда и утисак о метафизичкој крстообразности његове поетике, у којој вертикала Свеће пресеца и осветљава хоризонтале старих и нових времена која „под сводом теку“, а песник „све док под сводом тече време ново…црта под свећом ово исто слово“. Крста, зна се, нема ни без вертикале, али ни хоризонтале… А спознаје Смисла не може бити без Светлости и Слова, али и човековог сведочења о њима. Исписавши последња слова својих Мемоара, Шатобријан са свећњаком у руци одлази у непрозирну вечност. Од песничког гласа зазирали су и Платон и Мухамед, јер њихово надахнуће сеже даље и више од сваке филозофске или религијске, односно догматске извесности.

фото

Брујићев дар је елементаран, а песнички говор оплемењен и просејан медитативним меандрирањем, понирањем и успињањем између земље и неба, увек и на земљи и на небу, а надасве у људском егзистенцијалном немиру (и моралном немирењу) са обезљуђујућим снагама исконског Зла. Ипак, све време путовања са песником, а напосе у гномски сведеним порукама на крају готово сваке песме, добија се утисак непоколебљивог, онтолошког оптимизма у хоризонту постојања „сврхе знака“, тј. моћног зрачења Логоса. „Сањив је Дунав, широка модрина, Дубљи од ветра из карпатског мрака, Где се под срцем савила горчина, Као у перу обла сврха знака„. Речити топоними са завичајног и ширег српског националног простора и личности чија имена носе снажан симболички набој важна су стилска средства Брујићевог засићеног, али не и непроходног поетског рукописа. Тим слојем се покрећу и чини да затрепере најдубље струне историјске свести и осећања у српском народносном бићу, али се тај читаочев изворни доживљај песничким сликама богате асоцијативности сугестивно уздиже до универзалности општељудске и општечовечанске запитаности пред изазовима, искушењима и загонеткама Човековог усуда на овом неопозиво задатом свету и на додељеном нам његовом мајушном делу. У Брујићевим песмама, микрокосмос и макрокосмос зрцале се један у другоме, као у каквој динамичној монади, довршеној у својој унутрашњој (песничкој) равнотежи, али и у сталној, вибрирајућој отворености према општем Смислу свих ствари. 

Читање Свеће и слова доноси уверљиво осведочење да време истинске поезије није прошло, како се често тврди. Штавише, да не може проћи, па и да се у наше одвише „прозно“ време, како изгледа, и враћа.

проф. др Дарко Танасковић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.