ШТА ЈЕ ЖИВОТ БЕЗ СУЗА: Ако си имао некога због кога сада избегаваш градове, имао си много, а чим си имао много, много си и изгубио

ИСКРА на Фејсбуку

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Ако имаш некога кога немаш
Ако имаш неког драгог кога више немаш, ово је можда за тебе. Многи ми кажу да више не постоје они који су до скоро постојали и да их ништа не може вратити. Али лажу. Ноћ их увек врати. Крену да лутају по сећањима и смеју се са онога света, грле те кроз снове, причају ти с унутрашње стране уха.

Ако си имао оне чију смрт наново доживљаваш и оплакујеш их сваког јутра, имао си нешто и због тога треба да будеш срећан, иако може деловати да срећа с тим нема везе, па чак и помислиш да ако је икада и била ту, више није. Није срећа отишла са њима, него су они отишли са њом. За њих више нема патње. Они сада гледају како ми плачемо и срећни су што су постојали.

Ако си имао некога због кога сада избегаваш градове, заобилазиш тргове, не пијеш омиљено пиће, не певаш неку песму, не пролазиш поред појединих кућа, имао си много, а чим си имао много, много си и изгубио. Али неко никада није имао много и никада ништа вредно неће изгубити – благо њему и тешко њему.

Ако си имао некога због кога се смејеш и плачеш у исто време, ниси имао ништа мање од свега. Да ниси имао неког таквог, не би се та туга коју осећаш смела назвати животом. Шта је живот без смеха? Шта је туга без суза? Или шта је живот без суза и шта је туга без смеха?

Живот без смеха је смрт. Туга без суза је терет који никада не скидаш са леђа. Живот без суза је живот без душе. Туга без смеха је облачан дан који се никада неће разведрити.

Ако си имао некога ко је исто тако имао тебе, ни тај неко није јефтино прошао и лако отишао. Изгубио је и више него ти. Неко сматра њега срећнијим, неко тебе. Нико ту није срећан, као што нико не би ни смео бити тужан.

Ако си имао некога ко ти је био нешто, некад и све, не можеш рећи да сада немаш ништа.

Када се тврђава сруши, остају темељи и зидине. На њима ваља опет подићи нешто, какво год да је и колико год те штитило. Ако има ко, имаће и шта.

Ако си имао некога ко је изненада отишао, увек ће те плашити изненађења. Ако си имао некога ко је дуго одлазио, увек ће те плашити време.

Ако имаш некога кога не би волео да немаш, шта чекаш? Што читаш? Грли!

Ако немаш никога кога немаш, имаш све и не знаш ништа, Бог те добри наградио.

Ако имаш некога кога немаш, све си ово знао и без мог писања.

На прагу шуме
Кренуо сам узбрдо шљунковитом вододерином коју су деценијама без икаквог оправдања називали путем и ушао у гај свог детињства. Одмах сам препознао цвркут птица које сам познавао, кораке веверица које су ми отимале орахе и шум потока који је знао да нестане на неколико година, па се опет врати као да оде да опточи цео свет, па поново доточи кући.

Не знам одакле је долазио ни где је текао, само знам да постоји, повремено.

Сваким кораком све сам лакши на ногама, а тежи за стотине успомена. Колико ме је само змија испрепадало на том изговору од пута, колико је креја помамљено викало на мене и колико је јагода остало да труне јер их нико није брао због пишалишних навика пијаних сељака.

Изашао сам из гаја право на заравњену раскрсницу где се увек бирало да ли ићи ливадом кроз коју иде пут, ливадом кроз коју пута нема или ливадом којом су бранили да се иде. А зар у таквој одлуци има недоумица? Увек се иде ливадом којом се не сме. Кад сам прошао поред куће повременог прогонитеља и изгазио детелину која је била разлог забране и прогона, уз стрмину сам се попео до трешње. Знате оне ситне, црне, у којима, ако има црва, ништа осим црва и нема да се поједе. Зато су нам бранили да их једемо средом и петком.

Морао сам да погледам десно на јабуку на којој сам провео више времена него на земљи. Родила је.

Наставио сам уз два канала, наводно трагове аутомобила који овде никада нису могли изаћи, све до оних зачепрканих прашњишта која су називали вртовима, а поред којих су се, у сувим рупама намењеним наводњавању, легле змије. Нигде их није било.
Савио сам главу да се провучем испод јабуке скупљоусте када је севнуло и загрмело убрзо након муње. Потрчао сам поред избушених шљива у којима су се сваке године настањивале друге птице и пројурио поред старе брвнаре из чијих је прозора извиривало сено.
Стигао сам до срушеног потпорног зида изнад кога више не расте трешња, а ни малине, већ само коприва и туга, па тамо застао. Бацио сам поглед на своје детињство које је овде обитавало зими и лети за време распуста и ништа није било распуштено и безбрижно, већ запуштено и порушено. Ако неће човек, хоће време да растури све оно што никоме више не треба осим да се сећа. А чему сећање на те пределе када они више нису исти као тада?

Сада више нису утеха, него жилет који лута по дубини ране.

Оставих иза себе све призоре и стигох до изворишта, до земље из које расту корени породице, до светилишта које је било неукаљано откако знам за себе. А тамо, на оној бившој чистини где је кућа била наслоњена на брдо, сада је шума и неки зидови који више ни на шта не личе, лагано улазе у брдо или оно леже на њих. Не зна нико.

Почела је киша. Јака. Летња. Грмело је онако како зна да грми у планини и шуми. Дошао сам да посетим кућу, а нашао сам шуму.

Хтео сам да се сакријем од кише. Унутра не могу, јер унутрашњост без крова не постоји.
Сакрила ме шума од кише, али није од успомена, па у њој, као на прагу, плачем.
(Из рукописа)

novosti

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.