Срби и Руси као заветни народи

фото: standard.rs

Књига „Два заветна народа: Руси и Срби“ није велика обимом, али садржи бројне корисне податке и аргументе, и у том смислу има „оперативну“ вредност у нашем времену

Владимир Димитријевић у предговору књиге Слободана Антонића „Два заветна народа: Руси и Срби“ (Catena mundi, 2022) наводи речи Митрофана Хиландарца како је „мистика најбоља политика“. За оне за које је политика искључиво прагматична делатност, „вештина могућег“, независна од било које врсте „вишег смисла“ (јер коме је „до морала нека иде у цркву“, како рече један наш политичар) или просто прљава работа, простор искључиво доминације и контроле, голе силе и пуких интереса често само маскираних слаткоречивим фразама, ово је готово саблажњива дефиниција.

Међутим, ако у политици ипак видимо праксу уређивања што је могуће бољих односа  у одређеној заједници, у њој ипак има простора за вредности и некакав смисао, јер би у супротном таква заједница почивала искључиво на праву јачег, без истинских механизама регулације, што у историји углавном, и поред свега, није био случај. Смисао и вредности, наравно, могу бити оружје у рукама моћника, којима легитимизују своју позицију и отупљују оштрицу отпора потлачених, али нису увек и само то, јер заједница без смисла и вредности не може да се заснује, одржи, ни продужи.

Смисао и вредност, колико год неко веровао у супротно, нису само индивидуална ствар, произвољна и релативна, него се тичу неких традиција, конвенција, договора, неке општости наспрам које појединац себе, на овај или онај начин, самерава. Колективни идентитет није само прост збир индивидуалних идентитета, пошто онда не би ни постојао, јер како би људи уопште формирали индивидуални идентитет, ако пред собом немају неку општост, која одређује чему припадају а од чега се разликују, самим тим и како разумевају саме себе као појединце. Тај идентитет такође није резултат неког увек обновљивог и оспоривог договора, стално изнова потврђиван консензус једнаких субјеката, него почива на извесним традицијама и ауторитетима, који увек садрже извесну меру имплицитности и инваријативности.

Менталне реалности

Саморазумевање и самосвест подразумевају општости, идеје, норме, смислове и вредности према којима ми сагледавамо наше сопствено деловање и сопствене изборе. Колективни идентитети у том смислу јесу историјске и културне, а и менталне реалности, историјски генерисани склопови идеја и вредности, којима се заједница разликује од других и прожима са другима. Ако постоје колективни идентитет, онда постоје не само колективне идеје, норме и вредности, него и колективни смисао, односно смисао постојања одређене заједнице, смисао њеног настанка, одржања али и целокупног колективног стваралаштва, као и улоге и места у историји. То је шкакљива тематика и лако може бити злоупотребљена од демагога, манипулатора и тирана, али заједница истински постоји све док је жив и живо проживљен разлог њиховог заједничког постојања, односно разлог да се (и даље) живи заједно.

Када кажемо да политика има везе са мистиком, ми заправо тврдимо да политика треба да тежи пре свега одређеном трајном смислу, трајним вредностима, повезаним са конкретном историјском заједницом, и да је то заправо њен основни смисао. Када тај смисао назовемо мистиком, а не моралом, религијом, традицијом и слично, ми говоримо како смисао политике није у спровођењу овог или оног скупа апстрактних идеја или моралних начела, него је одређујемо мером духа, проживљене и живе духовности, духовног искуства.

Непредвидљиви основ

Када историјски и културни „смисао“ српског и руског народа Слободан Антонић повезује са „заветом“, он чини управо то, везујући се за духовно искуство дубље од сфера мита и идеологије, па тиме њихов смисао и престаје да буде само историјски и културни, него и мистички, есхатолошки, који се сагледава не само из овосветског, из временитости, већ из перспективе вечности и трајности која не укида, већ преображавајући надилази историјско постојање. Када говорите о завету као смисаоној и смислотворној одредници једног народа, ви његове идеје и вредности, његову историју и колективно искуство сагледавате из позиције вечности, духа, неподложних менама пролазног света.

Заветни однос и заветна свест су конкретан и опиљив однос према духовној реалности и они могу постојати само док је истински жива традиција која их преноси, макар и само пригушено тињала, била „имплицитна“, безгласна и маргинална. Заветност је онај непредвидљиви основ колективног искуства и свести који уме да изненади како непријатеље, окупаторе, манипулаторе, тако и саму заједницу, која га је у неком периоду потиснула дубље у магле колективног несвесног. Али чим поново може да проради, у истинском а не подражаваном облику, значи да никада није нестао, како год то деловало на први поглед. Завет се заправо и не може подражавати, јер он је живо искуство које је онима који га не доживљавају потпуно непознат, па не могу ни да емитују и производе његову сенку.

Дубинске разлике

Када у првом сегменту књиге Антонић разматра питање „зашто Запад не разуме Русију и Србију“, он поред западњачке ароганције, склоности стереотипима и слушања само оног што му прија и уклапа се у његове интересне и вредносне координате, издваја управо тај заветни ниво, односно „дубинске разлике које постоје у духу народа између Запада, на једној страни, и Срба и Руса, на другој“, наглашавајући да је „управо то оно суштински погрешно, због чега Запад доживљава толико изненађења“.

Аутор у том смислу наводи западњачку склоност ка потцењивању Словена, Руса и Срба, увереност у њихову неспособност да створе државу и самостално уреде одрживе друштвене односе. Што је и данас неизоставан састојак русофобне пропаганде, која истиче наводну неспособност руске војске, некомпетенцију политичких власти, нестабилност економског система и нефункционалност државне управе. Таква уверења имала су посебан интензитет у периодима када су се западне силе спремале за сукоб са Русијом или Словенима, легитимизујући своје намере цивилизацијским критеријумима према којима су ови народи „расно-културно инфериорни“ и сопственим геостратешким интересима, који подразумевају контролу над просторима које су историјски „заузели“ словенски народи и Русија.

Цена надмености

Антонић, наводећи историјске примере потцењивања Руса упркос од њих претрпљеним ратним поразима, наводи и склоност западњака да верују Русима који критикују свој народ, полазећи од тога да нико не познаје Русе боље од њих самих, па ови критичари тако морају бити у праву, али „не схватајући колико су се поједини кругови руске елите одродили и постали странци властитом друштву“, односно у којој мери су изгубили онај поменути духовни, заветни компас, без ког не разумевају више ни историјску свест и културну самосвест сопственог народа.

У том смислу, истински историјски фемомен остаје западно уверење о слабости Руса, њиховој примитивности, пасивности, инертности, упркос чињеницама руских војних победа, успешно оранизованог административног система, технолошког и научног напретка, културних и уметничких достигнућа. Као што је феномен и стално чуђење западњака због српске „непредвидљивости“, која чини да упркос свим наводно поузданим показатељима да су се Срби коначно помирили са губитком Косова, то ни до данашњег дана није реализовано према вољи западњачких моћника.

Укратко, Запад као да има проблема да појми другачија схватања индивидуалног и колективног смисла, заснована на историјски генерисаним културним кодовима у чијој основи није тежња за изградњом Вавилона, призивање Златног телета и потрага за Гралом у име чијег стицања је све дозвољено. Другачије усмерене вредности и другачије начине њиховог остваривања западњачке елите су склоне да виде као слабост, пасивност, неспособност, апатију, примитивност. Не можемо да се не сетимо речи великог аустралијског писца српског порекла Б. Вонгара (Сретена Божића), како је један од најважнијих аргумената британских колонизатора Аустралије у прилог тога да су Абориџини подљудска врста, био у томе што никад нису водили ратове. Тако је и данас нелагодност великог дела рсуског становништва пред ратом који је покренула њихова држава, као и ритам руских борбених дејстава прилагођен налогу за што мањим цивилним жртвама и разарањима цивилне инфраструктуре, на Западу, чак и ван пропагандистичке фразелогије, виђен као слабост, неспособност и дефетизам. На исти начин су посматрани и разумни руски предлози ка неутралном статусу Украјине и стварању истински функционалне лимитрофне зоне између Русије и западних сила, која нити би угрожавала виталне руске интересе нити би на било који начин рационално гледано штетила Западу. Видимо да сада и Запад и Русија (а посебно Украјина) плаћају цену те западњачке надмености, која је сваки позив на договор тумачила као знак противникове слабости.

Српски „канцер“

У другом сегменту своје књиге Слободан Антонић се бави плановима Запада према Русији, Србији и Словенима, који заправо стоје, и то са озбиљним историјским континуитетом, иза описаног незнања, неразумевања и фобија. Аутор истиче како Хитлер и нацизам са својим масовним и систематским злочинима, и сложеним и конзистентним дискурсом њихове легитимизације, нипошто нису били „инцидент у повести Запада“, већ је Хитлер само „отворено најављивао да ће у Европи да уради оно што је Запад већ на другим местима урадио“, па је „истребљење Индијанаца узео као модел колонизовања словенских земаља, а посебно Русије“.

Он тако изваја речи Хермана Нојбахера из 1941. године према којима би најбоље било када би „Србија једноставнно нестала са географске карте“, и пореди их са речима из британске штампе 1914. године да „када би било физички могуће одвући Србију насред мора и тамо потопити, ваздух Европе би одмах постао чистији“, закључујући како су оно што је нацистички вођа брутално најављивао, други радили спорије и суптилније, али са базично истим циљевима и претпоставкама. Не можемо да се не сетимо како је Србија била третирана деведестих година прошлог века, са реториком која је једну релативно малу земљу и народ поредила са заразом, вирусом, болести, канцером, која може да угрози постојање целокупног међународног поретка. Таква уверења (заиста уверења, не само флоскуе) свакако нису могле да почивају на реалистичким проценама политичке, економске или безбедносне природе, већ указују на дубље основе нетрпељивости и дугорочније и историјски континуиране циљеве и интересе. Такође, текућа русофобна пропаганда поред све огољености, лажи манипулација и стеротипа, већ је обрнула пун круг ка отвореном позивању и легитимизовању (чак легализовању!) насиља према Русији и Русима, увек и свуда.

Руски „црвенокошци”

Немачки циљ у Другом светском рату Антонић објашњава овладавањем евроазијским простором, немогућим без покоравања Русије, која би, по узору на „цивилизовање“ америчких Индијанаца, подразумевало покоравање ове највеће словенске, али и других словенских земаља. Хитлер је Русе отворено поредио са „црвенокошцима“, што у западњачком колонијалистичком дискусру подразумева њихов подљусдки третман. Руси и Словени се на тај начин искључују из европске цивилизације, шти у западњачком дискурсу подразумева из цивилизације уопште, а што даље значи и из људског рода. Поробљивачка историја Запада подразумева изразиту аналогију између варваризације, односно децивилизирајућег разумевања противника и његове дехуманизације, што има и економско-културни израз у матаидеологији капитализма.

Такав план је подразумевао разарање културе и образовања покореног народа, деиндустријализацију, па чак и забрану употребе речи Русија и руски, које би биле замењене данашњим украјинским идеолозима тако омиљеним изразима Московија и москов(иј)ски. И наравно, као најважније – забрану употребе ћирилице и њену замену латиницом, што видимо да представља сам корен идентитетског инжењеринга, његову срж, на примеру Србије и српског народа, како у прошлости, тако и данас.

Провидна маска

Антонић наводи Хитлерове речи којима своје планове поробљавања словенских земаља, сведене тек на привредне колоније без икакве стварне самосталности и субјективности – и то само ако успе „преваспитавање“ њиховог становништа, које би у супротном било просто елиминисано или драстично проређено, а земља подељена „послушнијима“ – образлаже стварањем Европе као „земље неограничених могућности“, што у даљој разради добија готово комичан ефекат због очите аналогије са евроунијским пројектом и њиховим третманом нашег простора, као просте базе за економску екплоатацију. Још су и нацисти у пропагандној реторици уместо немачког и аријевског форсирали европски дискурс, односно идеју о „заједничкој европској будућности“, при чему, опет с готово комичним ефектом, наводи Гебелсове речи како Немачка заправо не тежи да „влада народима“ него „жели једино да инкасира“. Не можемо се отргнути утиску да је сва та узвишена реторика о вредностима „слободног света“, наводно угроженом од стране Русије, само провидна маска за просту намеру присвајања ресурса ове велике земље. Антонић управо и каже како Запад заправо никад није одустао од намере да Русију „као државу распарча а као културу потчини“, у чему су кључне идеје о „глобализовању Сибира“ као ресурсне базе и религијској конверзији и њеним секуларним изведеницама, што је историјски континуиран приступ, чији су нам резултати, на примеру Украјине, управо пред очима. Сличност са примером Србије, односно стратегијом идентитетске инверзије и отимања територија, није потребно истицати.

Али ипак, Запад до сада није успео Русију да убеди да је за њу боље да се ослободи Сибира и за Србију боље да се ослободи Косова, у име светле европске будућности, „заједничких вредности“, „модернзације“ и политичког реализма (реализма „пуних стомака), у чему и јесте највећа енигма ових „настраних“ државно-националних творевина у очима Запада. Дугорочни циљеви Запада са Србијом, пре свега њено одвајање од мора и Дунава, отцепљење Косова и Метохије и Војводине, потпуно овладавање рудним богатством и даље заправо нису остварени, бар не у жељеној и неповратној мери, па Антонић тим поводом наводи речи Хајнриха Химлера како је „српски народ изграђен столећима на устанцима“ и да са њима треба бити опрезан чак и кад изгледа да су потпуно поражени или деморалисани, јер „Србин остаје Србин“, Антонић, поново јетко духовито, констатује како је то заправо и све што треба да урадимо – „да останемо Срби“.

Остати Србин

А у трећем сегменту књиге, аутор се бави управо тим питањем, односно дубљим одговором на то шта заправо значи то „остати Србин“ (или Рус), односно ономе што стоји у темељу тог, за западњаке тако загонетног и проблематиног, идентитета.

Поред очувања права на сопствено постојање и развој, своје место у свету, Руси и Срби, према Слободану Антонићу, имају и један шири задатак, усмерен ка очувању извесних од Запада оспораваних вредности, а на којима је и он сам некада почивао, пре свега када је у питању чување хришћанске традиције и идентитета и одупирање стварању новог света апсолутног планетарног поробљавања, све до еугеничке (читај геноцидне) суштине пројекта стварања „новог човека“. Аутор посебно наводи речи Сергеја Наришкина, директора Спољне обавештајне службе Руске Федрације, које су потпуно у духу руског „свечовечанског“ виђења сопствене улоге у свету и историји и према којима Русија не само да брани себе и своје вредности, односно вредности хришћанске вере и културе на свом тлу, већ на неки начин Европу спасава од ње саме, односно од њеног коначног одвајања од својих најдубљих традиција и утапања у безличност глобалног пројекта, који предводе отуђене олигархије, а који карактеришу култови секса, дроге и забаве, са исходом у трансхуманизму.

Овакву улогу Русије Антонић објашњава управо заветним основама њене културе и идентитета, позивајући се на речи Валтера Шубарта да док је „основна идеја западних народа искористити ближњег, руска национална идеја је да спасење човечанства првенствено долази од Руса“, што потиче из „непорециво хришћанског“ уверења „да се Русија мора нарочито жртвовати, односно, да Руси морају штошта додатног учинити, како би се човечанство спасило“. Тако руска идеја о освајању Константинопоља не почива примарно на геостратешким и империјалним разлозима, већ „Руси заправо желе да врате крст на куполу Аја Софије“, што је „типичан тренцендентни и есхатолошки месијанизам“ народа којим „влада апокалиптичка машта“.

Дух православља

Оваква схватања се уклапају у данашње руске идеје о „катехону“, које заступа и Александар Дугин, по којима је, речима из Антонићеве књиге у којима се позива на Шубарта, „смисао руског есхатолошког позвања задржавање коначног и општег зла“, уз подсећање на речи Достојевског да је „идеална личност на Западу натчовек, а на Истоку свечовек“.

Како год било, заветност подразумева жив контакт са основама свог духовног порекла и духовног смисла, ону срж која је неподложна „акултурацији“, којој су Срби, Антонићевим речима, у деветнаестом веку одолели упркос свим покушајима „дехристијанизације и губитка народног идентитета“, пре свега очувањем вере, цркве и народног памћења кроз континуитет народног стваралаштва, али кога не би било без „заветности“, тог живог, темељног и истинског односа са сржи сопственог самопоимања. Иако је у обе Југославије српски народ умногоме изгубио историјску оријентацију и културно самопоуздање, ипак је и даље сачувао заветни континуитет, који га више од свих спољних обележја повезује са својим прецима. Антонић ово објашњава „духом источног хришћанства, који се, некако сасвим природно, стопио са најдубљим слојем нашег народног карактера, што ће рећи – с нашим темељним колективним светоназорима и с нашим најопштијим друштвеним вредностима“.

Позивајући се на румунског мислиоца Мирчу Вулканескуа, Антонић овакво опредељење објашњава „снажним, културом и традицијом усађеним, веровањем источно-хришћанских народа да постоји целовитост света и виши смисао дешавања“, односно „да су догађаји натопљени нарочитим значењима“.

Заветне основе

То су, према Антонићевом схватању, основе заветне природе српског и руског народа, као и њихове најдубље и најснажније спојнице, без обзира на историјске мене и тренутне политике околности и односе снага. Српска заветност је пре свега везана за Косово, у основи соларно схватање да „нема васкрсења без смрти“ и да је све овосветско пролазно, па тако ни компромиси и „пуни стомаци“ нису највећа од људских достигнућа, па чак ни рафинирана култура коју производе дужи периоди мира и стабилности. Српска заветност је стога пре образац, и она као пример другима функционише управо тако, као образац, сведочење, код, које други могу да уваже и прихвате или не. Руска заветност, ако уопште прихватимо да тако нешто постоји, има јасније свечовечанске и свељудске конотације, усмерене ка преображају света и посебној улози Русије у том преображају, што има и своје империјалне изведенице.

Заветност Срба и Руса их је очувала као заједнице и државне творевине, и створила менталитет ком материјалне вредости нису све и свја, нити на првом месту, што може да да, и често даје, велики замах стваралаштву, па и колективном, држаотворном и културотворном стваралаштву народа, које је истинско и трајно само ако чува живу везу са својим базичним смислом, са искуством и доживљајем завета. Разлике између српске и руске културе, па и схватања „заветности“ постоје, али у нашем историјском периоду важније су сличности и прожимања пред фронталним и тоталним нападом у основи истог непријатеља, који атакује не само на овај или онај режим или идеологију, него и на најдубље основе традиција и култура, на сам опстанак наших заједница и њихових држава. Није се лако са тим суочити и извести све консеквенце из таквог закључка, али је наопходно ако хоћемо да опстанемо, односно осмислимо адекватне одговоре на изазове који су пред нама, а који нису од јуче. И на које, отворено говорећи, имамо велико историјско искуство одговарања, јер изазови који долазе са западних страна се нису претерано променили током свих ових векова. То је још један разлог зашто никако не треба пристати на заборав, под којим год он видом био представљан и са било каквим аргументима.

Књига „Два заветна народа: Руси и Срби“ није велика обимом, али садржи бројне корисне податке и аргументе, и у том смислу има „оперативну“ вредност у нашем времену, у смислу бољег разумевања текућих сукоба, непријатељских намера, али и бољег разумевања себе самих, па тиме и трагања не само за могућностима изласка, него и за неким новим почетком.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Darko Vojinovic/AP