Специјална операција Емира Кустурице: У игри много више од литературе

фото: © Sputnik / Маша Радовић

Кустуричина књижевност уздрмава наше уштогљене канонске представе о уметности, а уздрмава успут и онај глобални, прорачунати, немилосрдно рационални поглед на свет против кога устају и Хандке и Кустурица. У том смислу скоро да бисмо његово писање могли назвати специјалном операцијом, где је у игри много више од литературе.

Овако је песник и књижевни критичар Желидраг Никчевић окарактерисао књигу „Видиш ли да не видим“ Емира Кустурице недавно објављене у јубиларном колу Српске књижевне задруге штампаном поводом 130. годишњице СКЗ-а.

У препуној сали Студентског културног центра (СКЦ) одржан је разговор о новом Кустуричином књижевном делу у којем је главни јунак нобеловац Петер Хандке.

„Када се пре десетак година појавила прва књига Емира Кустурице, записао сам да почиње моћни, незадрживи налет фантазије са Истока који покорава и оне који нам не мисле добро. У новом обличју, скоро па у новој димензији, али суштински исто као и у његовим филмовима, и у његовој литератури била је на делу неспутана, баснословна имагинација која нас води кроз уметникову биографију, али тако да у њој васкрсавају и они за Кустурицу тако карактеристични, понекад неподношљиво носталгични призори детињства и трауме и лепоте одрастања, али и једна врло озбиљна, готово филозофска пажња према судбоносним питањима човека и човечанства“, навео је Никчевић.

Хандке због Дрине добио Нобелову награду

Обраћајући се присутнима, аутор је истакао да је књигу било врло тешко написати, али да је једина срећна околност код ње што се лако чита.

„Иако сам написао већ три пре ове књиге, први пут њени делови су у трећем лицу. Ради се о човеку чији лик је требало да се исклеса у времену и који је по својој политичкој оријентацији на Западу био врло упутан, али за њих неупутан. Како је време одмицало да није дошао у Андрићград, мислим да би пао у заборав брзином којом савременост меље велике писце. Било ми је врло тешко да дефинишем Хандкеа поред његове мушичаве природе“, рекао је Кустурица.
Он је, како каже, читајући Хандкеове књиге схватио да је пишчево главно инспиративно подручје била филозофија Ничеа.

„Хандке никада није припадао ниједном покрету, али је остао доследан својој литератури и учинило ми се да је то био својеврстан ход по жици, па сам измислио да Хандке заправо прелази све могуће реке и све главне тргове у Европи и у Америци и на крају покуша да пређе Дрину на једном месту поред Старог брода и падне у њу. Једина река коју није прешао је Дрина, али је због тога добио Нобелову награду“, објашњава аутор.

Бећковић: Хандке и Кустурица су најсличнији у ономе у чему се разликују

Песник и академик Матија Бећковић оценио је да је Петер Хандке написао неколико књига о Србији, али се пре Кустурице није нашао ниједан Србин да напише књигу о Хандкеу:

„Кустурица је визуализовао нашу стварност, а Хандке је неумољив као фотоапарат написао да ће му од посматрања ствари очи прокључати. Међу ова два велика јунака нашег доба има толико сличности, а најсличнији су у ономе у чему се разликују. Хандке је написао: „Понестаје ми језика“, а Кустурица пише како се заситио филма, па мора и да пише. Ко ли је од њих двојице написао да срећно детињство проводи тек у сећању? Ко би рекао да је Хандке тек са 17 година научио како се улази у трамвај, а са 19 први пут водио телефонски разговор из телефонске говорнице? Ко би веровао да је тај светски човек, Хандке, који долази из Аустрије, имао детињство као и Емир Кустурица у Сарајеву?“

Професор Филолошког факултета др Мило Ломпар, говорећи о Кустуричиној прози, истакао је да она припада међужанровском приповедању.

„Проза Емира Кустурице осцилира, вијуга између различитих начина говора, начина казивања и приказивања. Мешају се не само садржаји који иду у једном асоцијативном уланчавању, него се меша и тоналитет којим ти садржаји бивају посредовани. А то је нешто што је најтеже ухватити у уметности, али што чува њену саму суштину, њено само биће“, закључио је Ломпар.

rs.sputniknews.com, Маша Радовић