Руски писац за Спутњик: Требаће нам године да исправимо лажи серије „Чернобиљ“

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Sputnik / Григорий Сысоев

Данас је ситуација критична када говоримо о историјским истинама. Све је више књига и филмова у којима се нацизам правда, уз образложење да догађаје треба приказати из људског угла. То је, међутим, очовечивање нацизма, а, истовремено, и рашчовечивање оне друге стране, свих који су се борили против нацизма, упозорава руски писац Герман Садулајев.

Српским читаоцима Садулајев је познат по збирци прича „Ја, Чечен“, објављеној 2014. године, а недавно се у издању „Службеног гласника“ појавила и књига „Бич божји“. Садулајев се у тој збирци, као и у већини својих дела, бави темом такозваних малих ратова, међунационалних сукоба и потрагом појединца за идентитетом у суровим ратним околностима.

Објасните нам наслов књиге „Бич божји“, шта се крије иза њега?

— Тај назив је игра речи, јер на руском језику назив „бич“ значи и „клошар“. Дакле, тај „Бич божји“ је истовремено и „Божји луталица“ и „Бич божји“ који означава Атилу. Тај назив сугерише на јунака који је постао симбол страдања у националном рату. У наше време се стално негде догађа рат. Моја дела се баве тим конкретним борбеним дејствима и ратовима, на Северном Кавказу, у Чеченији. Збирка прича „Ја, Чечен“ је већ раније преведена на српски језик. У њој, такође, обрађујем проблем трагања за идентитетом у условима пропасти Совјетског савеза и, самим тим, пропасти совјетског идентитета.

Ви имате двоструко порекло, руско и чеченско. Колико то утиче на Ваш доживљај света, посебно на Вас као уметника?

— Човек се осећа као да припада двама световима. То је за уметника веома повољна позиција, мада ја нисам успео потпуно да искористим предности таквог положаја. Трудим се, међутим, да осећам та два света истовремено, и споља и изнутра.

Какав би требало да буде однос уметника према ратовима и кризама? Сме ли писац понекад да заузме одређену позицију када пише о страдању, постоји ли оправдање за уметника који се сврстава на одређену страну?

— Позиција писца је да увек саосећа са човеком. Писац ретко када може бити добар ако промовише неки политички или идеолошки став. Он увек треба да буде на страни обичног човека за ког је рат траума, катастрофа, али и да скрене пажњу на хероизам и самопожртвовање у рату, на осећања која он изазива, посебно ако је то праведан рат. Наравно, морамо да избегавамо романтизацију насиља и зла. Треба показивати живот какав јесте, али треба избегавати кокетирање са злом. Писац се мора трудити да покаже како човек може да остане човек у таквим условима. Уметност, истовремено, има и улогу да забележи и утврди одређене историјске догађаје у сећању народа. Емир Кустурица је, рецимо, говорио о серијалу „Чернобиљ“, о томе да је он снимљен да би се с тржишта потиснула руска атомска технологија, да би се показало да је она непоуздана, као и да би управо таква верзија приче о Чернобиљу остала у свести човечанства. Велики број људи гледа ту верзију и мисли да је све било управо тако, а заправо није било тако. Године ће нам бити потребне да то докажемо. Због тога, када пише о историјским догађајима, писац мора да буде прецизан не само у психолошком, него и у историјском смислу, мора да трага за истином и да избегава политичку или идеолошку пристрасност. То се најбоље постиже када писац посматра догађаје из угла обичног човека.

Али шта ако аутор заиста искрено верује у одређену истину која се неком другом чини као лаж?

— Писци или редитељи, сценаристи веома често, свесно или несвесно, испуњавају одређене налоге. Понекад је реч о директној политичкој наруџбини да се догађај представи из одређеног угла, а понекад је то несвесни, магловити налог друштва којем писац припада. Тај налог је да се нешто види на одређени начин. Пример за то је недавно снимљени амерички филм о осмодневном рату у Грузији, када је руска војска ушла у ту земљу. Не знам да ли је аутор заиста могао да верује у приказ који је направио, а можда му није било ни потребно да верује у то, можда је имао веома једноставан задатак да прикаже врло ограничену слику, ону која ће бити пријатна просечном западном гледаоцу. То не мора обавезно да буде политичка поруџбина. То може да буде поруџбина публике, комерцијална поруџбина. Обичном човеку одговара да погледа филм који се потпуно уклапа у његову Прокрустову постељу, његове погледе на свет. Они сматрају да је малу, бедну, демократску Грузију напала зла, огромна Русија. Треба само снимити филм на основу тог стереотипа и то је све, сви ће рећи да је управо тако и било. Ако направиш нешто другачије, једноставно те неће гледати. Или ће ти постављати много питања. Дакле, то је понекад пут конформизма, а не директна наруџбина.

Сведоци смо и покушаја да се ревидира историја, односно да се поново испишу неке важне странице, рецимо, оне из Другог светског рата.

— Данас се суочавамо с критичним стањем када је реч о историјским истинама. Све је више књига и филмова у којима се нацизам, заправо, правда. То се представља као потреба да се догађаји прикажу из људског угла. То, међутим, није људски угао, то је очовечивање нацизма, а истовремено и рашчовечивање оне друге стране, комуниста, свих који су се борили против нацизма. Писац не сме да заузима идеолошки, него морални став. Кустурица је споменуо да у Француској воле да гледају иранске филмове, јер у њима постоји морална позиција и још их није дотакао постмодернизам који верује у то да морални став уметника и не мора да постоји. Човек, међутим, у уметности тражи неке моралне смернице и ставове који морају бити исказани. И како год да посматрамо своје моралне погледе када је реч о рушењу социјализма, о демократији, не смемо да мењамо своје моралне погледе. Морална позиција увек мора да буде заснована на безусловноој осуди нацизма као зла. Истовремено, мора се избегавати наслађивање злом.

rs.sputniknews.com, Sputnik / Григорий Сысоев

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.