Руски писац упозорава: На делу је ужасно јак удар на целокупну словенску идеју

Руска цивилизација је судбински повезана с европском, али није њоме ограничена, јер је Русија блиска и азијским народима. Сви живимо на једном континенту, тако да су покушаји да се граница повуче дуж Урала веома штетни, каже у разговору за Спутњик руски писац Алексеј Варламов, напомињући да га брине ужасно јак удар на целокупну словенску идеју.

„Шта год да се данас догађа у свету, колико год ти догађаји били трагични, Русија је европска земља, а руска цивилизација је део европске. Друга је ствар то што се она њоме не ограничава, што излази из њених оквира, због свог географског положаја. Фјодор Достојевски је, рецимо, добар део живота провео у Сибиру, у азијском делу Русије. Да ли је, када је тамо отишао, престао да буде европски писац? Сви велики писци 19. и 20. века који су писали на руском језику су део европске књижевности“, наглашава Варламов који је у Београд допутовао поводом међународног форума о великанима руске књижевности 19. века, одржаном у Руском дому.

На форуму под називом „Златно доба руског реализма: читалачко искуство“, на којем је било речи о књижевној заоставштини Фјодора Достојевског, Лава Толстоја, Антона Чехова и Ивана Тургењева, Алексеј Варламов је указао на то да су њихове визије биле пророчке због тога што су јасније и дубље видели стварност око себе.

„Они нису предсказивали будућност, него су сагледавали садашњост и на основу кретања у свом времену пратили путању која људе води ка сутрашњици“, нагласио је Варламов.

Вечни сан о Европи од Лисабона до Владивостока

Осврћући се на књижевну и интелектуалну заоставштину Фјодора Достојевског, Варламов је подсетио на то да је једно од болних питања којима се он бавио био управо однос Европе и Русије.

„Позната су његова размишљања, изнета поред осталог у ‘Пишчевом дневнику’, у којима се прилично бескомпромисно изјашњава о Европи. Истовремено, сетимо се романа ‘Идиот’ и изванредног монолога кнеза Мишкина који каже да смо ми Руси већи Европљани од самих Европљана“, напомиње Варламов.

Према његовом мишљењу, руска цивилизација је судбински повезана с европском, без обзира на то што географски излази из њених оквира.

„Сви смо ми на једном огромном континенту и врло је тужно што сан о Европи од Лисабона до Владивостока није остварен, што се повлаче границе преко уралских планина“, каже Варламов.

Култура отказивања – отказивање здравог разума

Коментаришући то што је у западним земљама, након почетка специјалне војне операције у Русији, дошло до масовних отказивања предавања о руским писцима и концерата на којима се изводе дела руских композитора, до уцењивања и протеривања савремених руских стваралаца, Варламов је констатовао да је свет „сишао с ума“.

„Чини ми се да смо сви заједно крочили на један веома чудан терен. Људи губе здрав разум, некакве болесне емоције потиру рационалне закључке. С обзиром на то да књижевност у великој мери утиче управо на ту емотивну компоненту људске душе, на његову свест, можда је управо књижевност та која у овом лудом свету може да одбрани здрав разум, да наведе људе да погледају у себе и виде шта су направили“, сматра Варламов.

Није питање ко је крив, него шта радити

Као писац, који се по природи свог стваралчког рада не ограничава на поимање догађаја на основу дневних информација, него се труди да проникне дубље у суштину догађаја, Варламов наглашава да је погрешно данас постављати питање: Ко је крив?

„Вероватно смо криви сви. А питање на које треба да пронађемо одговор јесте: Шта радити? Ја тај одговор немам, али ми се чини да све ово што се данас догађа у свету не иде у корист никоме, ни Русији, ни Европи… Истовремено, додатно ме забрињава то што смо сведоци ужасно јаког удар на целокупну словенску идеју. Из те ситуације је веома тешко пронаћи излаз. Мислим да је једино што нам преостаје да будемо стрпљиви и да не дозволимо да наша душа запада у некакве крајности, да потпада под утицај зла, а пре свега да не потпада под утицај пропаганде, која је увек деструктивна, одакле год да долази“, сматра Варламов.

Он закључује да због тога управо књижевност може да буде противтежа тој пропаганди, односно, како каже, „сидро које ће спречити да се брод којим пловимо разбије на парампарчад“.