„Да имам двадесетак година, вероватно бих био таква будала да помислим да ће мој споменик постати симбол Београда. Како да знамо шта ће он постати, можда ће постати тема спорова и тврдњи да је покварио изглед Београда, као Ајфелов торањ који је дуго критикован пре него што је постао симбол Париза. Зато, ко зна хоће ли људи разумети шта сам имао у виду, или ће им то бити туђе и рећи ће – руска инвазија… Немам право да тврдим да ће то бити симбол Београда. Заиста“, каже аутор споменика Стефану Немањи, који је у суботу увече био у прилици да споменик први пут види у пуној величини, у амбијенту Савског трга.

Руском скулптору ће у понедељак бити уручено Сретењско признање које се додељује заслужним личностима из разних области.

Међу овогодишњим лауреатима су, поред Рукавишњикова, српски режисер Емир Кустурица, руски патријарх Кирил и многе друге личности.

„Захвалан сам и српском народу и председнику Србије за тако високо признање, али морам рећи да то нисам очекивао. Иако ми је веома пријатно због тога, када сам радио, нисам размишљао ни о наградама, ни о орденима“, каже Александар Рукавишњиков.

Стефан Немања – од спора до симбола

На питање како се односи према разним критикама на рачун споменика, које се тичу, пре свега његових размера, али и начина на који је изведен, Рукавишњиков одговара:

„Искрено, трудим се да на њих не обраћам превише пажње, јер када се уметник озбиљно бави критикама, никада ништа неће створити, зато што ће онда само настојати да задовољи укусе и захтеве других људи. То није исправно. Неки му замерају да није довољно савремен, ја се с тим не слажем. Што се тиче његових размера, мислим да се споменик уклопио”.

Неки сматрају да споменик у тој величини више одговара великој престоници каква је Москва, а не „малом граду“ као што је Београд…

– Споменик је потребно посматрати у контексту трга на којем се налази, а не у контексту читавог града. Београд, по мом мишљењу, није мали град. А трг је у сваком случају велики. Ја сам задовољан како споменик изгледа у контексту целог окружења, у контексту Београда на води, зграде Железничке станице и других здања. Да је споменик мањи, он би се изгубио у очима посматрача који долази, рецимо, из Улице Стефана Немање. Постоји израз „држати трг“ када је реч о споменицима. Да је споменик мањи, по мом мишљењу, он не би могао да „држи трг“. На пример, споменик Марку Аурелију у Риму је мали, али је мали и трг на којем се он налази, због чега тај споменик „држи трг“. Наравно, свако има право на своје мишљење, нека критикују.

Стефан Немања је био човек од дела

Дуго сте проучавали и лик Стефана Немање, обилазили сте српске манастире. Шта за Вас представља личност Стефана Немање? Какву унутрашњу симболику носи споменик? Каква сте осећања желели да пренесете нама, српском народу?

– Чини ми се да је Стефан Немања важан, пре свега, због тога што је то био човек од дела. Одлучио је да је потребно створити државност. Није говорио о томе, па заборавио, него је то довршио. Подсећа ме на фигуру светог човека из руске историје, Сергеја Радоњешког, чији је основни постулат био да човек треба да да сопствени пример. Иста је ствар, према мом мишљењу, са Стефаном Немањом. Волео бих да ова форма то приказује. Много сам пажње посветио сваком детаљу, водио рачуна о томе где се налази лакат, где су други делови тела, јер се Стефан Немања ослања на једну ногу, то је контрапост. Ту, међутим, нема ничег натуралистичког. Ослањао сам се, пре свега, на вечне, велике скулптуре старогрчке уметности, ренесансе, мексичке, индонежанске уметности… Онај ко у споменику Стефану Немањи види само реалистичну фигуру, просто није видео довољно дела светске уметности, јер је у њему, верујте ми, много не цитата, него просто духа. И то дефинитивно није дух совјетског соц-реализма.

Занимају ме та осећања. Када сам посматрала лице Стефана Немање, мој утисак је био да је то лице замишљено, да је мудро, али да носи и некакву тугу у себи.

– Наравно. Постоји и туга. То је свеукупност разних емотивних стања. Ја сам желео да лице Стефана Немање одише спокојном мудрошћу. Постоји такав израз у борилачким вештинама: спокојна мудрост. То је када човек попут велике звери, рецимо, тигра, мирно посматра плен и, заправо, процењује ситуацију. Не ради ништа друго: не застрашује, не риче, не отвара чељусти, него посматра и процењује време када ће кренути у напад.

Можете ли да објасните симболику постамента, која је веома сложена?

– То је руинирани, разорени византијски шлем. Византија је много дала нашим земљама, Русији и Србији, ми смо од ње много узели, иконописање, религију… Истовремено, дошао је период у којем су Срби војевали с Византијцима. Стефан Немања се једном ногом ослања уз помоћ жезла које је представљено на основу постојећег Савиног жезла, пошто Немањино није сачувано, мада претпостављамо да је постојало, као симбол државности. Другом ногом се ослања на тај разорени византијски шлем. Такав постамент ми је био потребан и у формалном смислу, сада већ откривам тајну, али ми одговара и по садржају. И то није био нимало једноставан посао.

Српске фреске су ремек-дела

Како сада гледате на историју српског народа, његову традицију и културу? Колико је она слична руској, а колико се и у чему разликује? Укратко, шта бисте рекли о српском народу?

– Од свих странаца најближи су ми Срби, и треба рећи – Црногорци, нешто заједничко налазим и са њима, тамо сам такође радио.  Односим се с поштовањем и према другим народима, али Срби су нам једноставно браћа. Фасциниран сам снагом фресака које сам видео у манастирима. Веома ми је жао што наш социјалистички поредак у ком смо дуго живели није давао могућност да развијемо ту тему у светским размерама. Јер, понављам, ако би се овако нешто налазило у некој Равени, читав свет би то знао. Чак ни ја као уметник нисам знао, а гледао сам разне књиге, али то није толико познато као, рецимо, италијанска ренесанса. Премда су те фреске, које имају и извесну дозу наивности средњег века, једноставно ремек-дела. Те фреске су ме упутиле на мозаичну позадину са звездама, помало дечје наивну и бајковиту. Ето, тај дух сам желео да пренесем. Зато се ја клањам пред српском културом и српским народом.

Какав је Ваш став о питању савремене уметности, савремене скулптуре? Треба ли савремена скулптура да буде искључиво апстрактна, геометријска и може ли се рећи да су фигурални прикази анахрони?

– Мени је смешно то да слушам, јер се све време преиспитују класичне вредности. Грубо речено, од појаве авангарде, читав прошли век је био обележен питањем не – како, него  – шта. То јест, концептуална уметност је била главни смисао. У 21. веку влада права глад за врхунским сликарством. То се осећа чак и у уметничким саветима. Када се, рецимо, припрема велика изложба, у савету седе историчари уметности разног кова. Када на екрану почну да се нижу разне слике, сваки пут када се појави врхунски насликан пејзаж или врхунски насликана мртва природа, сви аплаудирају, јер таквих уметничких дела више готово и нема, то нико више не уме да створи. Ја сам, рецимо, током рада у Италији, у својој школи, осетио терет жеље странаца, Европљана, да виде како се израђује скулптура. Долазили су Французи, Немци, Кинези… Осећао сам се као да сам у биоскопу, да ме снима камера и имао сам утисак као да кварим дело. Они су, нажалост, први пут били у прилици да виде како се скулптура израђује од глине. Нису веровали својим очима, јер се сада све ради у 3Д форми, уз помоћ компјутера, од разних пластичних материјала, а онда се све то прекрива гипсом.