РАЗГОВОР СА ХАНДКЕОМ У ВРЕМЕ КОРОНЕ: Петер је звучао помало сетно. Не тужно, ни потиштено

Петер Хандке (фото: Sputnik / Dejan Simić)

Краћи телефонски разговор са Петером Хандкеом. Из Келна у Париз… Као да сам изашао из текста на коме управо радим (Wunschloses Unglück, Несрећа без жеља, треће издање). Као да смо то Написано наставили уживо, разговарајући…

Петер је звучао помало сетно. Не тужно, ни потиштено. Рекло би се да му је глас био мекши и блажи. У једном тренутку сам помислио да понавља боју гласа из младости. То ме је и „подигло” из неке душевне „зачаурености”. Није он деловао као неко ко се не осећа добро. Баш као што се ни ја не осећам лоше свих ових дана.

Обојица смо, наизменце, псовали политичаре и глајхшалтоване медије. Утолико ми је наш разговор деловао као продужење Написаног. „Исти мотиви, исте теме, исти репертоар, па и исте речи сада у разговору”, помишљам. Петер је псовао политичаре, јер као да „немају ништа да кажу”. Или, „не умеју да кажу ништа”, помислио сам. Рекао сам: „Баш сада показују своје право лице, на најнижем су нивоу, а припадају горњој касти.” „Издиру се”, „наређују”, казао је. „Ништа не приповедају, не показују нимало нежности, не схватају да су људи индивидуе а не племе, стадо, и групе”, додао је. „Немају емпатије”, помислио сам. „Излазиш ли напоље”, упитао сам. „Да. Понесем пластичну кесу са боцом вина, и седим на језеру, нигде никога”, рекао је. „Време мора да је прелепо код тебе”, казао сам. „Величанствено, баш сада, ових дана”, потврдио је.

Замишљао сам Париз, али пре свега предграђе и то место тамо, Шавиљ, и околину Версаја; замишљао сам испупеле и олистале гране стабала изнад језера на коме смо више пута седели и обедовали, или само пили вино. Замишљао сам пусте улице тог предграђа, и путељак који је са главне улице скретао кроз густо растиње, жбуње и дрвеће шумарка и водио ка Хандкеовој кући у којој је здање доминирало попут маленог замка оивиченог двориштем у коме су као у дивљини расле све могуће овдашње и свугдашње биљке, у коме су, никуда а свуда, водиле стазе и стазице, па оне буџаке иза куће где смо се некада, припити, ко зна зашто скривали. Замишљао сам Вендерсову слику из младих дана коју је Петер оставио напољу да је дорађује зуб времена, док се не распадне и разложи у саставке овог времена које ми се учинило и као избочина, чворуга, масница после нечијег шамара на телу историје о којој сам могао да размишљам само у наказним сликама.

„У ствари, осећам се, час овако, час онако; као и ти, зар не?”, рекао је Петер Хандке. „Да”, одговорио сам. „Ти имаш посла, зар не”, додао је. „Да. Преводим Das zweite Schwert, Други мач, и прегледавам лектуру Несреће без жеља; утолико сам и миран”, казао сам. „Ја још не радим ништа. Не могу и не желим да реагујем на оно што ми се непосредно дешава. Чекам да за писање дође тај тренутак”, рекао је Петер Хандке. „Потребна је дистанца”, констатовао сам. „Да”, потврдио је. „Потребна је Одсутност. Јер тек у Одсутности постајеш присутан, казао си толико пута, зар не?”, наставио сам. „Да”, потврдио је.

Рекао сам: „Ускрс је”. „Ускрс је”, потврдио је Петер Хандке… И зашто сам наједанпут осетио мирис прошлогодишњих јабука на сточићу у дворишту око Хандкеове куће. На тлу испред степеница угледао сам гомиле књига, остављених напољу да их дорађује зуб времена. Видео сам тамо и Wunschloses Unglück у мом преводу, давно објављено прво издање, под називом Ужас празнине. Био сам поносан што смо Вим Вендерс и ја заједно напољу у дворишту Петера Хандкеа, на том предивном пролећном времену: Вим као слика, ја као превод књиге, а Петер Хандке као писац повести о нама.

Аутор: Жарко Радаковић 
Извор: Политика

?>